Интервју – Светлана Голубовић: адвокат
Аутор: Наташа Динић
Некада имам осећај да судбине свих странака и даље живе у мени. И дан-данас се преиспитујем, када се сетим неких предмета, да ли сам могла боље и више. Оно што знам – једини исправни и коначни одговор даје и даће Бог. Пресуда није крај, већ почетак страница, чији је аутор – Живот. – Светлана Голубовић
Како је све почело? Зашто сте се одлучили за право?
Правни факултет није био мој избор. Родитељи су се договорили. Од права се може живети, а уметношћу се бави кад имаш слободног времена – то би ми често говорили. Дакле дипломирала сам на време а затим с двадесет и пет година положила Правосудни испит, како бих имала могућност већег избора при запослењу у оквиру овог правног система. Волим да пишем, тако да сам у овој струци задовољила и своју велику љубав за писањем. Ако у мени постоји квалитет, који је важан за бављење овом професијом, то је, што имам потребу за правичним редом ствари како међу људима тако и у самом поретку. Закон, међутим, често није у корелацији с правдом. Закон је мера овог посла, Суд поступа по Закону који странкама често не одговара, али то морамо прихватити.
Адвокатуром се бавим од 1993. године. Имала сам тридест и три године када сам се уписала у Именик Адвокатске коморе Србије. У то време, у адвокатури није било жена, у броју у којем нас данас има. О овој појави бисмо могли разговарати, али можда неком другом приликом…
Беше то ратно доба. Након непуних десет година радног искуства у Суду, Управи и Центру за социјални рад, имала сам велику жељу да се бавим адвокатуром, по мом тадашњем уверењу – као слободној и независној професији. Касније сам се уверила да све баш и није тако, како сам мислила.
Пре него што сам се одлучила за тај корак, у потрази за саветом, позвала сам свог школског друга и колегу адвоката Радована Лалина, који је више од десет година већ био у адвокатури. У својој трећој реченици, колега Лалин ми је рекао да сам ја у ствари већ одлучила и пожелео ми добродошлицу у адвокатске редове. Притом, дао ми је врло важну поуку: Адвокатура је више од позива. Адвокатура је начин живота.
Сада, с двадесет и шест година рада у адвокатури, уверила сам се у исправност његове поуке. Временом и сама сам увидела колико је адвокатура одговорна и захтевна професија. Његове речи често преносим младим колегама, пре него што се одлуче да се њоме баве, да добро размисле, да ли су спремни да себе дају, у мери у којој неке друге професије то не захтевају.
Адвокат је професионалац, који помаже физичким и правним лицима у решавању правних проблема. Овој дефиницији бих додала да адвокат пре свега воли људе! Он има намеру да им у правном ситему у коме ради помогне, да прођу специфичан правни, али и трновит духовни пут јер често резултатом рада нико није зодовољан. Нарочито када договор између странака изостане и када Суд донесе неку потпуно другу одлуку. Лакше је договорити се, него прихватити одлуку трећег. Туђа рука не мије.
Сећање на први предмет…
Мој први хонорар… Сећам се и предмета и странака, чак и доба дана када сам зарадила први хонорар. То је било након државног посла у ратном времену, када је плата номинално износила једва пет немачких марака. Дакле, први импулс је био да одем у цркву и да се захвалим Богу! У цркви сам срела црквењака, коме сам испричала због чега сам дошла. Након што је саслушао моју причу, црквењак ми је поклонио: букет цвећа, три ораха и три јабуке. Када сам стигла кући, по столу сам поређала поклоне и први хонорар. Круг се затворио, у мени, срце се умирило, све је било на месту. Наравно, у сваком послу новац је важан, али не радимо због новца, већ радимо за новац. Он увек дође, али осећај да сам у датим условима посао добро урадила – то је оно што остаје. То осећање и сећање даје ми моћ и снагу за следеће изазове. Говори ми: Ти то можеш…
Наравно као и свака професија и адвокатура има и добре и оне друге стране. Добрих се радо сећам, а из оних других извучем поуку. Некада имам осећај да судбине свих странака и даље живе у мени. И дан-данас се преиспитујем, када се сетим неких предмета, да ли сам могла боље и више. Оно што знам – једини исправни и коначни одговор даје и даће Бог. Пресуда није крај, већ почетак страница, чији је аутор – Живот.
Да ли постоје предмети који су вам на неки начин посебно лежали? Постоји ли одбрана које се увек радо сећате?
