Пола века – Дивље хорде
Обазрите се око себе: крв се потоцима пролива па још на тако весео начин као да је то шампањац – делиријумска и узнемирујуће тачна опсервација света једног од ликова Достојевског, стереотипно је и само делимично примењива и на опус Сема Пекинпоа јер насиље у филмовима тог генијалног типа јесте једна од централних тема, али не и најважнија. Неприлагођеност изразитих индивидуалаца у транзитним временима и њихово непристајање на модерна правила игре, које најчешће резултира губитништвом – основи су поетике меланхоличног Сема.
Снимљен, превратничке године, када и Поноћни каубој, Голи у седлу, Коње убијају, зар не?, Буч Касиди и Сандерс Кид… тематски се надовезујући и превазилазећи његове раније филмове, као што су Пуцњи поподне и Мајор Данди, под директним утицајем Куросавиних Седам самураја и Хјустоновог Блага Сијера Мадре, са свешћу о Доларској трилогији, Серђа Леонеа и Дванаест жигосаних, Роберта Олдрича, надахнут запостављеним Професионлцима, Ричарда Брукса, више него охрабрен финалном сценом из Бони и Клајда, Артура Пена, коинцидентан с Било једном на Дивљем западу – Дивља хорда успоставља стилски манифест Сема Пекинпоа и уз Одисеју у свемиру 2001, Стенлија Кјубрика, представља најутицајнији амерички филм у последњих педесет година.
Утицај Дивље хорде пробија мембране издржљивости. Листа оних који су трајно остали под утицајем Пекинпове поезије одметништва је подужа: Мартин Скорсезе, Пол Шредер, Френсис Форд Копола, Џон Милијус, Волтер Хил, Брајан де Палма, Џон Карпентер, Мајкл Ћимино, Живојин Павловић, Оливер Стоун, Џејмс Камерон, Џон Мектирнен, Џон Ву, Ридли и Тони Скот, Драган Кресоја, Квентин Тарантино, Нил Џордан, Мајкл Мен, Лик Бесон, Такеши Китано, Срђан Драгојевић, Кетрин Бигелоу, Мел Гибсон итд. Уз повратни утицај на Леонеов За шаку динамита – француском продуцентском кућом истог имена и личностима из других медија, као што је култни писац Зоран Ћирић, који речју и делом не пропушта прилику а да не проговори о Дивљој хорди – листа се шири до несавладивих димензија.
Често наводећи вестерн, као универзалну форму помоћу које је могуће коментарисати садашњост, Сем Пекинпо је Дивљом хордом понудио и алегорични коментар на америчку кланицу у Вијетнаму. Толико инсистирање на насиљу у уводној и завршној сцени морало је бити засновано на значењу.
Дивља Хорда је дуго и буквално био најбруталнији филм свих времена, али и један од највећих филмова о пријатељству и жртвовању. Пајк Бишоп (Вилијам Холден), Дач Енгстром (Ернест Боргнајн), Лајл (Ворен Оутс) и Тектор Горч (Бен Џонсон) уместо крваво зарађеног злата и надомак сањане слободе, радије бирају смрт – у самоубилачком покушају спашавања свог пајтоса Ејнџела (Хаиме Санчез). Четворица десперадоса против двеста мексичких војника. Читава ствар би остала на нивоу наивне замисли, да се Пекинпова бриљантна кореографија завршног обрачуна не скончава свеопштом погибијом главних ликова, потенцирајући апокалиптичност читаве сцене, чиме се уз сцену с почетка филма, ова крвава поема савршено заокружује.
Семова идентификација с анархоидним отпадницима је комплетна и фатална. Пекинпо до унедоглед указује на насиље у људима, насиље у превазиђеним одметницима Дивљег запада о чијој суровости нема никаквих илузија, уз које увек стоји, знајући да типови као што су Пајк Бишоп и дружина могу прореаговати као људи само у крајњој тачки насилничког понора, који су креирали и сами.
Парадигмама поретка, као што су бескруполозни железнички тајкун Хариган (Алберт Декер, у својој последњој роли) и неизбежни генерал Мапаче (Емилио Ел Индио Фернандез, легенда мексичког филма, бандит, револуционар, редитељ, глумац, песник, убица) Пекинпо, такође, даје дозу достојанства (Пајк с уважавањем Дачу говори о Харигану, наглашавајући његову способност; Мапаче је често на ивици карикатуре, а и неустрашив), али нам и саопштава да су представници естаблишмента гори шљам и од самих десперадоса.
