Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 – 19/31. октобар 1851) је био српски православни владика црногорски и брдски, поглавар Старе Црне Горе и Брда, књижевник и филозоф.
Један је од највећих српских песника и филозофа. Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови литерарни радови.
Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и световни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике своje владавинe, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замене оне које су његови претходници увели много пре њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обележена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.
Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих световних власти зарад уједињења са Србијом.
Његош је поштован као песник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми Горски вијенац, која се сматра за ремек-дело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дела су Луча микрокозма, Огледало српско и Лажни цар Шћепан Мали. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и српство. Био је познат и као велики противник Доситеја Обрадовића, за којег је у једном писму Милошу Обреновићу рекао да га презире и тражио да се забране његова дела.
Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом светском рату. Његови остаци су премештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом. Петар II Петровић Његош је на нивоу митрополије црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац (19. мај је установљен као датум празновања).
Порекла и детињство
Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде порекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно време су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.
По Ковијанић Ристи, у књизи „Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II) которски нотарски списи, забележено је да је предак Петровића – Херак Хераковић – 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков деда, Ђурађ Богутовић. Само име племена или краја не подразумева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувек живели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, пре турског освајања, у средњем веку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања Црне Горе: након турских освајања из Босне и са севера данашње Македоније.
Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године „крај огњишта” на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I и Иване Пророковић из села Пророковића. На 450. страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише:
Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.
По Вуку Караџићу његово крштено име било је „Радоје”. У народу је остало владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар, него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Раде је провео детињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. године, у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве песме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, где му је старешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено певање, псалтир и друге предмете. Његош је често посећивао службе у оближњем манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. године, када се вратио на Цетиње.
Избор за наследника
Посљедње године живота владике Петра I обележене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у поседу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтевало да буде нежења. Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог наследника. Своју пажњу је усмерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га је послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији, него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у којем га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.
Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог наследника прогласио 20. јануара 1827. године. Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио језицима као што су: италијански, руски, немачки, енглески и француски. Такође, му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. После му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.
Пре своје смрти, остарели владика је издиктирао своју последњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог наследника и пренео на њега све своје духовне и световне овласти. Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замену за боље односе са Аустријом. Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.
Сламање опозиције
После стричеве смрти, 1830. године, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог наследника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике. Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у световним питањима, али није успео да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори. Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најпре је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.
Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830–1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита. Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити решено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831–1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике. Међутим, то је било само привремено решење, које је трајало до наредне године, када је коначно решено и питање о Његошевом владичанском звању.
Успостављање Правитељствујушчег сената
Почетак Његошеве владавине обележен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе с Русијом. Односи између две државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника, који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици с Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживели векове, захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обележене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника, који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, заменивши на том месту Милутиновића.
Осим што је морао да води рачуна о руском мешању у унутрашњу политику, Његош се суочио с другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију који би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе с његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.
Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за председника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредседник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповедници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.
Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивања
Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и суседној Албанији. Као и пре када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из северне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чије су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.
Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез с околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора делује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је саветовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забележио да је посљедњи савет који му је дао Петар I пре своје смрти био да се „моли Богу и држи Русије“.
Вукотић је 1833. године увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ. Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи. Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.
Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владику
На народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург, како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.
Петар II се сусретао с истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.
Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената.
Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на Грахову
Године 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу.
„Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима”, писао је Његош.
Друго путовање у Санкт Петербург
Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања уметничких споменика, али и ради лечења. Вести о поразу на Грахову су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненаменско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, пре него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтев. Био је приморан да одседне у Бечу неколико недеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на немачком језику Црна Гора и Црногорци.
Цар Николај је 1837. године дозволио Његошу да посети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осетио да ће његова посета руској престоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско” понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена. Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбедила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија веровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.
Покушаји модернизације
Његош је остао у Санкт Петербугу мање од месец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе. Његошева посета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани. Његош је основао две фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари. Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убедивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као део црногорске народне ношње је било распрострањено веровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Уместо тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији.
Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918. У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.
Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша и Његошев музеј – Биљарда категоризовани су као културно добро од националног значаја 1962. године. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I.
Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извештајима немачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као седиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах североисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар, који је Његош пренео с јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, где су у сваком тренутку стојале одсечене главе четворице или петорице Срба.
Завера за убиство Смаил-аге Ченгића
Допринос Смаил-аге Ченгића турској победи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од целе тадашње Црне Горе. Добитак поседа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавестио да ће Смаил-ага правити план с Портом да га уклони са места херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко желети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су уверила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увере и у његову безбедност.
