Љиљана Кордић је открила уметност у четвртој години живота.
Тренутак откровења десио се после једне кише кад је у барици поред куће видела своје лице и небо.
Погледала је горе, па доле и запитала се зашто се она и небо огледају у води.
Сутрадан се њихала на љуљашци и гледала опет у небо.
Питала се може ли горе одлетети и шта је на крају неба.
А шта је иза неба? А иза тог иза – штa је иза?
И тако већ више од пет деценија читања, писања и ћутања.
Препустити се уметности речи или уметности ћутања? Или само трчкарати по барицама након кише?
Лепота се, проклетница, свуда крије.