За почетак, упознајмо колевку –
Сомбора, Раванграда, Зеленграда…
Стамен као бор на осами, срастао са равни на којој је заснован, зелен као оаза на подморју давно пресахлог Панона, са издалека препознатљивом силуетом витких торњева, са којих смирујући бруј звона надалеко струји… – Милан Војновић
Од давнине зелени перивој – каквим су га заснивали заљубљеници и визионари попут великих градоначелника сомборских: Јосипа Марковића из друге половине 18. столећа, Петра Вукићевића и Чихаш Бенеа из 19. века, који су своје вјерују да нема лепоте и здравља за људско станиште, уколико није у сагласју са природом, преносили суграђанима својим, али и следујућим житељима печатили у њихов генски запис до данашњих дана. Чинили су то са толико убеђења и уверљивости да су Сомборци, у генерацијском низу кроз време, створили Зеленград, коме у том погледу надалеко, не само у Србији, него и на знатно ширим, европским просторима нема равна, да путника намерника, од тренутка када по први пут крочи у њега, до краја не напушта недоумица, да ли се он обрео у великом варошком парку или је, пак, све то варош у парку. Тај утисак појачава и први сусретај на самом уласку у град, било са које стране у њега долазили, да се то његово зеленило, ти дрвореди, који чине преко 18.000 бођоша, како у домаћем жаргону Сомборци називају целтисе илити копривиће којима су га оплеменили, преко улица су толико испреплетени, да у нама буде чаробно осећање, да у њега ступамо кроз зелене тунеле незамисливе, да је њихово постојање уопште могуће у равници којом долазимо.
Префињена урбанистика која је посебно до пуног изражаја исказана у његовом добро очуваном, рустичном и китњастом градском средишту – Венцу, који омеђавају и попут венаца га обгрљавају четири авеније имена прослављених српских војвода из балканских и Првог светског рата: Радомира Путника, Петра Бојовића, Степе Степановића и Живојина Мишића. У овоме простору испреплело се све важно и значајно из повеснице ове вароши од њена постанка па до наших дана у таквом узвишеном складу, фунционалности и достојанству, да је побудила и маестра кичице – Милана Коњовића, који је готово цео свој дуги људски век у њему проборавио, да усхићење том лепотом и сагласјем у оду преточи: Нема града с таквим центром. Венац око њега је скоро савршен булевар. У средишту Венца постоји извесна, рекао бих, музичка ритмика. Као што у музици постоји главни мотив, и као што се из њега развијају споредни мотиви, тако се сомборском Венцу из центра града гранају ‘спољне’ центрифугалне улице. Али, како се гранају? Нису праве, свака има полукружни облик, свака кривуда. Ја то називам грљење улица. То грљење Сомбору даје интимност, топлину, људскост… и то је заиста драгоцено…
И отмена архитектура старога Сомбора је подређена пуноћи доживљаја свеукупног склада са природом. Те, иако кроз време здушно прати помодне неимарске стилове, добро пази да његова здања, својом висином пре свега, превише не нарушавају хармонију равнице на којој се уздижу и из које, попут старохеленског Антеја, не кидајући те нити, црпу своју снагу и постојаност. Зато и не чуди, што је у свом песничком надахнућу, препознавши ту нераскидиву везу људског неимарства у месту свога рођења са његовим природним окружењем, песник, приповедач, есејист и енциклопедист – Вељко Петровић, свој Сомбор прозвао и прославио именом – Раванград.
А та знања, уствари свака од њих понаособ, су прича за себе, условљена, у првом реду функцијом коју је требало да остварује, стилом који је у времену градње био престижан, као и потребом, да се што складније уклопи у урбани мобилијар постајући његов део. Из тог свеколиког мноштва грађевина створених вештином и умећем мајсторских руку, где свака од њих заслужује да се поред ње прође, дуже или краће застане, издвајају се оне које су из разних разлога, временом постајале одредишне тачке ове вароши, у већој или мањој мери, се уградиле и постале део свеукупне сомборске самосвојности, а, готово све су, углавном, смештене у већ толико спомињаном Венцу или непосредно на његовом ободу.
