Достојевски је рођен 11. новембра 1821. године у Москви као друго од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Отац му је био војни хирург, али и алкохоличар. Претпоставља се да су Михаила убили његови кметови, који су били огорчени његовим понашањем у пијаном стању. Фјодорова мајка Марија упокојила се од туберколозе, када му је било само шеснаест година.
Уписао је Војну академију у Санкт Петербургу, али пошто му математика није најбоље ишла, одлучио је да се повети књижевности. За своје прво дело „Бедни људи”, објављено 1846. године, добио је одличне критике.
Након објављивања приповетке „Беле ноћи”, бива ухапшен. Оптужен је да је учествовао у револуционарним активностима против цара Николаја и бива осуђен на стрељање. Међутим, Достојевски је помилован и након лажног стрељања прогнан у Сибир.
Ту наступа прекретница у његовом животу. Искуство које је имао довело је до тога да промени политичке ставове и врати се традиционалним руским вредностима и православној вери.
У Сибиру му се повећао број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Из затвора је пуштен 1854. године да би служио у Сибирском регименту. Ту проводи пет година као поручник у седмом батаљону који је био стациониран у тврђави у Семипалатинску, у данашњем Казахстану.
У записима из „Мртвог дома”, он описује живот сибирских робијаша. Тада упознаје Марију (Машу) Дмитријеву Исајеву, удовицу, којом се жени. Нажалост, Маша се разболела и упокојила 1864. године, а потом и Фјодоров брат.
То је био велики губитак за Достојевског. Тада наступа изузетно тежак период у његовом животу обележен депресијом и финансијским проблемима пошто је морао да издржава породицу преминулог брата. Новац је покушавао да заради коцкањем, али га је тај порок још више увлачио у проблеме.
Једно од својих најбољих дела „Злочин и казна” написао је у рекордном временском периоду како би отплатио дугове. То му је донело славу, али га није спасило беде.
Године 1864. Достојевски обелодањује сјајне „Записе из подземља”, један од најинтензивнијих исповедних кратких романа.
У Немачкој је наставио да се коцка и ту упознаје своју велику љубав Аполинарију Сисову, студенткињу, која му је послужила за лик Полине Александровне у роману „Коцкар”. Аполинарија је одбила да се уда за њега, али Фјодор врло брзо упознаје Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку, која је радила као стенографкиња и којом се жени 1867. године.
Фјодор и Ана имали су четворо деце. Ана је довела у ред пишчев живот а он ће свој последњи роман „Браћа Карамазови” посветити управо њој.
Преминио је 9. фебруара 1881. године у Санкт Петербургу од последице крварења узроковане епилептичним нападом. Сахрањен је на гробљу Тихвин при манастиру Александра Невског у Санкт Петербургу, у Русији.