Интервју – Виолета Бабић: писац, лектор, лексикограф, уредник
Аутор: Наташа Динић
Виолета Бабић – писац, лексикограф, лектор и уредник у издавачкој кући Креативни центар у Београду један је оних вредних прегалаца на пољу неговања знања из српског језика, граматике и правописа чије би књиге: 365 језичких цртица, 366 језичких цртица и 367 језичких цртица, требало уврстити у обавезну литературу у настави српског језика, како у Србији, тако и шире.
Ви сте писац књига за децу, младе и одрасле. Ваше књиге читају се, како у отаџбини, тако и широм света. Када и како је све почело? Шта је био мотив за писање?
Мој први сликовни речник српског језика заправо је моја прва књига, објављена 2006, а досад је штампано седам издања. Намењена је малишанима од годину дана, па све до школског узраста. Одувек сам волела речнике, а овај свој дуго сам носила у себи. Написала сам га с намером да сасвим малој деци објасним шта који појам значи да би на тај начин лако почела да уче српски језик. У њему постоји 1528 речи, које су подељене на 52 тематске области. Дивно је илустрован и изузетно привлачан чак и једногодишњацима, што знам из прве руке – и мој унук од три године, а и беба унука, обожавају бакин речник (а још и не знају да га је написала баш њихова бака). Интересантно је још нешто: користе га логопеди у свом раду, али и странци, одрасли који желе да науче српски. Ускоро ће изаћи и у Немачкој, у 13 билингвалних издања. Будући да сам 25 година радила у Институту за српски језик на изради великог Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, овај мој речник за децу био је логичан наставак рада на том пољу.
Онда је настала Књига за сваку девојчицу, преведена на 21 језик и парви хит, па Књига за сваког дечака, издата у 14 земаља, Бележнице и остале моје књиге које се читају на скоро свим континентима.
Бавите се српским језиком, шта је за вас реч – у било ком значењу?
Реч за мене пре свега представља језик, средство комуникације међу људима, али можда и више – обећање и дату обавезу. Кад дођем до речи, волим да бирам речи да никога не бих увредила, не волим да се разбацујем речима, већ да уместо тога увек проговорим покоју коју добру реч о некоме. Ето и неколико лепих српских израза на ту тему.
Ко су ваши узори на пољу српског језика, правописа и књижевности? Одакле толика љубав за неговање српског језика и писма?
Моји узори на пољу српског језика, правописа и књижевности били су моји професори с факултета седамдесетих година XX века – Живојин Циле Станојчић, Љуба Поповић, Димитрије Вученов, Павле и Милка Ивић – али и драге колеге из Института за српски језик Митар Пешикан, аутор Правописа Матице српске, и Егон Фекете, изузетан научник и пре свега велики човек. Уз њих је расла и моја љубав према савременом српском језику и норми.
Написали сте три књиге Језичких цртица: 365 језичких цртица, 366 језичких цртица и 367 језичких цртица, које је објавио Креативни центар из Београда, а које спадају у сам врх најпопуларнијих књига из области српског језика. У њима посредством кратких дијалога и скечева, у датом контексту, говорите о језичким и правописним правилима српског језика. Како сте дошли на тако сјајну идеју?
Ево како! Свакодневно сам слушала у аутобусима београдског градског превоза неправилан говор својих суграђана, уочила скучен речник младих, с мноштвом поштапалица и непотребних узгредних псовки, гледала билборде с погрешно исписаним слоганима, читала новине пуне грешака, чудила се телевизијским водитељима који не знају да саставе три исправне реченице, нервирала се због спортских коментатора и њихових преноса препуних чудно употребљених значења речи или погрешно преведених енглеских фраза, читала на Фејсбуку неписмене коментаре… Све ми је то подоста сметало, зато што волим српски језик од малих ногу и одлично га познајем, па сам решила да почнем да пишем о појединим проблемима кратке приче и постављам их на свој профил на Фејсбуку. Тако је то почело 2012. године. Од свих тих цртица настала је моја сада већ позната трилогија Језичких цртица коју сте поменули, у којој има више од 1100 обрађених језичких заврзлама. Понеки језички проблеми се понављају (не и исте цртице!), али само зато што се може десити да неко не може да купи све три књиге одједном. Овако се битне грешке налазе у свакој од књига.
Док сте писали Језичке цртице, да ли сте помислили да ће се оне користити и у настави учења српског језика као страног у Канади?
Никада нисам ни помислила да се то може десити! А ето, сада српска деца из Канаде, која уче српски језик као страни, глуме у скечевима насталим од мојих језичких подука и тако уче и матерњи језик. Међутим, и у Србији сам присуствовала малим позоришним представама, у којима су глумци били средњошколци, а моје Језичке цртице – драмски текст.