Градска кућа, како је Сомборци називају, икао одавно тој сврси више не служи, културно је добро од великог значаја, стожерно место његове свеукупне историје, најрепрезентативније здање неокласицизма и драгуљ у урбаној физиономији града. Заснована је на централном сомборском одредишту, који она дели на два подједнака трга: Пресветогa тројства и Светога Ђорђа, на темељима негдање палате коју је као свој породични дом 1718. године подигао први капетан војничке вароши Сомбора – Јован Бранковић, да би касније, 1749. године, делом била порушена и прилагођена потребама тада установљеног Магистрата сомборског, када је Сомбор повељом царице Марије Терезије добио статус слободног и краљевског града. Данашњи изглед јој датира из 1842. године и управо нам о томе говоре римским бројевима уписане годишњице – са истока време темељења, а са запада коначног изгледа. Данас су овде смештене, у приземљу, трговинске радње – како је то одвајкада било – а, на спратном делу су бројне политичке странке, редакције Сомборских новина, док средишње место припада Свечаној сали у којој су се одиграли назначајнији догађаји из сомборске повеснице.
Скупштина града и данас најчешће звана Жупанија, уврштена у ред културних добара од великог значаја, најочитији су доказ негдање величине, моћи и угледа овога града, који је своју потврду добио 1786. године, тиме што је постао седиште велике Бачко-бодрошке жупаније. Грађена за потребе смештаја нарасле жупанијске администрације у два маха: 1808. године, када је подигнут њезин чеони део и 1882. године, добивши коначни атријумски облик и измењену фасаду еклектичкога стила. Данас је у овом најмонументалнијем двоспратном сомборском здању смештена градска управа и администрација Западнобачког округа. Од преко 200 просторија у приземљу се издваја Сала грбова, знамење племениташких породица из најближег сомборског окружења, али не и оних из саме вароши јер су градска и жупанијска управа, још од установљења, биле у завади због различитих погледа о међусобном првенству. У Свечаној сали се налази монумент-слика Ференца Ајзенхута – Битка код Сенте, величине 28м2, највеће уље на платну, не само у Србији, него и у негдањој Југославији, коју сваке године походи на хиљаде знатижељника.
Грашалковићева палата, на тргу Пресветог Тројства је трећа у низу знамених сомборских грађевина у којима су у прошлости била смештена важна државна надлештва. Неимарски изведена у стилу барока 1763. године, одлуком грофа Антона Грашалковића да му Сомбор постане средишње место планског насељавања подунавских Немаца на ове просторе друге половине 18. века, Палата је истовремено служила и као карантин за досељене из кога су они полазили на крајња одредишта. Већ одавна, она служи другој намени, а за следујућа времена замишљена је као мултикултурно састајалиште.
Уза све, Сомбор је надалеко чувен по богатом образовном и културном наслеђу установа и институција, које су га од давнина и широким простором изнеле на добар глас, који се очувао и до наших дана. Дугом образовном низу предњачи најстарије учитељиште у Срба – Норма, рођеног Сомборца Аврама Мразовића, заснована 1778. године као плаштаница из које, ево, већ 240 година, исто толико генерација, иде широм словенског југа да шири васпитање, образовање, културу и то чини до наших дана, јер је 1993. године прерасла у Учитељски, а 2006. године у Педагошки факултет. У свом дугом трајању Норма је обележила бројне мене и промене, увек у настојању да што примереније и у духу захтева својих времена, служи племенитом циљу – на корист своме народу. То пребогато искуство образовне мисли и праксе биће представљено јавности у Препарандији, здању, које је за њезине потребе граду Сомбору даривао патријарх српски Георгије Бранковић 1895. године и у којој је, задуго, било стециште младих препарандиста.
Бројност, високи домети и разуђеност делатности културе су давнашња и добро заснована сомборска прича. У тој причи, готово да свака од установа има место и страницу коју отвара, пре свега по старини – Историјски архив, јер је установљен још 1749. године и коме не само да дугујемо захвалу да је много тога из сомборске прошлости сачувао од заборава, него је и он сам по себи значајно културно одредиште попут у сребрном ковчегу сачуване Повеље којом поменута царица Марија Терезија 1749. године уздиже Сомбор у ранг слободних и краљевских градова. Мађарску читаоницу из 1844. године, уз све оно чему је она допринела ширењу круга делатника и корисника културних садржаја, вреднује и један детаљ који казује о међусобном суживоту и поштовању још од старине сомборских житеља различитих национа: у захтеву којим је тражена дозвола за њезино оснивање од угарских власти, међу 129 потписника су и имена тридесет Срба и Буњеваца. Три месеца касние, но ушло се у 1845. годину, 24. марта, основана је и Српска читаоница, као друго читалиште у Срба уопште, шест месеци старије од новосадског и једенаест месеци од београдског, али и као прва и једина у свеукупном српству, која је за своје потребе 1882. године подигла и данас тој сврси служећи дом.