Поводом тога, спомињање Сема Пекинпоа у мору преговора пред почетак снимања Кума, Мариа Пуза (за разлику од Леонеа и Питера Богдановића, никада није дошло до директне понуде) делује индикативно јер да је којим случајем уместо Кополе и режирао, тај знаменити филм – Сем би улетео у својеврсну антитезу.
Да, отпадници Дивље хорде су криминaлци, као што су то и Пузови и Кополини мафијаши, али се ради о два опречна вида криминала. Припадници Коза Ностре како историјски тако и фиктивни имају само један циљ – инфилтрацију у постојећи систем. За разлику од њих, Пекинпови бандити не одолевају прилици да изразе подсмех и гађење према свакој врсти система. Радије по цену сопствене пропасти –уживају у чистој анархији.
Онај који остаје је Роберт Рајан у тумачењу Дика Торнтона, наизглед најтежег лика за дешифровање у филму. Бивши пријатељи на супротним странама – доминантни је мотив код Сема. Лице и наличје истог новчића. Торнтон је Пајков одраз у огледалу и обрнуто. Најава надолазећег, последњег Пекинповог вестернског ламента Пет Герет и Били Кид. Шизофрена пројeкција Сема Пекинпоа. Располућеност једне личности на двојицу. Торнтонов компромис са системом и Пајков одметнички статус представљају и Семов метафорични коментар своје позиције у Холивуду. Пекинпоа има у оба карактера, али је више него јасно да је Дик Торнтон оно, што Сем Пекинпо јесте, а Пајк Бишоп оно, што би желео да буде. Семов нагон за преживљавањем у суровој холивудској индустрији, контрадикторан са суманутом аутодеструкцијом тог тужног човека, организационо и продукционо у њему (ма колико мрзео продуценте) и уметничко, са свим својим сложеностима, оличени су у Дику Торнтону и Пајку Бишопу.
Сећањем Пајка Бишопа на једину праву љубав – наравно, сасвим одметнички – удату жену, ова меланхолична симфонија добија и баладну интонацију.
Ултимативну шпицу Дивље хорде – мали филм у филму – с изузетком употребе сплит скрина с почетка Баладе о Кејбл Хогу и гласовитим Псима од сламе и Донесите ми главу Алфреда Гарсије, у којима је одсутна, Пекинпо ће изварирати у још четири филма: Шампиону Родеа, Бекству, Пет Герету и Били Киду и Гвозденом крсту.
Ванкувер се ове године придружио планетарном обележавању пола века Дивље хорде. Канада је у пијаном и дрогираном уму Сема Пекинпоа – у неком од небројаних испада, када је пуцао у свој лик у огледалу – могла лако да заличи на обрнути Мексико. Својим наслањањем на Америку на северу, Канада многе и јесте инспирисала као обавезно друго место за бекство. Ипак, Пекинпо је рај, пакао и искупљење за своје одметнике пронашао на јужној граници Америке – доле, у беспућима рустикалног Мексика.
Дивља хорда се дешава за време Мексичке револуције, 1913. године, непосредно пред сумрак човечанства – Први светски рат. Мексичка револуција је нудила несагледиве стварносне и имагинарне потенцијале, било да у њој нестане геније попут Еброуза Бирса или у њој свој крај дочека банда Пајка Бишопа.
Човек, који је на маестралан начин оркестрирао 1288 позиционирања камере и успео да артикулише излуђујућих 3642 умонтирана кадра у једном филму – не заслужује да буде упамћен само по пороцима.
Пекинпо није био ни први ни последњи алкос и наркос међу уметницима. Болна тема о уметнику и аутодеструкцији јесте неодвојива од Сема Пекинпоа, али постојеће фасцинације његовим алкохолизмом и наркоманијом нека остану инфатилцима.
Бандана марамом, црним наочарима, алкохолом, кокаином и лудачком потребом да се у јавности представља горим, него што јесте, само је скривао преосетљивост.
Једино важно јесу његови филмови.
Изнад свих – Дивља хорда.
Ђорђе Марић