Стеван Раичковић

Стеван Раичковић (5. јул 1928 – 6. мај 2007) је био српски песник и академик.

Живот и дело

Рођен је 5. јула 1928, од мајке Живане, рођене Обрадовић и оца Милана (1897—1972), у Нересници код Кучева, где су му оба родитеља једно време радила као учитељи. Очева породица Раичковић је била веома угледна и води пореклом из Љешанске нахије у старој Црној Гори, где му је деда, по коме је добио име, био капетан. Отац је у породици једини после школовања остао да живи и ради у Србији, као учитељ, најпре у јужној, а затим у источној и у једној од школа упознао његову мајку, родом из Великог Градишта.

Стеван је рођен као треће, најмлађе дете у породици. Најстарији је био брат Момчило, а имао је и сестру Светлану. Таленат за поезију је највероватније наследио од мајке, која је у младости писала стихове.

Основну школу је учио у Белој Цркви у Банату и Сенти, а гимназију је започео у Суботици. Када је био други разред гимназије, почео је рат, па је због тога нередовно похађао школу. Са породицом је пребегао најпре у Црну Гору, затим у Крушевац и Смедерево, а по завршетку рата су се вратили у Суботицу.

Прве стихове у десетерцу је написао са 14 година, у крушевачкој болници (1942), где се лечио од трбушног тифуса. Његове песме су се први пут могле прочитати на зидним новинама смедеревске гимназије, прва од њих Христове муке, почетком 1944. У Смедереву је упознао и свог првог песничког узора Милорада Илића Прику, који је био нешто мало старији од њега. Прву песму под насловом Мајка над завејаним успоменама је објавио децембра 1945. године у „Суботичким новинама”, које су се у то време звале „Хрватска ријеч”. У Суботици се често дружио са Лазаром Мерковићем, повратником из логора Дахау, обожаваоцем Крлеже и Хегела. Од Мерковића је добио комплете предратног листа „Печат”, преко кога је осим Крлеже, упознао и заволео Добрицу Цесарића.

Матурирао је у Суботици 1947. веома успешно, а његов матурски рад је био увршћен међу десет најбољих у Војводини. После тога је неколико месеци радио као новинар у новосадском листу „Слободна Војводина”, а затим се уписао на Филозофски факултет у Београду, на групу Југословенски језици и књижевност. Од 1949. почео је да објављује своје песме у београдским новинама и часописима. У књижевност га је увео Оскар Давичо, кога је случајно упознао 1948. и који га је натерао да прекуца стихове које је носио по џеповима. Његове прекуцане стихове прегледали су Оскар Давичо и Душан Костић, у то време већ писци завидног угледа и уредници издавачке куће „Ново поколење”, одмах је придобио наклоност издавача и тако је објављена његова прва збирка песама Детињство1950. Убрзо после објављене прве књиге, примљен је у Удружење књижевника Србије, заједно са Васом Поповићем. Исте године се запослио као сарадник литерарне редакције у Радио Београду.

Године 1954. оженио се Бојаном, студенткињом психологије из Земуна. Две године касније родио им се син Милош. Својој жени је посветио шест сонета у Каменовој успаванци.

Године 1959. почео је да ради у издавачкој кући „Просвета”, где је остао све до 1980. У „Просвети” је упознао Скендера Куленовића, са којим је постао нераздвојни пријатељ. Дружио се и са другим књижевницима, као што су Десанка Максимовић, Васко Попа, Миодраг Павловић и Иво Андрић.

Изабран је за дописног члана Српске академије наука 1972.

Био је члан Управног одбора Задужбине Бранка Ћопића од 1990. до 1998. године и члан Управног одбора Задужбине Десанке Максимовић од 19. марта 1993.

После смрти жене Бојане 1979. која је умрла од рака у 49. години, наставио је да живи сам, пошто је њихов син Милош, још раније отишао из земље, прво у Париз, а затим у Америку. Од сина Милоша и његове супруге Јапанке Нивако, имао је унуке Адама и Ану. Убрзо после женине смрти се пензионисао. Наставио је свакодневно да пише, готово до краја свог живота. Последње дане је провео у друштву пријатеља књижевника.

Новинарима није волео да даје интевјуе. Поезију је писао искључиво графитном оловком, поред које је била гумица и уредно послагани листови папира. Његово последње објављено дело је Фасцикла, у којој је скупио разне песничке остатке и за коју је добио Награду „Меша Селимовић”. Тим поводом је дао и свој последњи интервју. Пред смрт је припремио и предао издавачу рукопис Књига слова и беседе уздарја, чије штампање није дочекао.

Умро је у Београду 6. маја 2007. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду, у пратњи сина Милоша, његове породице, пријатеља, песника и читаоца и уз стихове његове Камене успаванке.

Његови стихови, есеји и прозни записи заувек остају са нама.

