Василе „Васко“ Попа (29. јун 1922 – 5. јануар 1991) је био српски песник и академик. Увршћен је међу 100 најзнаменитијих Срба.
Васко Попа је рођен 29. јуна 1922. године у Гребенцу код Вршца. Један је од најпознатијих српских песника и уврштен је у листу сто најзнаменитијих Срба. Право, крштено име му је Василе Попа. Према етничком пореклу био је Румун.
Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.
Васко Попа је од 1954. до 1979. године радио као уредник у издавачкој кући „Нолит“. Приредио је многе зборнике од којих су најпознатији „Од злата јабука“ (1958), „Урнебесник“ (1960), „Поноћно сунце“ (1962) и други. У Вршцу је 1972. године основао „Књижевну општину Вршац“ КОВ и покренуо необичну библиотеку названу „Слободно лишће“. Исте године, 27. априла, постао је дописни члан Српске академије наука и уметности. Такође, један је од оснивача Војвођанске академије наука у Новом Саду којој је приступио 5. децембра 1979. године.
Своје прве песме Васко Попа објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Прва збирка песама „Кора“ објављена је 1953. године и уз Миодрага Павловића „87 песама“ сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Затим објављује „Непочин поље“ 1956. године, „Споредно небо“ 1968, „Усправна земља“ 1972, „Вучја со“ 1975. године када су објављене и „Кућа насред друма“ и „Живо месо“, те збирке „Рез“ 1981. и „Мала кутија“ 1984. године.
Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз му је наклоњен афоризму, пословици и језгровит је, а језик сажет. Писао је кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. Он је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика.
Васко Попа је први добитник „Бранкове награде“ за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића (1953). Године 1956. добија „Змајеву награду“, 1968. Аустријску државну награду за европску књижевност, 1976. награду за поезију „Бранко Миљковић“, 1978. додељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда „Скендер Куленовић“.
Умро је у Београду 5. јануара 1991. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама „Гвоздени сад“, затим незавршена целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под заједничким насловом „Луди Лала“. Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима „Калем“. Године 2002. у издању КОВ Вршац изашла је књига „Румунске и друге песме“ где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао.