Дефектологија – загрљај љубави, доброте и подршке

Интервју – Јелена Благојев: дефектолог и хуманиста
Аутор: Наташа Динић

На нама је да кроз љубав, поштовање и прихватање укажемо детету на све могућности и радости које га чекају и које заслужује и које ћемо заједничким радом и постићи. – Јелена Благојев

Како је све почело, када си знала да желиш да постанеш дефектолог?

Дуго сам веровала да треба да се бавим правом, како бих помагала другима – борила се за њих. Како сам расла и сазревала, право се преусмерило на психологију а психологија на дефектологију, али је свима иста основа – пружање подршке другима, борба за њихова права и вера да уз адекватну подршку и љубав заједно можемо да мењамо све(с)т.

Шта је посао дефектолога?

У свом маниру ћу покушати да одговорим на ово питање… Посао дефектолога је да прихвати дете/особу са свим оним што она у себи и око себе носи, да јој пружи адекватну подршку и да јој подари могућност да расте и развија се у складу са својим могућностима.

На нама је да кроз љубав, поштовање и прихватање укажемо детету на све могућности и радости које га чекају и које заслужује и које ћемо заједничким радом и постићи.

Формалнији одговор би био: постоји више врста дефектолога – они који су усмерени на различита чула тј. потешкоће истих, али је основа свих нас иста – да пружамо подршку деци како би била у могућности да остваре све своје потенцијале.

Колико је деце са сметњама у развоју у Србији?

Све је више деце које захтевају додатну подршку у развоју. Један део ове деце ће уз адекватну подршку усмерену пре свега на родитеље – кроз савете везане за васпитање – превазићи потенцијалну дијагнозу (уколико се родитељи буду придржавали смерница и освестили потребу за променом у раду и приступу), а други део ће у једном периоду свог живота или током целог свог живота захтевати додатну подршку у раду и другачији приступ.

Незгодно је причати о бројевима јер је пуно деце која су окарактерисана као размажена, а заправо имају потешкоће које им онемогућавају свакодневно функционисање.

С друге стране много је деце која због неадекватног приступа пре свега од стране родитеља и превеликог уплита технологије у свакодневном животу, а премало стимулације од стране одраслих, попримају караткеристике деце са сметњама у развоју, и неретко на крају то и постају.

Каква је ситуација у свету када говоримо о деци која имају сметење у развоју? Како се с таквим изазовима носе сами родитељи, а како они који дијагностику доносе?

Ситуација је алармантна! Бројке расту а сви се питају шта је то, што је толико другачије у односу на период од пре 20 година, када је број деце са сметњама у развоју био много мањи.

Најтачнији одговор, по мом мишљењу, био би да је дијагностика свеобухватнија, осетљивост стручњака на промене које се дешавају код деце већа, а родитељи су постали освешћенији и оснаженији да своје бриге с другима поделе, уместо да их од других крију.

Наравно, чињеница је и да је начин живота, његов темпо и удаљавање од примарних вредности, природе и човека од самог себе, такође утицао на промене о којима сведочимо.

Који су најчешћи поремећаји у понашању деце у школском окружењу?

Деца чезну за прихватањем, безрезервном подршком и вером – вером у себе, вером да појединац може да прави позитивне промене и вером одраслих да су баш они ти појединци, који имају снаге, мудрости и храбрости да мењају све(с)т. Поремећајима у понашању претходи мањак самопоуздања, јасне границе, адекватна подршка и поштовање, мањак или изостанак очекивања и препуштеност – безвољност. Наравно, да не буде забуне, постоје и оне потешкоће које биће носи са собом/у себи и ван свих ових назовимо спољашњих фактора.

Верујем, пак, да би број деце/особа с поремећајима у понашању био знатно мањи, када бисмо се бавили узроком, а не последицом тј. када бисмо више радили на сензибилизацији да осетимо и освестимо: шта је то што би требало једни другима да пружимо, на шта да укажемо, уместо што смо фокусирани на то: шта други треба да мењају, што судимо.

С тим у вези, све више се говори о специфичним сметњама у учењу које су често (али не и увек) уско везане с поремећајима у понашању које деца испољавају.

Да ли у Србији деца са сметњама у развоју похађају исте школе, седе у истим разредима и клупама с децом која тих сметњи немају?

2009. године је донет закон о инклузији, који подразумева да деца имају право да похађају онај облик васпитно-образовног рада који највише може да одговора њиховим индивидуалним потребама и могућностима.

Још увек постоје и специјалне школе (иако се овај термин ‘специјалне’ не користи), а родитељи уз (требало би) стручњака а у складу с одулуком интерресорне комисије се одлучују за васпитно-образовни систем, који ће њихово дете похађати.

Дете свакако, без обзира који вртић/школу да похађа, има право на ИОП (Индивидуални образовни план) коју му омогућава да у складу са својим могућностима прати актвности/наставу са својим вршњацима.

Који су знаци да дете има хиперактивни синдром?