Највише сам волела да радим кривичне предмете. Није баш могуће бирати предмете, које ћете радити, али с радошћу се сећам својих првих и значајних одбрана. Сећам се тих предмета јер су они за мене били велики изазов! Сећам се уложеног рада, али и слика и страхова, кроз које сам као млад адвокат и жена морала проћи. Нисам имала страх да се упустим у предмет јер сам у себи имала осећај одговорности, да се одговорно и савесно препустим послу, али недостатак животног и професионалног искуства, којег сам била свесна, ми је уливао страх, који сам уз Божију помоћ превазилазила.
У првој години адвокатуре добила сам службену одбрану пред тада Окружним судом. Окривљени је одговарао за тешко кривично дело – квалификовано убиство. Имала сам само тридесет и три године. Нисам знала ни како је окривљени могао да нанесе смртну повреду жртви! Полицајци су ме обучили: како се држи пиштољ, који су му делови, које све марке пиштоља постоје, какав траг барут оставља на рукама починиоца…
Припремила сам предмет, разговарала с окривљеним а онда је дошао онај тренутак уласка у судницу – велику салу Суда, у коју смо сви, осим судија, улазили тако, што нас је обезбеђење претходно претресало. Села сам на место намењено за одбрану и схватила да је с моје леве стране велика сала била потпуно испуњена публиком. У првим редовима сале било је обезбеђење, с друге стране, насупрот мене – тужилац с помоћником, вештаци и два адвоката који су заступали породицу покојника. Међу адвокатима, један је био врло познат у престоници. Наравно, ту су били и вештаци. Страх, који никако не сме да се види у раду са странкама, а посебно не у судници, сам некако укротила, али он је и те како био присутан.
Након суђења дуго сам ћутала а понекад и плакала… Временом схватите да је то тако човечно и здраво!
У адвокатури – шта је важно следити?
Била сам отворена за савете, искуства и знања. То је много важно следити ма којим послом да се бавите. Тражила сам помоћ и налазила је. Она је долазила од свих људи с којима сам била у контакту. Бог нађе начина да нам помогне, кад за помоћ завапимо!
Такође, важно је бити свестан својих недостатака. Живот нам је дат, не само да бисмо нешто научили – већ да бисмо с тим што смо научили, нешто урадили.
Да ли постоје неке вештине које вам помажу у раду са странкама?
Да, наравно! Борилачке вештине су јако важне. Интерсантно, прву обуку од значаја за држање тела у судници и менталну заштиту ми је дао спортиста – аикидо мајстор. Спортисти поред физичког тренинга уче и вештине борбе на менталном нивоу.
Требало је да научим да се заштитим од свих менталних, вербалних и невербалних порука и утицаја, којима су браниоци у судници изложени и којима сам и сама била изложена. То је све у циљу, што боље одбране.
Тако сам почела да градим свој стил рада. Зато се и каже: Сваки клијент нађе свог адвоката, јер између клијента и адвоката нужно мора постојати однос поверења и разумевања.
Право и правда. Како гледате на однос људске и божанске правде? Колико је људско право – праведно?
Однос људске и божанске правде је тешко помирити. То говорим и као хришћанка и као адвокат. Смисао стигне касније. Не видимо га одамах, иако је он видљиво присутан. Мој ујак, који је такође био правник, ми је врло често цитирао мудрост: Највећа неправда је – закаснела правда!
Понекад су потребне деценије како бисмо видели резултате многих парница. Тек са одређене временске дистанце можемо видети, како су судске одлуке утицале на судбине клијената, али и нас адвоката. Све је повезано и никада једна одлука не утиче само на једног човека. Тако је у животу па и у праву. Људска правда нема никакве везе с божанском, јер божанској правди је једина мера Љубав, које у људској, тако мало има.
Бранили сте убицу. Шта је у таквим случајевима најважније одбранити?
Адвокат је положио заклетву да ради савесно и одговорно свој посао. Рецимо и лекар ће пружити медицинску помоћ сваком па и убици. Лекар је дужан да лечи. Лично, али и као адвокат – у човеку најпре трагам за његовом душом. То је мотив, који верујем, има сваки бранилац јер у поступку Суд утврђује олакшавајуће, али и отежавајуће околности код окривљеног од значаја за кривичну одговорност у извршењу конкретног кривичног дела. Те околности наравно утичу на врсту у висину кривичне санкције. Тек када се све околности случаја разјасне и када свако од учесника каже своје аргументе, Суд доноси одлуку, коју на крају прихватимо.
