Прича ниоткуда

„Одједном сам се нашао у свету Arriflex камера, објектива Angenieux, Kodak филмске траке. Мувају се ту неки људи, редитељ, асистенткиња, организатор, расветљивачи, тонски сниматељи. Мери се сваки кадар како би се што аутентичније, у форми филмског документа, сачувала прича о нама и нашем битисању.” – Бата Степановић

Сокобања, дуге јесење и зимске вечери. Листамо албуме с фотографијама – сестра и ја као мали, много тога не препознајем. Отац ми каже то сам ја фотографисао. „Имали смо фото-апарат, немамо сада, нису лака времена.” На фотографијама мој полазак у први разред, па с рођацима на првомајској паради у Беогрду, водопад на Озрену. А фото-апарат мала фасцинантна справа. На знам како, ниоткуда, тек имам неколико бројева Фото-кино ревије и мислим да је то 1962. година. Свашта нам се онда дешавало. Купили смо први телевизор, пошао сам у Гимназију, то је била прва генерација нове сокобањске гимназије, претплатио се на Фото-кино ревију. Тај месечни часопис ме је увео у свет до тада мени потпуно непознат. Критичке анализе фотографија, текстови о естетици слике, композицији, светлу и изнад свега могућност личног приступа свакидашњици кроз слику коју ја видим и коју могу да понудим као посебан вид комуникације.

Настави са читањем „Прича ниоткуда“