Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Шести део)

Велики рат и Србија

После напада из више праваца, српска војска је морала да се повлачи пред надмоћнијим непријатељем. Српске снаге су све више потискиване према Црној Гори и Косову и Метохији. Врховна команда је донела одлуку да се главнина српске војске повуче преко северне Црне Горе и Албаније према албанским лукама Драч и Валона. Ту ће српску војску дочекати савезнички бродови и пребацити је на оствро Крф у Грчкој. Овој одлуци се одлучно супротставио војвода Живојин Мишић, који је сматрао да целокупну војску треба извући из борбеног додира с непријатељем на подручје северне Црне Горе, одморити и нахранити људство, реорганизовати и попунити јединице оружјем, муницијом и људством, а потом кренути у изненадни и одлучни контранапад. Врховна команда, на челу с принцом Александром Карађорђевићем, је одлучно одбила све Мишићиве предлоге и сугестије. Започело је тешко и смртоносно повлачање преко албанских гудура, у народу познато као албанска Голгота. Био је то први случај у савременој историји да територију сопствене земље напупштају: краљ, влада и комлетна војска, као и мноштво избеглица. Војска је морала да уништи и сво тешко наоружање и комору. Губици српске војске током повлачења преко Албаније су били стравични. До албанских лука су стигли изнурени и исцрпљени српски ходајући костури.

Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“

МОЈ ДОМ – МОЈА ПРИЧА

Шта је дом…?

Дом је река, номад, аутентичан и непоновљив – неко ко се воли! Дом је тамо где су људи које волимо. Он је место сусрета са собом и сталним питањем: Ко сам ја? Без њега не можемо. Дом је простор који дише нашим вредностима и најбоља је слика нас самих.

Настави са читањем „МОЈ ДОМ – МОЈА ПРИЧА“

Иди куда те срце води

Сузана Тамаро

Одломак из књиге „Иди куда те срце води”

„Ко зна зашто је најтеже разумети неке најједноставније истине. Да сам тада схватила да је снага основни квалитет љубави, догађаји би вероватно кренули другим током. Али да бисмо били јаки, морамо најпре волети себе, а то значи да морамо сазнати све о себи, укључујући и оно најскривеније, оно што нам је најтеже да прихватимо. Како у томе успети, док те живот својим током вуче напред? То полази за руком само изузетнима. Обичним смртницима попут мене или твоје мајке намењена је судбина гране или пластичне боце: неко те изненада баци, или те ветар донесе у речну струју, а ти се, захваљујући материјалу од кога си сачињен, одржаваш на површини уместо да потонеш. Већ то ти изгледа као победа и зато одмах почишњеш да јуриш у правцу којим те носи струја. С времена на време те неки камен или корење које се заплело око тебе натерају да се зауставиш; останеш ту неко време, а онда се вода подигне и ти си слободан да поново кренеш напред. Док је река мирна, ти си на површини, а када наиђе на брзаке, она те потопи; не знаш куда идеш нити се то питаш; само у најмирнијим тренуцима можеш да посматраш пределе, насипе и шикаре. Више од појединости запажаш облике и боје: пловиш сувише брзо да би видела остало. С одмицањем времена и километара насипи се спуштају, а река се шири; и даље видиш обале, али не задуго. ‘Куда идем?’, упиташ се коначно, али у том тренутку пред тобом се отвара море.”

Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Пети део)

„Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред.”

Судбину једног народа, његове државе, правосудног и државног система, одређује квалитет државног уређења и поверење народа у оне који том државом управљају. Ако су правне и државне норме у складу с обичајним нормама и етиком коју тај народ у суштини свог бића поседује и ако ту нема великог раскорака, онда ће народ државу у којој живи доживљавати као своју и праведну.

Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“

Винчанска култура

Будност као одговорност, начин живљења и трајања

Од давнина ратови су пратили историју човечанства и мало је било периода када нисмо ратовали. Ратујемо поново, отуђени од Бога, себе, својих корена и предака, заборављајући да нам је чување мира највећи задатак. И сви траже мир, а мира нема!

Можда нас управо враћање Винчанцима, винчанској култури и поновно загледање у никада случајно пронађени и ископани културни слој Винче, висок око 10,5 м, ту на само 11 км од Београда – као једне од најзинимљивијих живих слика на простору данашње Србије, која нас у својој вертикали црвенкастих, жутих, мрких, пепељастих и црних боја, оруђа, посуђа, накита, фигурина и осталих неистржених тајни – својим ‘великим очима’ позива да је боље упознамо и на тај начин дубље упознамо и разумемо сами себе.  

Настави са читањем „Винчанска култура“