Најтежа криза у друштву, била она морална, духовна, финансијска или изражена на свим пољима као, што је то случај код нас – тражи креативна решења. Најкреативније, што смо до сада успели да изведемо је: Сјахо Курта да узјаше Мурта систем. Козметичка промена боја једних те истих структура друштва, које одржавају проблем.
Без промене начина на који појединци из свих слојева и структура размишљају и понашају се, не можете изградити боље друштво. Ако нема солидарности, осећаја колективне одговорности и емпатије међу људима, може вам се десити да не видите ништа лоше у идеји, како, на пример, треба друштво ресетовати на фабричка подешавања, створити комунистичку аграрну утопију и почети од нуле. А то тако, што ћете поубијати све образоване људе у земљи – а пошто прогрес не сме да чека и нема се времена да се одређује ко је паметан ко није – убијате све оне који носе наочаре јер сигурно много читају, убијате болесне људе, формирате радне логоре…
Да, то се десило у Камбоџи седамдесетих. Tо се може десити, кад психопати дате власт, а они који је извршавају имају дефицит поменутих психолошких карактеристика[1][2].
Нама се баш то још и није десило, али трудимо се колико можемо. Интелектуалци морају отићи из земље, радни логори се отварају уз фанфаре, црвене тепихе и сечу врпце а управницима логора дају се државне субвенције. Што се односа према грађанима нарушеног здравља тиче, подсетимо се: Скупштина одбија предлог да се деца лече у иностранству из буџета, о трошку државе а на пример, одрасли, ако желе да се лече о трошку осигурања, одскора, пожељно је да припреме и легализовани поклон – од око 400 евра.
Неки стубови патологије друштва
Прво да одредимо појмове о којима говоримо без сувопарних књишких дефиниција. Сви ови фактори су међусобно повезани.
Емпатија – то је када се уживите у туђу емоцију, осећате туђу патњу, страх, тугу, саосећате с другима…
Солидарност – то је када желите урадити нешто поводом тога, иако, не морате, то радите из добровољних и хуманих разлога. Углавном укључује већу групу људи, који се труде да помогну, искажу подршку или бар поделе патњу и тешке животне услове међу собом на равне части.
Осећај за колективну одговорност – то је када сте свесни који ваши лични поступци доводе до стања у друштву у коме је патње све више, такође, и евентуални осећај кривице зашто поступате или не поступате на начин који би био ваш лични допринос бољитку шире заједнице, а не ваше личне задњице.
Ефекат посматрача – то је када манијак напаствује девојчицу у градском превозу пре неколико месеци и нико од присутних не реагује, али, то је и када се апатично предате свакодневним дешавањима у друштву као неми посматрач. Појава је истраживана доста од стране психолога и повезана с разним чиниоцима. Најзначајнији резултат тих испитивања је то, што је уочено да пасивност групе може бити опасна колико и њена агресивност или криминогено понашање.
Да ли смо нормални?
Тренутно, док је овај чланак у процесу писања на километар од аутора у Нишу се одвија војна парада и небом лете авиони поводом Дана победе, а данас није Дан победе. Прослава је померена за наредни дан јер фараон не би могао да присуствује баш деветог маја. Послушници би померили и Нову годину или Божић, ако би стигла таква директива. Да ли је то нормално?
У многим друштвима, у неком времену, нешто је сматрано за нормално само зато, што се дешава и већина се не буни. У стаљинистичкој Русији би људи, који сумњају у непогрешивост друга Стаљина, били послати у психијатријске установе да се народу покаже, како то није нормално. У средњем веку би жену бацили у воду па ако се удави – вештица је, ако се одржи – вода отклања њено крштење, значи вештица је, пресуда – спалити!
Једна за тада нормална логика, која се неколико векова одржала[3].
Ето, овде је нормално да нико не одговора кад падне хеликоптер који вози бебу на лечење и покуша слетети на небезбедно место, само зато, што су министри хтели да се фотографишу! Нормално је да се уништавају планинске реке, трудницама укидају права – а кука се о белој куги, да се држава поноси тиме што су јој грађани јефтина радна снага. Наставите сами даље…
Велики проблем је, што многи звуче као да се буне против ненормалног система, а заправо не би мењали оно, што није нормално, само би хтели да они буду ти, који ће имати користи од патолошких појава у друштву. Зато са сменом власти не долази и до премене друштва јер менталитет људи остаје исти, структуре власти остају исте, само се промени дрес тима за који се игра. Логика која каже: Добро је у држави, зато, што је мени добро и она која каже: Тренутно ми је лепо – значи лепо је, систем не треба мењати, терају људе да се боре само за то, да њима лично буде добро и лепо. Нормално је да полиција сме да бије народ и власт шурује с криминалцима, ако бију оне који не мисле као ја и док сам ја део те власти. У оваквим ставовима нема емпатије, солидарности, колективне одговорности… Tо је разлог наше пропасти.
Ако идемо лево-десно, нећемо стићи до циља
Сматрам да свака рационална особа не иде у идеолошке или политичке крајности и треба позивати на ове вредности без обзира на политичко опредељење. О овоме можемо говорити у оквирима генерално левичарски оријантисаним. Просечни Србин је, ипак, патриота/десничар, који се куне у грб и оно тако једноставно упутство које тамо стоји – Слога је оно што спасава! Па опет, то не примењује. И ова прича овде може да се формулише другачије и изађе у најпатриотскијем медију који можете замислити. То је доказ да је проблем реалан, невезано за то, да ли га посматрате с десне или леве стране и нико ову кризу није измислио јер је изајник, страни плаћеник или фашиста. А народ је опет разједињен, изманипулисан, апатични, пасивни посматрач… Да бар посматра оно, што треба посматрати па макар и немо, али не! Глава се окреће тамо где медији баце коску или свињску главу[4]. Медијска манипулација је чврст стуб власти, али о томе другом приликом.
Цена дифузије одговорности
У духу Дана победе, подсетимо се бизарних догађаја, који показују да савезници, пре свега Американци после слома фашизма у Немачкој и Аустрији нису остали дужни цивилима – немим посматрачима, тада уобичајених свакодневних догађаја.
Наиме, док је на хиљаде људи мучено и убијано у логорима, нормално су функционисали у својој свакодневици: посматрачи, гласачи који су довели на власт оне који муче и убијају, сви они који се нису бунили јер се нико не буни, сви они који нису урадили ништа јер може и горе од овога јер су сви они исти, сви цивили који су шраф у патолошком систему, зато што морају јер имају децу…, сви они који мисле да је добро, зато, што је њима добро јер нису с друге стране бодљикаве жице…, и слични – знате их већ однегде и чули сте њихова оправдања.
Рузвелт је наредио да ти исти гледају постере с фотографијама жртава логора, зато, што су то и њихове жртве! На постерима је писало Немачка култура и За ово сте ви одговорни (види фотографију испод) [5].
Немачки и аустријски цивили су у првих неколико недеља после капитулације морали, по наредби савезничких трупа, сахрањивати лешеве из логора. Неке су морали поново ископавати па сахрањивати да би се упознали с ужасом до којег је њихов мањак колективне одговорности довео. Те лешеве нису могли видети у медијима у тоталитарном режиму. Сада је дифузија одговорности дошла на наплату.
Наши посматрачи, гласачи из користи и сви они који негирају своју одговорност за одржавање система у ком живимо би можда требали по граду гледати постере с палим хеликоптером и жртвама, жртву с рампе у Нишу из аутомобила у који се закуцало возило Зорана Бабића, жртву Митровићевог сина и све остале, за које људи блиски власти не одговарају, и наравно натпис – За ово сте ви одговорни!
Наравно, то је немогуће, али такви покушаји тренутно не би ни дали икаквог ефекта. Ево, овај чланак неће ни стићи до некога ко заиста треба да га прочита, већ до особа које деле слично мишљење. Која је онда уопште сврха труда да се нешто докаже онима који служе овом систему и онима који посматрају са стране?
Зашто упирање прстом у кривце нема ефекта и шта поводом тога?
Захваљујући веровању да је грешити за осуду и казну, људи негирају неисправност својих дела или потискују сазнање о њима – Алберт Елис, оснивач рационално-емотивне психотерапије[6].
Није лако променити начин размишљања једне особе, чак ни када је она ту испред психолога спремна да чује савет како да то уради. Још је теже променити то код особе која нема жеље и снаге за промену. Логично је онда да је најтеже променити гомилу људи који размишљају и понашају се ирационално, али не желе да чују и виде реалност која им не прија и последице свог деловања или неделовања. Оно што понесени емоцијама прво урадимо – упиремо прст! То има краткотрајно катарзичко дејство за нас, али производи контраефект.
Човек је биће слабости, као, што рече Ниче, зато ће му бити дража лаж која му прија, него сурова истина[7]. Људски ум је подложан маси грешака у логици и мишљењу и то систем злоупотребљава – како на светском тако и овај наш јадни на локалном нивоу. Мој лични став, као грађанина ове земље јесте – да можда нису за осуду они који су изманипулисани медијима, старе особе, неко ко није довољно ни интелигентан да разуме шта се дешава, али јесу они који могу да разумеју, а не желе и гледају само себе! Мој став, као професионалца у области психологије јесте – да треба разумети, што боље, како ова патологија функционише и покушати промену у људима без осуђивања.
