Земљин Велики прасак догодио се пре четири до пет милијарди година, а планета ће укупно потрајати око 12 милијарди пре него је Сунце, као црвени див, или прогута или спржи њену површину. Међутим, кад историју планете илуструјемо часовником на којем један сат означава милијарду година, видимо како је трајање мандата животиња и биљака уочљиво кратко јер почиње око четири и завршава око пет сати.
Јесте кратко, али је живот имао добру срећу да наша планета буде унутар умерене зоне Сунчевог система, где је могуће постојање текуће воде на њеној површини. Наша је звезда и праве величине јер кад би била мања, било би и топлоте мање, што би створило безброј с тим повезаних проблема. Постојали су у прошлости и прави крајеви света, узроковани ударима астероида или комета, но то су били изузетно ретки догађаји. Заправо, сав живот на планети може нестати у трептају ока. Нема свемирског осигурања нити склоништа од могућих звезданих бомби. На милости смо случајности.
Најдраже сећање тако рањивог живота је сигурно топли и влажни камбриј, пре отприлике 500 милиона година. До тог периода, живот је на планети постојао само у једноћелијским облицима. А онда се у мору одједном појавило око педесет различитих група организама, у већини случајева без очитих претходника па су научници ову појаву назвали камбријском експлозијом. Иако је тада настала већина данашњих група животиња, када бисмо заронили у камбријско море, вероватно бисмо помислили да смо на другој планети, а не на Земљи. Не бисмо били у стању да препознамо нити једну животињу!
У новије време, пре пет милиона година почела је хладна и сува епоха плиоцена и трајала дуга три и по милиона. Бујала је само трава и ниско, трновито грмље, дрвећа је било све мање, а животиње које живе у шумама су изумирале. Бежећи од грабљиваца, неке су четвороножне длакаве мајмунице нашле, испрва неугодно, уточиште у мору и приобаљу. Милион за милионом, изгубиле су длаке, развиле слој поткожног сала као најбољи начин чувања топлоте у води и постале двоножне оштроумне жене.
Жена има 81 годину. Гледајући светски просек, требало је да живи 73 те тако сваки сат њеног часовника обухвата шест година. За разлику од кратког, једночасовног земаљског мандата животиња и биљака, њен фертилни мандат трајао је од трећег до осмог сата женске историје.
Као и живот на планети, имала је добру срећу: у плодном периоду је њено тело производило здраве јајне ћелије, довољно често и у довољном броју. Родила се са побуђеношћу према другом полу. Партнер је имао здраве сперматозоиде, било их је довољно и били су брзи. Њена материца је била здрава.
Велики прасак догодио се у 25. години, негде око четвртог сата њене женске историје. Након што јој је тело еруптирало, у свет је изронио смотуљак модре коже, крхки лукови ребара и лице са затвореним очима. Кроз порођај је поновила чудесан догађај властитог рођења па је схватила: рађање је ерупција снаге, смрт је само сна и одмора ради, а годишње мене и старење не значе више ништа.
А кад су јој повијено телaшце и умивено лишце ставили на груди, њен је син полако отворио очи. Погледао ју је и запосео. Цивилизована кожа јој је отпала с тела и открила звер што бди над њим, што би уништила свет, Земљу, галаксије и свемир за трен његовог даха.
Ако би се ико усудио да пита ту звер сећа ли се ичега с радошћу, из времена пре запоседнутости, провирила би она Жена из плиоцена и рекла како постоји само једна слика, из детињства, море и роњење, лагани ритам срца и осећај вечности.
Љиљана Кордић