У кривчним предметима често ситуација је већ коначна. У наставку поступка можемо доказивати рецимо околност о одговорности окривљеног или о другим аспектима конкретног кривичног дела.
Моје је да помогнем да онај добри део у човеку – који сваки човек има ма какав био – добије сатисфакцију. Задатак је добро урађен, тек пошто знам да је човек онај добри део себе поново дотакао, оживео, васкрсао. То сматрам својом дужношћу.
Већ годинама радите на породичним и имовинским предметима. Каква су вам искуства на том пољу адвокатуре?
Можда ће вас изненадити, али такви спорови само наизглед настају због новца или неке друге материјалне користи. У суштини, догађа се обрнуто.
Новац и материјалну корист странке најчешће траже јер су лични односи поремећени па је материјална корист у ствари врста надокнаде за недостатак љубави и добрих породичних и фамилијарних односа. Недостатак љубави међу члановима породице рефлектује се у поремећеном систему вредности.
Сви ми, који смо родитељи, треба да изградимо такав систем вредности, који ће и након нашег одласка с овога света, решавати односе наших потомака. Уредити за живота имовинске односе, искрено и отворено све у породици рећи – јако је важно! Када би унутар породичних односа све било засновано на љубави и искрености, верујем да би се сваки новонастали проблем много лакше решавао. Важно је сачувати породично језгро па и сећање на оне, који више нису с нама, не дозволити да изнад било кога развијемо заставу горчине или, не дај Боже, мржње.
Тамо где љубави никада није ни било, она се није могла увећавати. Људи се тада лако окрећу другима и некаквим другим решењима, што само говори, колико заправо никада нити Бога нити људе поред себе нису ни волели! То је бунар у који сви лако можемо упасти, зато га је важно на време освестити.
Део вашег посла је непредвидљивост и стално суочавање са стварношћу, која може да вас превари или одведе у потпуно погрешном правцу. Како се у разговорима с клијентима носите с таквим изазовима?
Давно су мудри људи рекли: Ништа није како се чини! Један свештеник, још на почетку мог рада ми је рекао да су свештеницима а и нама адвокатима, људске душе на длану, да смо сведоци многих патњи људске душе и да нам је из тог разлога одговорност огромна.
Клијент кад уђе у адвокатску канцеларију, прво што каже је: Ја не знам одакле да почнем. А ја му на ту његову прву реченицу одговорим: Од почетка. И онда креће разговор… Наравно, у том нашем разговору (интервјуу) клијент износи податке, који често нису од значаја за поступак, а често и не зна да ли је нека информација важна или не па у разговору намерно или случајно неке чињенице не изговори. Важно је брзо не изводити никакве закључке! Често, тек трећи, четврти или пети разговор доводи до конструктивног плана рада. Обострани однос поштовања и поверења је врло важан. Притом, адвокат треба да има и моћ и ауторитет да води клијента кроз поступак, да буде спреман да чује обрте у исповестима својих клијената – прихвати их као човечне, без осуђивања, али с пуно пажње и мудрости.
Људи често не воле адвокате. Да ли је оваква тврдња исправна?
Нажалост, у друштву често важи мишљење да људи не воле адвокате! Мени је тешко прихватити такву чињеницу јер најчешће у решавању одређених правних и животних проблема клијената улажем све своје потенцијале, професионална, специфична знања и вештине које сам стекла бавећи се овим послом.
Да ли је избор адвоката део клијентове пројекције? Да ли клијенти и адвокати личе једни на друге?
По неком правилу, сваки клијент има свог адвоката по избору.
У том избору, ништа, па ни сам избор – нису случајни.
Ви сте најпре хришћанка православне вероисповести а потом адвокат. Може ли се без духовне компоненте градити исправан однос с клијентом?
За мене – најпре православну хришћанку која се бави адвокатуром – јако је важан духовни однос с клијентом. Тога односа клијенти често нису ни свесни. Тај однос је невидљиво, стално присутан.
У људској природи је да се након неке проживљене невоље која је иза нас, на њу не осврћемо. Не желимо да се сећамо људи, који су сведоци наших страдања. Но, све нам се у животу догађа с разлогом у којем лежи онај виши, понекад невидљиви – смисао. Ништа се не догађа случајно! Постоји неки велики разлог, зашто су нам баш неки људи и ситуације дати. Зато је духовни поглед у свему па и у адвокатури јако важан!
У конкретном процесу духовно се уздижу како клијент, тако и адвокат који је уплетен у животе својих клијената.
