Милутин Бојић (19. мај 1892 – 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату.
Рођен је 1892. године у Београду. Похађао је Основну школу Вук Караџић у Београду, која се тада звала Палилулска школа.
Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године, као и Првог светског рата.
Драму Урошева женидба, коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу. Збирку песама Песме бола и поноса објавио је у Солуну. Из ове збирке је песма Плава гробница, посвећена страдању српских ратника. Лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева, које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу стигао је да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније. На тај начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти, али није дочекао да опева ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.
По објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован у Солун.
Као сведок масовног умирања на острву Виду, написао је своју најупечатљивију песму Плава гробница, која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци налазе се 34 песме које је написао на Крфу и Солуну за собом остављјући незаборавне стихове о једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар, који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка – Песме бола и поноса.
Дана, 8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани читао је књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда).
Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу на Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.