Деца коју не држи место, која имају тенденцију за сталним кретањем, тешкоћу да одложе своју потребу, која су неустрашива и моторички спретна, и која се не задржавају дуго на једној активности тј. неретко остављају започето и преусмеравају се на нову активност су деца која указују на потребу за скринингом. Међутим, деца која превише времена проводе испред малих и великих екрана, због прејаке стимулације коју им технологија, за разлику од живог света, пружа, могу испољавати сличне симптоме.

И једни и други захтевају другачији приступ и адекватну подршку.

Деца с интелектуалном ометеношћу и услови инклузије у раду наставника и дефектолога – како ту ствари стоје?

Деца са сметњама у развоју па и она којој је примарна потешкоћа везана за когнитивни развој имају могућност да похађају редован васпитно-образовни систем уз ИОП (Индивидуални образовни план).

Ако ова деца похађају редован васпитно-образовни систем, омогућено им је да кроз сервисну подршку добијају додатне часове с дефектологом оног профила који најбоље може да одговори на њихове потребе.

Такође, деца имају право и на подршку личног пратиоца који с њима борави у школи или вртићу.

Према званичном саопштењу Светске здравствене огразнизације процењује се да је на сваких 160 деце једно дете с дијагнозом из спектра аутизма. Колико је деце с оваквом дијагнозом у Србији?

Аутизам је стање, није болест. Деца с дијагнозом из спектра аутизма захтевају адекватну и континуирану подршку током читавог живота. Како је сваки човек на овој планети другачији, тако је и свако дете с дијагнозом из спектра аутизма другачије, те ће током живота захтевати и другачији приступ/подршку.

Као што сам већ споменула, дијагностика је много боља, родитељи су свесни да нису сами у својој борби те чешће и отвореније говоре о изазовима с којима се сусрећу у одрастању и развоју своје деце, што све утиче на број деце с одређеном дијагнозом.

Такође, до пре пар година, аутизам је био део первазивних развојних поремећаја заједно с Аспергеровим, Ретовим синдромом и многим другим, док су данас сви под истим називом – аутистични спектар, што самим тим и на изглед, повећава укупан број.

Елементи/главне карактеристике тј. симптоми се испољавају до треће године живота, један део стручњака верује да је важно што раније дати дијагнозу детету како би детету била пружена што адекватнија подршка, док други део стручњака сматра да не треба журити с дијагнозом, већ треба пружити адекватну подршку кроз коју ће дете можда успети и да превазиђе дијагнозу на коју се сумња или ће се макар симптоми ублажити. Зато је тешко говорити о тачним бројевима јер је пуно деце која добијају радне дијагнозе које нам указују на потребу за додатном подршком, а некад (али, не и увек) иза те дијагнозе се крије и аутизам.

Како изгледа твој рад с децом с посебним потребама?

Свако биће има неке посебне потребе, тако да се трудимо да овај термин не користимо у контексту деце са сметњама у развоју.

Трудимо се да се дијагноза одвоји од детета/особе јер је свако од нас много више од дијагнозе – етикете, коју са собом носи и с којом живи. Па ћемо тако рећи нпр. дете с дијагнозом из аутистичног спектра или дете с аутизмом, а не аутистично дете. Чињеница је да не постоји термин који је свима прихватљив, те се трудимо да ако неке термине већ морамо да користимо, они буду усмерени на стање, а не на особу.

Што се мог рада тиче, он подразумева целовит приступ и подршку целој породици.

Мишљења сам да без адекватне подршке породици, не можемо очекивати велике или целоживотне промене код детета.

Тако да први сусрет с дететом и породицом организујем у њиховом животном простору јер верујем да су тако они опуштенији а и да ћу имати већу прилику да уочим све оне сегменте у којима им је потребна додатна подршка, савет или сугестија.

Након првог сусрета и иницијалног упитника који родитељи попуне, организујем сусрет с дететом, кроз који се дете и ја боље упознајемо и након ког, заједно с родитељима договарам о примарним областима рада и начинима на који ће свако од нас у том раду учествовати. Водим се чињеницом да свакоме од нас треба одређен период како бисмо се опустили и показали праву страну нас самих и свега онога што умемо, те се трудим да и у раду не доносим превише закључака у првим сусретима, већ да омогућим детету да се осети сигурно, прихваћено и слободно буде – оно што јесте! Родитељи често присуствују третманима како би увидели на који начин радим, и како би могли одређене алате/стратегије и сами да примењују. Приоритет у раду ми је да детету пружим подршку да искористи своје потенцијале, буде сретно, осети се вољено, вредно, способно и да пре свега буде функционално и самостално (у складу са својим могућностима) у свакодневном животу. Такође, поред типичног дефектолошког третмана, реедукације психомоторике, у оквиру Центра за пет терапију Пријатељска шапа спроводимо третмане уз помоћ посебно обученог терапеутског пса – Ларе. Пет терапију радимо једини у Србији и показала се заиста учинковитом, а наш тим чине: пас Лара, водич пса и терапеут Светозар и ја, као дефектолог.

Каква је твоја сарадња с родитељима?

Верујем да сарадња зависи од свих актера комуникације тј. рада па тако и сарадња с родитељима. Ја заиста имам фантастичну сарадњу с родитељима, која се пре свега базира на међусобном поверењу, поштовању и уважавању.

Важно је да покушамо да се ставимо у улогу родитеља, да их чујемо, и да покушамо да заједно с њима креирамо бољу будућност за њихово дете.

Колико год да је струка важна, и наше чување исте, верујем да је важније бити човек и прихватити да су и родитељи само људи, који раде најбоље што умеју, при чему често немају одговоре, вештине и знања да се ухвате у коштац с оним што им је живот дао.

Када родитеље доживимо као партнере, а не као извршиоце задатка, бићемо у стању да креирамо услове за добру сарадњу, али што је још важније да на адекватнији начин пружимо подршку детету.

Каква је твоја сарадња с образовним институцијама?

Комплексно питање. Када ме студенти или родитељи питају који вртић или школа су добри, мој одговор је увек:

Нема добре или лоше школе/вртића, важније је да ли су запослени у васпитно-образовном систему свесни важности своје улоге и одговорности у одрастању деце.

Оно што могу рећи: сарадња je све боља и боља и сви се труде, али је многима изазов да изађу из своје зоне комфора и да се суоче са својим сопственим страховима и предрасудама, како би успели да искораче и пруже адекватну подршку онима којима је потребна, и то на начин на који им је потребна.

Инклузија у вртићима, основним и средњим школама…

Инклузија је свеприсутна. Деца имају могућност да похађају васпитно-образовни систем који најбоље може да одговори њиховим потребама, имају право на подршку личног пратиоца, додатни рад са стручним особљем и право на индивидуални образовни план. Поставља се само питање: да ли се на овај начин више бавимо школским постигнућима или социјализацијом, прихаватњем и стратегијама за суочавање с изазовима који немају директну везу са школским успехом, већ с животом у широј друштвеној заједници, изван школе?

Верујем да је инклузија у свакодневници: у продавницама, кафићима, ресторанима, државним установама, јавним сервисима итд. круцијална за правилан развој сваког бића, за осећај да смо сви једнако важни, вредни и присутни.

Верујем: то је сегмент у ком има још много простора за рад и преображај.

Како изгледа твоје свакодневно даље усавршавање?

Верујем да човек целог живота учи а ја се трудим да највише учим од бића и из ситуација пред које ме живот ставља.

Колико год смо ми ту да пружимо подршку, вештине и знања деци с којом радимо, лекције које кроз рад са њима добијамо су непроцењиве! Наравно, стручна литература, различити семинари и саветовање с колегама су јако значајни и рекла бих свеприсутни.

Потребан је озбиљан рад на себи, на начину на који доживљавамо живот и изазове који се пред нас ставе, како не бисмо били само извршиоци одређеног задатка, већ животни водичи онима који се на нас ослањају.

Које додатне активности ти помажу у професији којом се бавиш?

Као што сам споменула у претходном питању, верујем да је рад на себи јако важан, како бисмо могли да будемо професионалци који могу да креирају алате, да пруже подршку другима, али и самима себи.

Имам своје ритуале који ми у томе помажу, медитација је свакако важан део ритуала.

Одлазак у природу и шетње с мојим псом Зеном ми такође веома значе, као и читање књига, разговори с драгим људима, породицом и мачком Ајви.

У процесу припреме за овај интервју, цео свет је задесила пандемија корона вируса. Недавно у Србији је уведен и полицијски час. Како у новонасталој ситуацији изгледа рад једног дефктолога?

Као и у свим другим сферама живота, све се променило. Све васпитно-образовне установе су затворене. Радимо од куће, шаљемо деци и родитељима потребан материјал за рад и трудимо се да им изолацију учинимо подношљивијом.

Међутим, разлика међу децом са сметњама у развоју и децом типичне популације, коју ван ванредног стања покушавамо да умањимо, у овом моменту пандемије долази до изражаја.

Нису иста очекивања и задаци од родитеља, а камоли од деце јер деца с којом ми радимо захтевају посебан приступ, захтевају стручњаке, што је у овом моменту велико бреме за родитеље. Сви се налазимо пред великим изазовом, који само заједничким снагама и добром сарадњом можемо превазићи.

За крај овог разговора реци нам – ко је или шта је твоја колевка?

Моја колевка су подршка, љубав и прихватање с којим растем а за које су пре свега заслужни моји родитељи. Учена сам да треба у себи да пронађем снагу, љубав, храброст и доброту како за себе тако и за друге – тиме се водим у животу.

Хвала ти много на веома информативном, поучном и топлом разговору.

Уредништво онлајн часописа Колевка жели ти свако добро и изобиље радости и успеха у животу и раду.

---

ПРЕТХОДНО:

Правда и право

Интервју – Светлана Голубовић: адвокат