Петер Хандке

Петер Хандке (нем. Peter Handke; Грифен, 6. децембар 1942) је аустријски књижевник, преводилац, филмски редитељ и активиста, немачко-словеначког порекла.

Одрастао је у Источном Берлину и Грифену. Прва објављена књижевна активност је публикација Fackel (бакља) код католичке школе за дечаке у Танценбергу. За време студија у Грацу придружује се књижевној групи Форум Градски парк (Forum Stadtpark).

Живео је у Грацу, Диселдорфу и Берлину, а касније у Паризу, Кроненбергу и САД. Тренутно живи у француском Шавилу.

Добио је Нобелову награду за књижевност 2019. године, која му је додељена на свечаности 10. децембра 2019. године.

Стваралаштво

Рођен је у Грифену у Корушкој 6. децембра 1942. године. Одрастао је у Источном Берлину и Грифену, а студије је започео у Грацу. Први роман „Стршљени” објавио је у лето 1965, па напустио факултет да би се потпуно посветио писању.

Пажњу на себе скренуо је 1966. године, када је на Принстону у Њујорку оптужио литерарну Групу 47 за „описну импотенцију”. Непосредно после праизведбе у Франкфурту, у дворишту Капетан-Мишиног здања, у чувеном Расовом позоришту, Пит Теслић је поставио представу „Псовање публике”, која је и данас на репертоару КПГТ-а у Београду.

Седамдесетих и осамдесетих година 20. века видљивост му на светској литерарној сцени доносе и романи „Леворука жена”, „Кратка писма за дуга растајања” и многи други. Хандке је створио више од 70 прозних радова и двадесетак позоришних дела, а опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и режисер. У театрима широм света већ деценијама се играју представе према његовим текстовима, а то су „Каспар”, „Псовање публике”, „Путовање у сонорну земљу”. Роман „Голманов страх од пенала”, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао сценарио и за чувено остварење овог редитеља „Небо над Берлином”.

Осим у Грацу и Берлину, живео је у Диселдорфу, а касније у Паризу, Кроненбергу и Сједињеним Државама. Од 1990. живи у градићу Шавилу у Француској, 12 километара југозападно од Париза.

Хандке и Србија

Хандке је одавно везан пријатељством са Србима. 1996. године је путовао у БиХ и написао жестоко оспоравани есеј „Правда за Србију”, у којем се залагао за диференцирани приступ западних земаља и против сваљивања кривице само на српску страну. Након тога, Хандке је „преко ноћи” прогнан из глобалне интелектуалне заједнице у екскомуникацију у којој се до данас налази. После првог есеја следила су даља дела на ту тему.

Почетком априла 1999. са почетком бомбардовања Југославије, Хандке је отпутовао у Србију, у знак протеста вратио Бихнерову награду и иступио из католичке цркве. Од немачког министра Рудолфа Шарпинга је захтевао да му врати све његове књиге.

Хандкеови есеји о Србији спадају међу најтемељније и најсадржајније критике медија писане последњих година. Србија је за њега само метафора, повод за његове литерарне и филозофске расправе о „дереализацији света”. За разлику од његових колега и непријатеља, који су окренули леђа Балкану и, сасвим у тренду устају против рата у Ираку, Хандке је остао доследан Србији као кључној метафори за искривљавање истине кроз медије.

Изабран је 1. новембра 2012. године за иностраног члана САНУ. Повеља о чланству му је уручена 9. априла 2013. године.

Добио је 29. маја 2013. посебну плакету 50. „Дисовог пролећа” и том приликом превео песму „Можда спава” на немачки језик, а рукопис поклонио градској библиотеци у Чачку.

Удружење књижевника Српске прогласило је Хандкеа својим почасним чланом у децембру 2019. године.

У фебруару 2020, на сцени театра КПГТ постављена су Хандкеова дела Велики пад и Дон Хуан, у режији Љубише Ристића.

Добитник је „Велике награде Иво Андрић” Андрићевог института у Вишеграду за најбољу књигу објављену у Србији или Републици Српској током 2020. године за роман „Други Мач, Мајска повест” у издању Лагуне у Београду.

Награда Хајнрих Хајне

Петер Хандке је и добитник награде Хајнрих Хајне, коју додељује немачки град Диселдорф (вредност награде је 50.000 евра).

Након гласања жирија 12:5 у корист Хандкеа дошло је до политичког супротстављања неких немачких политичара. Хандкеу је у одбрану тада ступило друштво писаца и одбацило мешање политике у културну сферу, но Хандке је због мешања политичара ипак одбио да прими награду што је и уважено па награда 2006. године није додељена.

Откуп Хандкеовог архива

О значају Хандкеовог рада говори и податак да су аустријске институције Књижевни архив и Народна библиотека за 500.000 евра откупиле рукописе и материјале из последње две деценије његовог стваралаштва. Такође, он је почетком 2008. године ставио на располагање 66 свезака својих дневника од 1966. до 1990. Књижевном институту у Марбаху за непознату суму.

Одликовања

Друге награде

• 1973: Награда Георг Бихнер
• 1987: Награда Међународног књижевног фестивала Виленица
• 2000: Награда Браћа Карић
• 2002: Америчка награда за књижевност
• 2002: Почасни доктор, Универзитет у Клагенфурту
• 2003: Почасни доктор, Универзитет у Салцбургу
• 2008: Награда Томас Ман
• 2009: Награда Франц Кафка
• 2009: Награда „Златни крст кнеза Лазара”
• 2012: Милхајмска награда за драматургију
• 2014: Међународна награда Ибсен
• 2018: Нестројева позоришна награда за животно дело
• 2019: Нобелова награда за књижевност
• 2020: Велика награда Иво Андрић – Андрићев институт у Вишеграду