Сергеј Јесењин (1895–1925)

Сергеј Александрович Јесењин (3. октобар 1895 – 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. 

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао песником села и у многим својим делима бавио се животом на селу.

Јесењин је рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. Октобра 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873–1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875–1955). Поезију је почео да пише са девет година. Године 1904. Пошао је у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас, то је  музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. године преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као добровољни слушалац на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.

Године 1913. године Јесењин се упознаје с Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији  Друштва И. Д. Ситина, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. године Ана Изрјаднова је родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији од све Јесењинове деце јер је био ванбрачно дете. Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији јер је Јуриј пребегао у Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.

У дечијем часопису Мирок, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике: Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.

У јануару 1916. године Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање с највишег врха болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143, њеног височанства царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом Новосеоских песника и издао прву збирку Радуница (1916), која га је учинила веома познатим.

Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог, пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском селу.

Године 1917. Јесењин се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита с глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите а свадба у згради хотела Пасаж. Из тог брака родила се ћерка Татјана (1918–1992), новинарка и списатељица и син Константин (1920–1986), грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар.

Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде са сином Константином остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 

Почетком 1920. године, Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу а такође и продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последњих година свога живота много је путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута у Константинову.

19. фебруара 1921. године поднео је захтев за развод брака, у ком се обавезао да их материјално обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.

У периоду бављења имажинизмом, Јесењин је објавио неколико збирки песама: Трерјадница (1921), Исповест хулигана (1921), Песме кавгаџије (1923), Москва кафанска (1924) и поему Пугачов.

Јесењин, 1921. године са својим другом Јаковом Бљумкиним путује у Средњу Азију. Посетио је Урал и Оренбург. Од 13. маја до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу којим је путовао Јесењин је такође, и живео све време свог боравка у Ташкенту. Затим је тим истим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. године враћа се у Москву.

У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкин, коју је за 6 месеци и оженио. С Исидором је био у браку од 1922. до 1923. године. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где је обравио, од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док је она знала само неколико десетина речи руског. Описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну. Брак с Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.

Године 1923. Јесењин се упознаје с глумицом Августом Миклашевском, којој је посветио седам необично интимних песама из циклуса Љубав хулигана. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: Што ми тако име твоје звони, као августовска свежинаУ јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска и да се с њим чак никада није ни пољубила.

Од 1924. до 1925. године, Јесењин посећује Азербејџан и даје збирку песама на штампање. Црвени исток се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. године била написана Посланица јеванђелисту Демјану.

Дана, 12. маја 1924. године Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе с песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. 

Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов објавили су отворено писмо о распуштању групе.

У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело Дело четырёх поэтов, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемтиске изјаве.

Дана 18. септембра 1925. године Јесењин се оженио по трећи (и последњи) пут – Софијом Андрејевном Толстој (1900–1957), унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао.

После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу Јесењинових дела и оставила мемоаре о њему.

Совјетска власт се бринула за његово здравствено стање па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. године, Раковски моли: да се спаси живот познатог песника – несумњиво најталентованијег у нашем Савезу, предлажући: позовите га к себи и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење….

Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5, хотела Англетер.

У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети с Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.

Дана 28. децембра 1925. године, Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу Англетер. Последња његова песма била је: До виђења, друже, до виђења. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир на којем је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила и да је морао да пише својом крвљу.

После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост с учешћем родбине и пријатеља покојника.

Сергеј Јесењин је сахрањен 31. децембра 1925. године у Москви на познатом Вагањковском гробљу.

Од првих збирки поезија Радуница (1916); Сеоски часослов (1918), иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима: Кобыльи корабли (1920) и Кафанска Москва (1924) и у поеми Црни човек (1925). У поеми Балада о двадесетшесторици (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци Рус Совјетска (1925) и поеми Ана Сњегина (1925), Јесењин стреми да достигне комуном приморану Рус, иако је наставио да се осећа песником Русије одлазећезлатне избе.

Његове најпознатије песме су: Песма о керуши, Бреза, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.