Исидора Секулић (16. фебруар 1877 – 5. април 1958) је била српска књижевница, академик и прва жена члан Српске академије наука и уметности.
Рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела. Родитељи су јој били Данило и Љубица а браћа Предраг и Димитрије.
Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум).
Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године. Након тога радила је у Шапцу (1909–1912) и Београду.
Једна је од првих наших књижевника која је посетила скандинавске земље, нарочито Норвешку. Први пут је отпутовала 1912, бежећи од рата у Србији, затим је путовала поново 1913. године. У исто време је започео њен успон у књижевности.
Још за време боравка у Ници је упознала емигранта из Пољске, доктора Емила Стремницког, који јој је понудио брак и крајем лета 1913. су се венчали у Кристијанији, у Норвешкој. Једно време је додавала његово презиме своме, при штампању рукописа, потписујући се као Секулић Стремницка.
Међутим, Емил се у Кристијанији разболео. Имао је срчану ману. Када се мало опоравио морали су да напусте Норвешку. Брак је трајао свега четири месеца. На путу возом на релацији Кристијанија-Берлин, он је несрећним случајем испао из воза и умро. Цео случај је прошао кроз истражни поступак и суђење, после кога је она ослобођена у недостатку доказа, мада је о целом догађају у новогодишњем броју Политике објављена само кратка вест о његовој напрасној смрти, о сахрани покојника у породичној гробници у Варшави и Исидорином повратку у Београд.
После његове смрти, Исидора се посветила књижевности, уметности, усамљеничком раду, путовањима, борби за другачије културне вредности.
За време окупације у Првом светском рату је живела у Сокобањи, Алексинцу и Београду, где је једно време радила као добровољна болничарка и становала у Војној болници. Године 1915. фигурисала је на списку професора у гимназији у Скопљу, али тамо није одржала ниједно предавање.
Докторирала је 1922. године у Немачкој а 1926. године радила је у посланству у Лондону. Често је била изасланик на међународним женским конгресима.
Исидора Секулић је била је први председник Удружења писаца Србије.
Целим својим бићем била је посвећена лепоти смислене речи.
За живота књижевница Исидора Секулић је била најобразованија и најумнија Српкиња свога времена.
Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа.
Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.
Пензионисана је 1931. године.
Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик.
Упокојила се 5. априла 1958. године у Београду.
На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.
Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је један од највећих драгуља наше писане речи.
Наводимо само нека од важнијих дела:
– Сапутници, збирка приповедака (1911)
– Писма из Норвешке, путопис (1913)
– Ђакон Богородичне цркве, роман (1920)
– Из прошлости, збирка приповедака (1920)
– Кроника паланачког гробља (1940, дописана 1958)
– Његошу књига дубоке оданости, есеји (1951)
– Записи о моме народу, приповетке (1948)
– Аналитички тренуци и теме, I – III, есеји 1940
– Говор и језик – културна смотра народа, есеји (1956)
– Мир и немир, есеји (1957)