Између 1836. и 1840. године, односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог поседа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Уместо тога, убедио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, после чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. године, неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и уместо тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у заседу од око 300 до 400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у заседи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић секиром одсекао главу. Церовић је сместио главу у кожну торбу и однео ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завере и наградио Церовића звањем сенатора.
Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желео да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни део његових земљака. У исто вриеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је желело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. године срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.
Напад Осман-паше Скопљака
Скадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском пореклу, мрзео је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желео да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. године. Осман-паша је 1843. године напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вредну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увек пре избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спрече његову намеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.
Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846. године, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дeо краја 1846. Године провео у Бечу где је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши ћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је променио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. године повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали верни Петровићима. Након две недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истерала Турке из Црмнице. Пламенац је побегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убедивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.
Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недеља по гушењу буне, обавиестио је Божовића да му је опростио и дао му рич да неће повредити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Две стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Уместо да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стрељани. Њихова тела су јавно изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и обесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића.
Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају. Потом је послао убицу у Скадар у неуспешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. године пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.
Последње године и смрт
До 1849. године Његош је почео непрекидно да кашље и ускоро је лекар из Котора открио да болује од туберкулозе. До почетка 1850. Године било је јасно да је његово стање тешко. Свестан болне чињенице да Црна Гора није имала ниједног школованог лекара, у пролеће је отпутовао у Котор и саставио свој тестамент. Послао га је поштом вицеконзулу Гагићу у Дубровник, с поруком да му се документ врати неотворен у случају да му се врати здравље. Затим је кренуо у Венецију и Падову, где је највише времена провео одмарајући и наочиглед је успео да заустави своју болест. Кашаљ му се вратио после осам дана. Напустио је Падову и вратио се у Црну Гору у нади да ће му свеж планински ваздух ублажити симптоме. Провео је лето 1850. године, одмарајући се и пишући поезију. Његова болест га је спречавала да лежи, па је морао бити држан у усправном положају, чак и у сну. До новембра 1850. године кашаљ се стишао и Његош је кренуо на још један пут у Италију. У Италију је стигао у јануару 1851. године. Путовао је кроз Венецију, Милано, Ђенову и Рим. Поетио је рушевине Помпеја с Љубомиром Ненадовићем, а њих двојица су путовали дуж западне обале Италије, дискутујући о филозофији и дневној политици. Ово путовање је забележено у књизи Писма из Италије, коју је Ненадовић објавио по Његошевој смрти.
Док је био у Италији, Његош је био узнемирен вестима о плановима Омер-паше Латаса да нападне Црну Гору. Планирао је још једну посету Санкт Петербургу да добије руску подршку, али је цар одбио да се састане с њим. Његош се упутио у Црну Гору на лето, пошто је консултовао лекаре у Бечу. Док је био у Бечу, срео је фотографа Анастаса Јовановића, који га је убедио да му позира у његовом студију. Јовановићев калотип је једина позната фотографија Његоша. Јовановић је такође фотографисао групу перјаника који су пратили Његоша на његовом путу по Италији, као и главаре Мирка Петровића Његоша и Петра Вукотића. Његош се вратио на Цетиње у августу 1851, а његово здравље се брзо погоршавало. Упокојио се 31. октобра, окружен својим најближим сарадницима и само две недеље пре свог 38. рођендана.
Књижевни рад
Његош се није редовно школовао нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера се учио само основној писмености. После му је учитељ био Сима Милутиновић, који такође није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и подстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки речник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је имао глас великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском а један део „Илијаде“ је превео с руског на српски језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро искључиво у речнику. Уколико је више певао и продубљивао своју личност утолико се све више ослобађао тог утицаја. Његово најбоље дјело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом подсећа на грчку трагедију; па ипак, дело је у потпуности самостално и као непосредан производ народног духа и језика. Поред руског, Његош је познавао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце.
Његош је почео да пише још као дечак. То су биле кратке и безначајне песме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Касније, 1834. године, објавио је две збирчице песама, где има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозме и Горског вијенца. Међу песмама у којима превладава дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: „Црногорац к свемогућем Богу“, „Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима“ и „Ода Сунцу“. Остале песме певају савремена црногорска јунаштва и испеване су сасвим у духу народне песме. Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је касније и два краћа спева у истом духу: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“. Године 1854, објављена је „Слободијада“, епски спев у десет певања, у којем се славе црногорске победе над Турцима и Французима. Његош је хтео да посвети своју Слободијаду престолонасљеднику Александру, али то му није било дозвољено, пошто је руска цензура дала неповољан суд о владичином делу.