Када се осврнете у прошлост, како се некада у Србији неговао говорни и писани језик и како то данас изгледа, шта на ту тему имате да кажете? Да ли модерно доба (развој нових технологија) помаже у учењу језичких, правописних правила и неговању лепог изражавања?
Неко ће можда рећи да живим у прошлости, али верујте да није тако! Некада се заиста много више водило рачуна о томе како ко говори или пише. Преводи књига страних писаца били су изванредни, а лектори учени и изузетни. Није било чак ни словних грешака у издањима ондашњих великих издавачких кућа, а камоли лекторских пропуста. У школи смо учили српски од изузетних професора, пазили смо на то како се ко изражава и ценио се добар говор и исправан акценат. На телевизији тада није могао да се појави било ко (као данас), нити је спикер смео да греши при изговору. Сада је то већ друкчије. Нажалост!
Модерно доба је дивно, донело је мноштво фантастичних новина и могућности, али развој нових технологија никако није допринео ширењу језичких и правописних правила. Напротив, нове технологије, чини ми се, одмажу у неговању лепог изражавања.
Да ли разлог за потребом писања Језичких цртица можда лежи у недовољно квалитетним и превазиђеним методама изучавања језика и правописа с којима се ђаци у основним школама у Србији данас сусрећу?
Није у томе ствар! Ђаци у Србији добро уче српски језик. Могу да посведочим (јер сам пропутовала целом Србијом са својим књигама) да многа деца боље знају граматику од одраслих. Проблем је у томе што нема више часова српског језика током наставне недеље, али и у томе што у средњим школама не постоје раздвојени предмети – књижевност и посебно језик.
Често у медијима у Србији можемо чути како поједини новинари погрешно изговарају речи па и читаве реченице. Оно што се погрешно чује или прочита, уколико се не провери, лако постаје правило. Како решити такве проблеме? Да ли понекад мислимо да све знамо? Да ли нам је испод части, да оне који знају више, питамо? Да ли смо понекад лењи, површни и неодговорни према свом језику – како га говоримо и пишемо?
Све што сте навели је тачно! Они који живе у Србији мисле да знају српски самим тим што су рођени овде. Зашто би икога питали како се шта каже кад, ето, говоре српски од рођења, зар не?, мисле они. Али није баш тако! Боље би било да провере оно што пишу, ако нису баш сигурни како се то пише, или да питају оног који то боље зна од њих. Но, сви мисле да све знају! Чују или прочитају на оном поменутом билборду да се каже/пише СПОЈИ И ОСВОЈИ и нико их никада не може убедити да је једино исправно СПОЈ И ОСВОЈ. Заборавили су грађење императива, а ако их неко притом и исправи, чуде се и љуте. Не верују стручњацима, чак им се и подсмевају. Постоји, замислите, и струја „е баш нећу да говорим правилно, хоћу да пишем онако како се мени свиђа“. Мислим да је то на интернету постао занимљив начин понашања. Норма, правопис и граматика никако не могу да потпадају под тачку „тако ми се допада“. Знамо и сами да у свим језицима постоје правила. Уз то, да додам, сама се, рецимо, никада не бих мешала у нуклеарну физику јер нисам стручна за то (али се зато у моју науку меша свако).
Број англицизама у српском језику током година расте, што нам потврђују и англицизми из последња два тома Речника САНУ, 19. и 20. тома, као што су: пирсинг, парти, пи-си, пи-ар, пентхаус, перформанс, плејбек, плејмејкер, плеј-оф итд. Колико је српски језик отворен за усвајање туђих речи и колико лако усваја речи из енглеског језика?
Одувек смо примали стране речи у српски језик и то није ни страшно, ни необично. То се дешава и другим језицима. И дан-данас користимо велики број турцизама, германизама, латинских, грчких, мађарских и француских речи, које су одавно ушле у језик. За неке, као што су мајмун, јорган, јастук, паприка, кашика, мадрац, душек, и не мислимо да су стране. Немам баш ништа против уласка енглеских речи у наш говор. За одређене савремене појмове и не постоји српска реч и сасвим је природно да се прихвати нова реч уз нов појам, који није наш. Али зашто се користи енглески ред речи у реченици? Зашто је важно да у женским часописима на српском језику свака друга реч буде написана на енглеском, па чак и цели наслови? Да хоћу да читам часопис на енглеском – купила бих америчко или британско издање, не бих ни читала српско. Зашто је говорити англосрпским језиком некима толико лепо, а не помодно и ружно – не знам. Могуће је да поново има много Стеријиних Фема у земљи Србији.
За крај овог разговора, шта је то што вас покреће, што је жила куцавица вашег живота – ваша колевка?
Моја колевка су увек били, а и сада јесу вредан рад и несебично дељење знања.
Хвала Вам много на дивном разоговору.
Уредништво онлајн часописа Колевка жели Вам свако добро и изобиље радости и успеха у животу и раду!