Криза

Направити битну промену у животу није лако. Живимо у мрежи односа. Нико од нас није равнодушан на критичке примедбе, чак ни на оне добронамерне. Бојимо се одбацивања, што је универзални психолошки механизам којим се противимо раскидању веза које процењујемо као битне. То не значи да морамо или би требало да одустанемо од својих права: да самостално процењујемо своје понашање, да имамо сопствено мишљење независно од мишљења других људи, да променимо мишљење, да погрешимо…, и уз то, и права да живимо последице сопствених избора.

Искуства у кризама су различита – повлачимо се, изолујемо се, осећамо се као жртва, гуши нас немоћни бес, испољавамо изразиту самодовољност или преузимамо „контраофанзиву” према ономе што мислимо да је проузроковало кризу. Неке од нас преплављују осећања несигурности и неповерења у своје моћи, присутност губитничког менталитета, доживљаји неприпадања друштву.

У односу на осећање беса развијамо нереалне ставове – „нисам агресивна”, „покушавам да максимално потиснем негативна осећања” или „не постоји бес, већ само жаљење”. Мањина заправо износи аутентичан проблем: „углавном бес окрећем према себи” или „кад сам бесна вичем”. Чак и став према томе шта значи бити самопоуздан је често нереалан: „самопоуздање значи увек знати шта хоћу” или „самопоуздана особа је задовољна собом, продорна, безбрижна и опуштена”.

Већина нас себе доживљава као комбинацију идентитета – као породичну особу, пословну особу, верника, пријатеља, комшију, колегу…, где је обично један од тих идентитета водећи. На једној од психолошких група, учесница изјављује: „Живим за дете и да њему буде боље, него мени, да оно не прође тако лоше као ја.” Животни циљеви се често исцрпљују у садржајима као што су: „успешно подићи дете” или „све што мислим и желим везано је за моју децу”. Уместо за „дете”, други живе за „посао” и циљ им је „да успешно послујем” и све што желе и мисле „везано је за мој посао”.

Кад одвојимо своје различите животне улоге, имамо утисак – као што главица лука остане празна када се огуле сви слојеви, тако и ми – остајемо празни? Можда ни не постоји то неко „ја”. Ко је тај или та што пати, узрујава се и љути, иако је мање-више „остварена” особа на послу, као родитељ, партнер или пријатељ? Тражи ли друштво од нас превише? Ако тражи, од којег то нашег идентитета или улоге тражи превише? И ко је тај или та која то анализира и љути се на друштво које притиска својим реченим и нереченим захтевима? 

Обично одустанемо од недогледних питања и укрцамо се на воз којим и други путују, по могућности у кола прве класе. Али зашто онда, док тако путујемо, нисмо срећни, него пијемо алкохол, преједамо се, користимо средства за смирење и друге дроге, флертујемо, бесомучно вежбамо или бескрајно ћаскамо и водимо лажне разговоре? Када дође криза онда само појачамо ове активности и углавном чекамо да прође.

И шта је заправо криза?

Она се догоди кад постојећа животна концепција „пукне”. Таман смо све лепо довели у неки прихватљиви ред и рутину, а онда се изненада одломи значајан део наше слагалице. Тај део је довољно велик да не можемо ни себе ни друге убедити како „није битно” и не можемо више видети ону стару слику колико год се трудили да превидимо део којег више нема.  Можда ће нас други и тешити и говорити како заиста није битно јер је то тек мала пукотина која ће се временом попунити. Можда ћемо и поверовати. У времену у којем одржавамо ту веру обично се догоди то да није „пукла” само наша животна концепција, него „пукнемо” и ми, когод био тај или та „ми”.

