Прошлост

Искорак из себе

Зашто се враћамо мислима у прошлост? Који догађаји нам буде сећања? Који нам се мириси, слике, асоцијације враћају и зашто? Да ли нешто нисмо проживели у целости, да ли смо остали нешто дужни себи или другоме?

Ових дана, у изолацији, због глобално познатог стања, читам текстове на Фејсу, најчешће оних са 65+ у којима се аутори текстова враћају у младост и/или пресабирају свој живот.

У њима као да се опраштају од живота, присећајући се младости и протеклог времена.

Људи, није крај! Није крај док не буде добро!

Рано је да анализирамо живот који смо проживели, да се преиспитујемо.

Искрено, ти текстови ми буде онај слатки осећај носталгије јер младост има други и другачуји доживљај свега кроз чега смо прошли и сећања на људе које смо упознали и који су нам мање или више обележили живот или одређени део живота.

Није крај! Ово је само једно од поглавља у нашим животима кога ћемо се сећати свако на одређени начин, наравно, тек с извесном временском дистанцом.

Недуго, пре овог периода, свако јутро док бих излазила из куће, ишла на посао – с носталгијом сам погледом миловала свој стан, своју оазу мира и помишљала како би било лепо да останем код куће… Нисам мала идеју шта бих радила, чиме бих се бавила, али та жеља ми је испуњавала и срце и душу.

Мислила сам да је све узалуд, али…

Један за другим, низали су се догађаји у мом животу. Неки од њих су били изезетно велики и важни. Тугу нисам стигла да одтугујем. Била сам у ситуацији да брзо доносим одлуке за које сада знам да су ми омогућиле да преживим у овом периоду  светске пандемије, а можда и да наставим да живим неки свој живот, који чека моје изборе и одлуке.

Ето ме у свом стану, у свом дому, довољно пространом па чак и с извесном кубикажом која омогућава довољно ваздуха, у близини велике и моћне  реке. У стану који има дивну терасу, чак и заједничко двориште у које могу да излетим с кућним љубимцем, за случај преке потребе. Имам довољно непрочитаних књига, компјутер да пишем и читам, и цвеће и довољно вуне и конца за ручне радове и боје за мацкање по папиру и другим предметима, имам дакле, избора…

Дакле у чему је проблем?

У мени.

Где сам се закуцала и када? Можда није важно када јер када може да буде давно или јуче – не даје ми одговор на ово питање. Дакле, где сам се закуцала и можда, зашто? Зашто себе саботирам, зашто себи не дајем слободе?

Ха! Да ли себи постављамо ово питање?

Па немамо времена од силних, некада и непотребних обавеза, које смо вољно или невољно прихватили. На неке обавезе смо пристали зарад комфора, који нам је мислим за вратом, дошао нам главе. Разбољевамо се од тих избора, није нам добро у сваком случају.

Па хајде да се позабавимо сами собом, да откријемо неслућене просторе и дубине наших душа.

Годинама сам окривљивала, да не набрајам све кога, за ситуације кроз које сам пролазила.

Нису били моји избори? Аха, баш тако некако…

Ама сви избори су били моји и за њих сам одговорна само ја.

И шта ћемо сад?

Дакле, осврните се око себе, нађите жељу која годинама тиња у вама; прихватите позив да нешто добро за себе а нарочито за друге урадите и сачекајте.

Нипошто не будите нестрпљиви и нипошто немојте се плашити шта ћете у себи пронаћи јер то што ћете открити је непроцењиво благо само вама знано, само вама од Бога дато, једном за увек и за њега сте одговорни.

Коме?

Себи…

Волим вас и чекам на неком добром месту.

Светлана Голубовић