Друга трилогија Серђа Леонеа (трећи део)
„Не постоји ограда око времена које је прошло. Можете се вратити назад и имати шта год пожелите, ако сте у стању да се сећате.”
Носталгични увод главног јунака Фордовог најличнијег дела Како је била зелена моја долина – филма којег је као и Велсовог Грађанина Кејна знаменити Ендрју Серис навео као филмове који у америчком филму започињу тему сећања – суштински појашњава и последњу кинематографску симфонију Серђа Леонеа.
Форд – примарни Леонеов узор – још је 1941. године антиципирао тематске и формалне преокупације Серђовог Било једном у Америци.
Начелно гангстерски филм постао је првенствено филм о успоменама и емоцијама, сасвим на линији Фордове сентименталне драме о распаду рударске породице и неоствареној љубави.
Леонеов филм о гангстерима памтиће се као филм носталгије о неуспешној љубави и пропалом пријатељству.
Снови и сећања
Припреман више од десет година – замишљен већ након Добар, лош, зао – Било једном у Америци у много чему указује на Леонеову кулминацију у опсесији Америком као феноменом, њеном историјом и митовима, на првом месту класичним жанровима америчког филма, које је од детињства обожавао.
Аутобиографија стварног, неуспешног гангстера, Харија Греја, узбуркала је Леонеову машту од тренутка када је за њу чуо. Није се много мучио око читања. Фулвио Морсела, један од важних и лојалнијих сарадника, прочитао му је целу књигу на италијанском.
Грејев узбудљиви живот нимало није подсећао на славне гангстерске ликове из легендарних гангстерских филмова из тридесетих година, углавном произведених у студијима Браће Ворнер, на које ће се Леоне, доследан свом филмофилском духу, током снимања филма неминовно освртати. Од Хоксовог Лица с ожиљком; Државног непријатеља, Вилијема Велмана; Малог Цезара, Марвина Лероја; Анђела гаравих лица, Мајкл Кертиса; Бурних двадесетих и Белог усијања, Раула Волша…, Леонеов јунак у себи готово да неће носити ни потенцијал за спектакуларна страдања попут главних ликова из некадашњих гангстерских филмова. Његов Нудлс је зависник од опијума, интровертни губитник, изморен успоменама и заробљен у прошлости.
Роберт де Ниро се савршено уклопио у Леонеов ламент над овим несрећником.
Након удруживања с Брајаном де Палмом у фази када Де Палма покушава и донекле успева да буде амерички Годар (пре периода по ком је најпознатији када се фетишистички реферише на Хичкока) с филмовима Greetings, The Wedding Party и Hi, Mom! – започињања дуге сарадње са Скорсезеом при којој ће Скорсезе, између осталог, иживети и све своје филмофилске фиксације везане за чувену спону Форда и Џона Вејна, Оскара за епизоду као млади Вито Корлеоне код Кополе у другом делу Кума; неодлучног и колебљивог аристократе код Бертолучија у Двадесетом веку, маестралне инкарнације западњака, припадника радничке класе а заправо Руса у Ћиминовом Ловцу на јелене, другог Оскара, овај пут главног за Разјареног Бика…, Де Нирова сарадња са Леонеом, уз скоро несхватљиво сугестивну интерпретацију смешног и јадног Руперта Пампкина у Краљу комедије из исте године, указује на феномен филмског глумца који је већ у четрдесетој години живота имао тешко савладив рекорд.
Леоне ће трајно остати фасциниран Де Ниром ког ће – као и некада Бронсона, дијаметрално различитог глумца од Де Нира – назвати највећим глумцем на свету.
Нудлсовог најбољег друга из детињства одиграће Џејмс Вудс који и данас сарадњу с Леонеом у Било једном у Америци проглашава за врх своје каријере.
Вудсова играње Макса сводиће се и на честа наглашавања патолошких црта у овом карактеру што додатно доприноси Леонеовој потреби да свет гангстера што више демистификује.
Леоне је својевремено одбио понуду да режира Кума уз образложење да Пузов роман романтизује мафију. Наравно да је након одгледаног Кополиног филма, као прави професионалац који је о прављењу филмова можда и превише рано знао све, увиђајући све квалитете првог дела Кополине саге изјавио како је понуду можда, ипак, требао боље размотрити. Ипак, прва два Кума, колико год да савршено преиспитују миље Корлеонеових, тешко да би одустала од указивања на мафију као праву меру ствари у односу на корумпирани друштвени систем да није лика Кеј (Дајан Китон) која је тамо заправо замена за нашу укаљану савест, док се у потпуности идентификујемо с Кополиним мафијашима.
Леонеов Било једном у Америци је реалистичнији у приказу психологије гангстера. Нудлс је сентиментални силеџија, који не успева да одоли себи, а да не силује Дебору – љубав свог живота. Макс је корумпирани психопата који издаје свог најбољег пријатеља и преотима му девојку с којом добија сина.
Леоне је у овом филму спојио неколико, наизглед, неспојивих елемената. Уз сво инсистирање на бруталности гангстера, Леоне из оваквих типова успева да извуче и дирљиву причу о незаменљивом значају детињства и пријатељству које је уз породицу сматрао највећим вредностима.