Дела

Об­ја­вио је ви­ше од два­де­сет збир­ки пе­са­ма, се­дам књи­га за де­цу, не­ко­ли­ко књи­га есе­ја. Његова по­е­зи­ја об­ја­вље­на је на ру­ском, пољ­ском, че­шком, сло­вач­ком, ма­ђар­ском, бу­гар­ском, ру­син­ском, ал­бан­ском, сло­ве­нач­ком и ма­ке­дон­ском је­зи­ку. Пре­во­дио је ру­ске пе­сни­ке, Шек­спи­ро­ве со­не­те и Де­сет љу­бав­них сонета Фран­че­ска Пе­трар­ке.

  • „Детињство“ (1950)
  • „Песма тишине“ (1952)
  • „Балада о предвечерју“, дечје (1955)
  • „Велико двориште” (1955)
  • „Касно лето“ (1958)
  • „Дружина под сунцем” (1960)
  • „Тиса“ (1961)
  • „Гурије”, дечје (1962)
  • „Камена успаванка“ (1963)
  • „Стихови“ (1964)
  • „Пролази реком лађа“ (1967)
  • „Варке“ (1967)
  • „Записи о Црном Владимиру“ (1971)
  • „Крајцара и друге песме”, дечје (1971)
  • „Песме”, као најмлађи аутор библиотеке Српска књижевност у 100 књига (1972)
  • „Ветрењача”, дечје (1974)
  • „Мале бајке”, дечје (1974)
  • „Слике и прилике”, дечје (1978)
  • „Случајни мемоари“ (1978)
  • „Точак за мучење“ (1981)
  • „Сабрана поезија“, у шест књига (1983)
  • „Интимне мапе“, књига прозе (1985)
  • „Портрети песника“, књига есеја (1987)
  • „Панонске птице“, збирка песама (1988)
  • „Монолог на Топли“, збирка песама (1988)
  • „Свет око мене“, збирка песама (1988)
  • „Чаролија у Херцег Новом“, прозно поетски запис (1989)
  • „Дневник о поезији“, есејистички запис (1960—1990)
  • „Златна греда“, књига прозе (1993)
  • „Један могући живот (Homo poeticus)“, аутобиографија (1996)
  • „Сабрана дела“ у 10 томова (1998)
  • „Фасцикла 1999/2000“ (2004)
Награде

Добитник је више књижевних награда:

  • Удружења књижевника Србије, за збирку песама „Балада о предвечерју“ (1956)
  • Октобарска награда града Београда за књигу „Касно лето“ (1958)
  • Невенова за дечју збирку „Дрижина под сунцем“ (1960)
  • Седмојулска награда за „Камену успаванку“ (1963)
  • Змајева награда, за „Песме“ и „Камена успаванка“ (1964)
  • Награду „Милош Н. Ђурић” за књигу препева „Словенске риме“ (1976)
  • Награда Змајевих дечјих игара (1977);
  • Награда „Бранко Миљковић” (1979)
  • Клокотристичка награда „Љубиша Јоцић” за поему „Случајни мемоари“ (1982)
  • „Горанов вијенац“ за поезију (1985)
  • Октобарска награде града Херцег Новог (1989)
  • Његошева награда за збирку поезије „Песме” (1993)
  • Вукова награда Дучићева награда (Требиње, 1994)
  • Награда за поезију „Десанка Максимовић” (1995)
  • „Печат града писаца” (Херцег Нови)
  • Награда за целокупно књижевно дело „Драинац” (1996)
  • Награда „Златни крст кнеза Лазара” (Грачаница)
  • Награда Васко Попа за збирку „Ране и касне песме” (1997)
  • Награда „Беловодска розета” за целокупну поезију и књигу „Један могући живот” (1997)
  • Диплома „Одзиви Филипу Вишњићу” Задужбинског друштва „Први српски устанак” за књигу „Сувишна песма” (Орашац)
  • Награда „Душан Васиљев” од Културно просветне заједнице Кикинде, за за целокупно песничко дело (1998)
  • Награда „Библиос”, за Сабрана дела од десет томова (Обреновац, 1998)
  • „Жичка хрисовуља” (Жича, Преображење, 1999)
  • Повеља и медаља за животно дело Задужбине Јакова Игњатовића (Сентандреја, 1999)
  • Награда „Богородица Тројеручица“ за поезију и превод књиге „Камена успаванка“ у Њујорку на енглеском. (2003)
  • „Златни беочуг“, од Културно-просветне заједнице Београда
  • „Златни кључ“ Смедерева (2002)
  • „Златни кључић“ за дечију књижевност на Смедеревској јесени (2004)
  • Награда Српске књижевне задруге, за животно дело (2004)
  • Награда „Меша Селимовић“, за књигу песама „Фасцикла 1999/2000“, најбољу књигу у 2004. (2005)
У његову част

На кући у Топлој, у Херцег Новом, где је проводио своје херцеговачке дане, године 2008, у организацији Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета” из Херцег Новог је постављена спомен плоча. Године 2012, на кући у улици Светог Саве, код Славије у којој је живео у Београду, постављена је спомен плоча. На Калемегдану је 2012. постављена његова биста, рад вајара Александра Зарина. Оригинална биста је израђена по живом моделу, још 1980-тих. Иста биста је откривена у парку поред Тисе у Сенти, где је провео део детињства и школовања.