Вук Караџић је сматрао да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско, коју је посветио Александру Пушкину с посветом која је првобитно гласила: „Благодјетелни генију славјански, на пјевање небом помазани, који сједиш на светој кафедри у средини великог народа, теби ово дјело посвећујем.” По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развијао, истина поступно, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје уметничко изражавање и последњих седам година живота створио три своја главна дела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
Његова дела превођена су на више језика, укључујући и јапански („Горски вијенац“, „Луча микрокозма“). „Горски вијенац“ на француски језик препевала је Биљана Јаневска, у десетерцу.
Његош као светитељ
Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. године унета у Цетињски манастир, Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у левој свитак са стиховима из „Луче микрокозме“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“. Први храм посвећен Светом Митрополиту Петру Ловћенском Тајновидцу, подигнут је у Бару, у порти храма Светог Јована Владимира. Храм је идентична копија Његошеве заветне цркве, која се налазила на Ловћену, где су по сопственој жељи почивали светитељеви посмртни остаци.
Његошева капела
Књаз Данило је извршио аманет и пренео стричеве остатке на Ловћен 1855. године. Невреме и громови су растрошили капелицу али се кнез Никола после ратних победа сетио да је, 1879. године, притврди и осигура громобранима.
Кад је Аустрија у Првом светском рату освојила Црну Гору, генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу на Цетиње, што је и учињено, 12. августа 1916. године. Ископавање су вршили војници и многе кости су, како наводи Владика Дожић, због непажње изгубљене. Један аустријски војник, Србин, нашао је три кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу. На дан, 23. септембра 1925. године, краљ Александар Карађорђевић је извршио свечани пренос Његошевих костију у капелу и мраморни саркофаг, који је наредио да се изгради посебно за ту намену. На месту старе капеле, која је срушена 1974. године, подигнут је маузолеј.
Његошев маузолеј на Ловћену
Његошев маузолеј налази се у Националном парку Ловћен, на Језерском врху (1.657 m), другом по висини врху планине Ловћен. Подигнут је по замисли хрватског вајара Ивана Мештровића. Од Цетиња до маузолеја води асфалтни пут у дужини од 21 км. До маузолеја води степениште са 461 степеником, које пролази кроз тунел пробијен у масиву Ловћена.
Маузолеј је подигнут на месту на коме се претходно налазила капела – Његошева заветна црква, коју је око 1845. године за живота подигао Његош у славу Светог Петра Цетињског, са жељом да у њој буде сахрањен. Црква је гранатирана у оба светска рата. Срушена је 1974. године, упркос противљењу Митрополије и православних верника и на њеном мјесту подигнут је данашњи маузолеј.
Судбина Његошеве заоставштине
Његошеве ствари су пропадале и губиле се неповратно. Томе су доприносиле промене власти, ратови, ширење Цетиња, а понајвише немар и несхватање њиховог значаја. Његош је, међутим, чувао сваки папирић и сваку ситницу. Без трага су нестали његова одећа, оружје, пера, дивити и чибуци. Књиге с његовим примедбама на маргинама годинама су се вукле по цетињским школама и нестајале. Од свег намештаја, од слика из његових соба, од личних ствари преживела је једна фотеља. Преживело је више његових портрета, и то изван Црне Горе. Његов билијар је изгорео у хотелу на Дурмитору, кад су партизани 1942. године спалили Жабљак. Куле и оградни зидови Биљарде су порушени, а она преправљена. Бријест крај Биљарде је посечен да би се направило место споменику убијеног краља Александра Карађорђевића. Његошеве топове су одвукли аустријски окупатори у своје ливнице. Нестали су и његови рукописи, чак и најважнији: „Луча микрокозма“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
Одабрана дела:
- Луча микрокозма (1845)
- Горски вијенац (1847)
- Лажни цар Шћепан Мали (1851)
- Огледало српско
Поеме:
- Црногорац к свемогућему Богу (1834)
- Ода на дан рођења сверусијског императора Николаја Првога (1834)
- Заробљени Црногорац од виле (1834)
- Кнезу Метерниху (1836. или 1837. године)
- Плач или жалосни спомен на смрт мојега десетољетног синовца Павла Петровића Његоша, пажа его величества императора Николаја I-го (1844)
- Мисао (1844)
- Посвећено Г. С. Милутиновићу (1845)
- Полазак Помпеја (1851)