Евакуација

– Па зашто кафа из чајника?
– Дуга је то прича, драга моја, али најкраћи одговор би био – радосна навика!
– Још никад нисам чула да неко кува кафу у чајнику?
– Знаш, када сам се уселила у овај стан дуго сам имала само једну, дотрајалу шерпицу. Она ми је служила за кување кафе, чаја, једног на дан јајета и понекад супе. Па сам исту ту шерпицу користила кад бих се купала да њоме захватим воде и исперем косу. А онда сам од пријатељице с посла добила чајник који је убрзо заменио шерпицу и сад у њему кувам кафу и њиме заливам цвеће. И могла бих коначно себи да приуштим џезву, али то никако да се деси!
– Дакле, пијемо кафу „радосна навика” из радосне навике?
– Да, тако некако…
– Хе-хе-хе…
– Питам се само – шта би ти твоја „радосна навика” у својој навици рекла кад би јој саопштила: „Слушај, од сутра нема више кафе из чајника, идем да купим џезву!”
– Вриштала би!
– О, да… Зато је напуштам – ето да знаш – да не постане моја друга природа.

– Вриштава, како си ми, причај ми, нисмо се виделе сто година!
– Не знам, ваљда сам добро. Копам Ша и шА – кад све оно нељубавно из себе почнеш да извлачиш и свлачиш.
– Можда смо најискренији у тим ситним нетачностима.
– Молим те, само полако, тешка је то тема…
– Понекад умислим да је то што бих хтела да искажем истинито, иако је мисаоност само још једна верзија скице о мисли у исечку.
– Мисао може само да тражи и чезне, али не може собом да чује Истину.
– Да, али чезнемо и срцем, зар не?
– И молитвом… – О, да.
– Ух, бре, што волим ове наше разговоре!
– Некако овај дан посебан је, а ко би рекaо.
– Евакуација је у току…

Наташа Динић