Градска библиотека Карло Бијелицки из 1859. године је данас матична библиотека Западнобачког округа, а традицију Српског певачког друштва, из 1870. године наставља већ прослављени Омладински мешовати хор Juventus kantat. Код Народног позориштаморамо застати јер оно има два утемељења: прво, 6. фебруара 1779. године, када хроничар забележи прву представу путујућег друштва, а веровано их је овде и већ знатно раније бивало, и друго, када је 25. новамбра 1882. године удобљено, у, за њега, грађено класичистичко здање, са обележјима еклектизма, једно од најлепших станишта богиње Талије, које је обличјем камерног типа, инспиративно за глумиште, да снове претвара у јаву, достижући највише уметничке домете, попут бројних антологијских представа које су у њему кроз времена бивале засноване…, као да и његови посленци настоје да попут свога здања и они буду уписани у регистар културних добара од великог значаја. У сваком случају, и из једног, и из другог разлога, због његовог позоришта – у Сомбор се посебно долази.
Непосредно, преко пута позоришта, је стамена палата у стилу еклектизма негдањег житарског трговца Антона Фернбаха. Овде ће се 1945. године уселити Градски музеј, са својим богатим збиркама археолошког, историјског, етногрофског и нумизматичког одељења и изузетно вредна ликовна збирка и богата библиотека. Све то богатство је наслеђе Историјског друштваБачко-бодрошке жупанијеустановљеног 1883. године, као претече данашњег Градског музеја и стављено је пред знатижељу бројног гледишта, посебно својим изузетним сталном поставком и Галеријом савремене уметности Југославије, једне од најрепрезентативнијих збирки друге половине 20. века.
Ову нашу недостатну шетњу кроз блага сомборске културе, приведимо крају у најмлађој, али већ деценијама свакако најактуелнијој галерији Милан Коњовић. Настала 1966. године донацијом родноме граду 1084 уља, пастела, акварела, темпера, цртежа…, великог маестра, галерија је од самог установљења, у бидермајерском стилу сомборског апотекара Емила Галеа – драгуљ у култури града, ходочасно место љубитеља ликовне уметности, посебно поштовалаца маестрова дела, за којим из године у годину, све више и више, расте интересовање.
И управо тај и такав Сомбор, његов изглед и величину, његове особене вредности, вајали су људи од духа и духовности, они који су имали осећај за корисно и лепо и зато је он управо тако неодољиво привлачан, самосвојан и шармантан. Тај низ знамениташа, који су својим делима стварали сомборску повесницу, али и на другим странама остављали своје видне трагове, је готово неисцрпан. Поред већ спомињаних, у Сомбору је рођен и Иван Југовић, илити Јован Савић, који је 1808. године у Београду основао и био први предавач Велике школе из које ће се 1905. године изродити Београдски универзитет. Уз то, био је и секретар Правитељштвујућег совјета у устаничкој Карађорћевој Србији и учитељ Вуку Караџићу за немачки језик. Сомборац – Николај Шимић је писац прве логике, Василије Дамјановић – прве аритметике, а прота Аврам Максимовић – прве књиће о пчеларству у Срба. Јован Хаџић, алијас Милош Светић је оснивач и први председник Матице српске и писац првог Грађанског законика Кнежевине Србије.
Овде је службовао, као жупанијски секретар – Јован Ђорђевић, оснивач позоришта у Новом Саду и Београду и творац химне Краљевине, али и данашње Републике Србије – Боже правде. Јосиф Шлезингер је оснивач Књажевске музичке банде у Србији, а Петар Коњовић утемељивач оперског стваралаштва у Срба, да би нешто касније Ернест Бошњак, пионир кинематографије у нас, овде сневао, да од Сомбора Холивид начини, у времену када је Милка Гргурова већ деценијама била прва дама београдског глумишта. Можда је сомборску прошлост понајвише нијансирао Јанош Херцег, приповедач и историк тананог лирског осећаја, а свакако Блашко Марковић, зидарски радник у химни У том Сомбору. Исидору Секулић и Јована Дучића је за животне путеве припремила сомборска Препарандија, баш када је њен потоњи најславнији житељ, постајао Лаза Костић, који ће у Сомбору испевати најславнију песму српског романтизма – Santa Maria della Salute. А уз све и Сава Стојков, из чијег непоновљивог самоуког сликарства, израња генетски етно запис о приликама и оркужењу у којима је израстао и сликарски стасавао…
Наравно, готово све неречено, а мношто и неспоменутог, било да је реч о грађевинама, бројним културним, образовним установама и институцијама, а понајвише споменуте или још у већој мери неспоменуте знамениташе сомборске, који су у своме граду оставили неизбрисиве трагове, могуће је стварности приближити и одговарајућим фото-обликовањима.
Милан Војновић,
социолог и хроничар Сомбора
Фотографије: Борис Ћелић