Исход суђења, ма какав он био, треба прихватити с погледом у Небо, а не на земљу. С погледом у оно што је непролазно и вечно, а не у оно што је пролазно, коначно, по људским мерилима праведно. Често то није нимало лако!
Клијенти воле да добију обећање од адвоката да ће парницу добити и да ће она по њих бити успешна. Како се носите с таквим очекивањима, који неминовно адвокатима наносе велики притисак?
Важи неко правило да професионалац треба да се одвоји од свог клијента, да се дистанцира и да тако решава правне проблеме, има других мишљења. Лично мислим да адвокат није мање професионалац, уколико се приближи свом клијенту, осети његове потребе и слабости јер често клијент опхрвен ситуацијом у којој се нашао и услед високог степена стреса није у стању да исправно мисли, зна шта хоће.
Вешт пуномоћник му може помоћи – хладне главе рационлано да сагледа ситуацију и уз помоћ адвоката процени могуће исходе спорног односа. Притом, адвокат не треба нити може да даје обећање за исход спора. У овом правном систему, то је тако.
Током парнице, могуће је да се ситуација промени, искрсне нешто, што ни клијент приликом разговора са својим адвокатом није ни могао да наслути, да у доказном поступку – било на предлог, како ми кажемо: наше стране или противне стране – одређени доказ измени читав правни однос и наравно, утиче на одлуку Суда.
У правном поступку, нас је бар троје – две супротстављене стране и судија, тј. држава. Ако само један од та три учесника свој део посла не ради како треба, предмет ће се угојити – како ми адвокати волимо да кажемо. Тако настају дугогодишње парнице.
Судски поступак, без обзира на озбиљност приступа решавању правног проблема, јесте једна фина игра знања и вештина. Пун потенцијал пуномоћника може се постићи само добрим противницима. Тако је и у свим другим односима, нпр. у спорту или на позорници.
Повремено ми мој позив личи на добру представу јер да бих помогла клијенту потребно је да уђем у његов лик (личност) и професионално проценим однос снага у судници.
То су чари ове професије, коју можда управо због тога, толико волим! То су ризици, на које често клијенти не желе да се осврну, али ми адвокати морамо. Адвокат с дугогодишњим стажом живи с том спознајом, што није лако за одговорног човека и професионалца.
Није лако живети адвокатуру, јер је она као и све створено ограничена. Међутим, велика је утеха знати да она последња и једина праведна Реч, долази с Неба…
Да ли постоји неки хоби којим се бавите? Како се одмарате?
Волим да читам, пишем, радим ручне радове, дајем нов живот старом намештају, наравно, уз помоћ мајстора заната. У Новом Саду сам пре више година имала две изложбе ручно рађених завеса – комбинација платна и чипке. Припремам нову изложбу, али се не журим јер за креацију је потребна инспирација и наравно време, које ми увек недостаје.
Више од годину дана на Youtube каналу читам лековите мотивације из књига Георгија Николајевича Ситина – руског доктора медицинских наука, професора, психотерапеута, академика, који је разрадио лековито подмлађујуће мотивације.
ЛЕКОВИТЕ СЕАНСЕ Георгија Николајевича Ситина
ЛЕКОВИТЕ МОТИВАЦИЈЕ ЗА ЖЕНСКУ СРЕЋУ Георгија Николајевича Ситина
Поред тога што ми читање Ситинових лековитих мотивација лично помаже, што оне долазе до слушалаца, којима је потребно да препознају мотивације, као начин да себи помогну, волим реку – волим Дунав који је жила куцавица града у којем живим, боравак и шетње његовим обалама. Вожња бициклом у раним јутарњим сатима, кејом, поред Дунава, открила ми је један сасвим други свет. Људи које срећем се смеју, машу, као да се сви познјемо а заправо се препознајемо као љубљеници људи а онда и као заљубљеници природе и свега што нам такав пут на својим обалама донесе…
За крај овог разговора реците нам – шта је за вас колевка?
Колевка је за мене симбол доласка на овај предивни свет, симбол одрастања и узрастања, симбол животног пута који је испред мене. Када ми је потребно да се напуним љубављу – колевка је моја подршка, јастук на који увек могу спустити главу и макар у мислима предахнути. Та колеква, даје ми снаге за све животне изазове који ме чекају.
Хвала Колевци на инспирацији коју сам добила, осврћући се на свој животни и професионални пут, који један без другог не могу.
Хвала Вам много на врло поучном и топлом разговору!
Уредништво онлајн часописа Колевка жели Вам свако добро и изобиље радости и успеха у животу и раду.