Све док не будемо очајни, нећемо се никоме обратити за подршку у кризи. Можда не знамо ко је то у нама ко је тако очајан, али знамо да обраћање за помоћ значи признање да наша животна концепција није више одржива у стварности. Теже од тог признања је још само једно – признати да не само да није одржива, него је и лажна у смислу да је изграђена од илузија, скривених, неразумних и преувеличаних жеља које не могу да буду задовољене. Одломљени део слагалице је догађај који нас је увео у кризу јер је постао трауматичан, а трауматичан је због тога што смо му дали лажну вредност.

На пример, тајне неразумне жеље су да будемо од свих и  увек вољени и поштовани, да побеђујемо у свим животним биткама, да су нам деца и родитељи савршени, да смо ми паметнији и способнији од других, да заслужујемо само „најбоље”, да друштво у којем живимо остане увек исто, да нам људи морају увек бити при руци кад нам је потребно, да смо слободни да радимо шта год хоћемо… Већина нас животну концепцију изгради као мрежу свесних и подсвесних жеља и очекивања, а у кризе нас доводе „изневеравања” и одбијања стварности да изађе у сусрет нашим потиснутим, стога скривеним очекивањима.

Али, ако не знамо које су то жеље које у тами подсвести гајимо и на основу њих градимо неразумна очекивања од реалности, а онда патимо, љутимо се, страхујемо и узрујавамо се јер стварност не одговара „правилно” на наша очекивања – како ћемо изаћи из кризе? А и зашто бисмо?  Живот се може осмислити и као стална криза, а у тој концепцији ослобођени смо обавезе да сазнамо зашто смо тако узнемирени и незадовољни. Можемо се придружити милионској армији истомишљеника и размењивати савете о томе како лакше поднети кризу која се зове живот.

Само су очај, одвратност према тој таштој или таштом себи и спремност да се успостави изгубљени унутрашњи склад – лековити. Наш је суштински интерес да имамо у виду наше стварно добро, а не идеално добро по мери потиснутих неразумних жеља. „Стварно добро” није нека релативна ствар за панел дискусију разномишљеника: то је правилно функционисање наших снага праћено здравим задовољством. Психичко здравље је показатељ способности да се изнова и изнова успоставља нарушена равнотежа између потиснутих преувеличаних жеља и стварности. Управо је појава кризе знак да је потребно успоставити нарушену равнотежу, да су у нашој актуелној животној концепцији превагнуле неразумне жеље и очекивања.

Налазећи за то хиљаде изговора, најрадије бисмо избегли тај тешки задатак – да себе савладамо и уређујемо свој унутрашњи свет на основама потреба и промењивих свесних жеља, а не на основу потиснутих жеља које одликује лажно, изопачено вредновање појава у стварности.

А „ја”? Идентитети? Кад на морал не гледамо као на „идеје” или „филозофирање”, него као на живо начело у нама, које хоће да остваримо своје стварно добро, онда ове појаве видимо као мехуре од сапунице таштих жеља.

Да бисмо остварили намеру да променимо незадовољавајући начин живота, потребан нам је неки „други” – као огледало које нам учини видљивим потиснуте, преувеличане жеље које су нас довеле до спруда на којем смо насукани заглавили. Било ко може да нам буде тај „други”, као и ми сами некоме – ако у животном концепту оног који је „други” актуелно превладавају разумне жеље.    

Промена боли јер је везана за то како смо осмислили, чешће дорадили од друштва и других већ осмишљене, идентитете и улоге. Радо бисмо то избегли. Болеће све док не освестимо ташти склоп који нас је и довео до кризе. Тада осванемо радосни и кренемо даље.

Или не освестимо. Не осванемо радосни и не кренемо даље. Исто онако како нам свет пружа „другог” тако нам пружа и мноштво замена за радост и рецепата за кретање у непокретности.

Избор је наш.

Но, ако смо намерни да променимо незадовољавајући начин живота, доживљавамо једно од најживотнијих осећања – браво за нас! Искористимо кризу да бисмо свесније живели.

Запамтимо – нисмо у томе сами!                                                                        

Љиљана Кордић, дипл. психолог

Фотографије: Уступио Jr Korpa / Unsplash