Мислим да треба послушати професионалца и уздржати се од осуда. Не зато, што смо моралне громаде, добри православци или, зато, што би се тиме спустили на ниво припадника садашње власти чије су осуде (тј. клевете) главно оружје, већ, зато, што међусобно оптуживање додатно удаљава, већ годинама подељене грађане и не води ничему добром.
Наше је да својим примером, делима и акцијама пробамо прво да допремо до оних који су пасивни или су у политичкој структури власти, али савест им нису прогутале године транзиције и неиспуњених очекивања. Они колико-толико можда и имају капацитета разумети да не могу бити срећни у друштву у којем ће изгубити посао, ако нису у аутобусу путујућег циркуса. Разумети везу између кукања на плату, саобраћај, неукус ријалити програма, Косово, просвету, рачун за струју, бирократију и лични допринос себе као кукача да све то тако и буде. Наше је да покушамо показати, да можда може и другачије. Како другачије?
Савесни мирују из страха
Истина је да се оно, што је нормално или не, за осуду или не, мења од друштва до друштва, од времена до времена, на шта сам се трудио да укажем, што експлицитнијим примерима. То значи и да се не рађамо с детекторима прецизно наштимованим за добро или нормално, већ то од некога морамо да научимо. На то би требало подсетити оне којима је имам децу главно оправдање за то што пасивно посматрају пропаст заједнице ушушкани у своју зону комфора. Не верујем да заиста желе да деца науче од њих да је ово нормално друштво и да је ово Будућност Србије. Океј, и шта ако укапирају да не желе? Плаше се било шта урадити а како и не би, кад не постоји институција која би их заштитила.
Полиција и судство нису на истој страни на којој су грађани и то је проблем! Ми смо друштво у коме када видите полицију, уместо да се осећате сигурно, уплашите се, иако сте поштен човек. Друштво у којем аблендујете непознатом возачу који вам иде у сусрет, сигнализирате му да је патрола поред пута и да успори, да га не казне. Иако, тај исти некажањен сутра може изазвати несрећу, он вам није непријатељ, већ је то полицајац јер ће вас малтретирати или тражити мито ако чврсто тако одлучи.
Прочитате у новинама да је син извршитељке купио одузету кућу на лицитацији. Тресете се када отварате непознат коверат из сандучета, иако знате да не дугујете никоме и ништа нисте скривили јер овај систем прави грешке и није га брига за појединца. Људи на врху овог система имају само једну бригу – како да ту и остану и ви их апсолутно не интересујете.
Ако се не можемо ослонити на институције, онда се ослањамо на странку која ће нас, док све пропада, штитити – погрешна логика! Када се не можемо ослонити на институције, остаје нам само да се ослонимо једни на друге без обзира на међусобне разлике. То је већ другачије.
Нажалост, солидарност и емпатија као да су остале заборављене негде у прошлом веку. То, што ће људи лакше сакупљати новац за напуштену животињу, него за болесно дете, показује колико смо отупели на људску патњу. Неке акције, ипак, дају наду да је организација могућа. На пример, одбрана станара од терора извршитеља или одбрана реке у Ракити. Да ли знате који проценат грађана Раките је гласао за СНС на претходним изборима? Нико им није рекао: За ово сте ви одговорни, већ активисти и планинари из Пирота и Бабушнице месецима уназад леже пред багерима и трпе малтретирање полиције.
Када се атмосфера у друштву промени у том смеру да колективизам ојача, грађани почну бринути и једни за друге, за опште добро и за будућност. Када могу видети ширу слику последица своје пасивности или покоравања, односно престану бринути само за себе, онда можемо говорити о неком бољитку. За сада је већа вероватноћа да они који не желе да трпе ово или у томе учествују, једноставно побегну из земље.
Стеван Станојевић,
у Нишу, маја 2019
Извор: Центар Психонега
http://www.psihonega.in.rs/
[1] www.dw.com/sr/protiv-zaborava-genocida-crvenih-kmera/a-44954266
[2] www.prometej.ba/clanak/povijest/zasto-su-crveni-kmeri-ubijali-ljude-koji-nose-naocale-2563
[3] Morus, R. L. (1967): Historija seksualnosti. Zagreb: Naprijed
[5] www.revisionist.net/burydead.html
[6] Elis, A. i sar. (1996): Vodič u razuman život. Beograd: Petrović promet
[7] Niče, F. (2003): Tako je govorio Zaratustra. Beograd: Detera