Породице међу Леонеовим главним ликовима нема – с изузетком Хуана Миранде из Била једном револуција; Туковог брата у Добар, лош, зао и Џил Мекбејн која постаје удовица и пре него што упозна породицу свог изабраника, сањара, Брета Мекбејна у Било једном на Дивљем западу – што његове филмове, мимо оригиналних варијација цинизма и ироније, по којима је познат, чини додатно потресним. Његови јунаци су ликови који и када то не признају заправо вапе за уточиштем породице.
Главни женски лик, Дебору – Нудлсову једину праву љубав – одиграће Елизабет Мекгаверн.
Њен лик у периоду детињства тумачи Џенифер Коноли, која у историји филма остаје откриће Серђа Леонеа.
Нудлсов и Деборин однос се неће остварити. Нудлс, тај нимало шармантни промашени тип, због свог насиља неспособан је за остваривање било какве емотивне везе, коликогод да због тога пати.
Узнемирујућа сцена дугог силовања је својевремено изазивала и одређене протесте што је мучило и Де Нира и Леонеа који се успешно правдао тиме да је заправо пружио реалистичн приказ заљубљеног силеџије из ниже класе гангстера.
Било једном у Америци je истовремено најбруталнији и нејсентименталнији филм Серђа Леонеа. Насиље у његовим филмовима никада није изгледало реалистичније нити се у једном његовом предходном филму до ове мере инсистирало на емоцијама.
Наглашена емотивност филма ће добрим делом одбити тврдокорне Леонеове фанове који по правилу увек радије бирају Добар, лош, зао или Било једном на Дивљем западу, уз тачне позиве на преиспитивање значаја За долар више, међу којима је и Џон Милијус, ког је Леоне хтео у сценаристичком тиму а у моментима замора због небројених перипетија око Било једном у Америци, на Милијуса је гледао и као могућег редитеља његовог сањаног филма, похвално се изјашњавајући, поводом Милијусовог првенца Дилинџер. Милијус није желео да на Леонеа, једног од својих узора, гледа ван контекста вестерн жанра у ком је изазвао скоро па праву револуцију. Нити је пристао да буде међу писцима сценарија Било једном у Амeрици. Зато је пристао Норман Мајлер, чијом верзијом сценарија Леоне бива разочаран. Међу потписаним ауторима сценарија је и Стјуарт Камински, аутор једног од најбољих есеја о Леонеу.
Сложена наративна структура с три различита временска тока подређена наглашеној емотивности, додатно je закомпликована Леонеовом познатом теоријом Опијумског сна којом је покушао да успостави тезу да је трећи ток нарације, с остарелим протагонистима и расплетом, заправо производ деловања опијума.
Тај завршни део има и неколико нелогичности, као што је утисак о томе да Нудлс упркос медијској кулминацији 1968. године, кроз телевизију и новине, уопште не зна како изгледа сенатор Бејли, бивши пријатељ Макс, иако из бара гледа директни пренос око пословних афера дотичног. Међутим, инсистирање на логици у овом Леонеовом филму је погрешан пут. Malpaso, што би рекао Клинт Иствуд.
Поређења с прва два Кума су неминовна. Не из разлога што су у питању гангстерски филмови већ зато што Леоне прави својеврстан естетски заокрет ка сведенијој естетици (иако, остаје веран неким својим главним обележјима, као што су крупни планови у комбинацији с екстремним панорамским кадровима), потпуно усвајајући, и начин глуме који су са собом донели Копола, Скорсезе и њихови омиљени глумци као што су Де Ниро и Паћино.
Методисти наспрам типских глумаца као што су Иствуд и Бронсон. Нудлсов реализам након Хармоникиног спиритуалног поетизма како је Бронсон описао глуму Гари Купера, једног од својих предходника. Леоне је до те мере био одушевљен Де Ниром да је једном приликом изјавио како Роберт де Ниро и Клинт Иствуд уопште не припадају истој професији. Леонеов медитерански каприц уперен ка свом некадашњем главном глумцу првенствено је био компезација за Иствудово одбијање неколико Леонеових понуда.
Било једном у Америци због своје специфичне структуре више подсећа на други део Кума. Сцене са Де Ниром у малој Италији готово се подударају с појединим сценама младог Нудлса и другара у јеврејској четврти.
Међу многобројним глумцима су и будући култни епизодиста Вилијам Форсајт, увек упечатљива Тјузди Велд, Џо Пеши, несрећно страдали Џејмс Хејден, Ричард Брајт, Берт Јанг, Лери Лап у својој првој и последњој улози, Трит Вилијамс као првобитно идеалистички, а затим корумпирани политичар, помоћу којег нам Леоне, као и Копола са својим третманом гангстеризма, указује да је демократија рај за организовани криминал.
Незаборавна су и сва деца глумци, док Дени Ајело са својом епизодом има мали филм у филму у урнебесној епизоди са шефом полиције Ајелом и заменом беба у породилишту (Леоне је међу првима препознао Ајелов разарајући, како драмски тако и комичарски потенцијал, дајући том лику исто презиме).
Ретроспекција као форма, али и основни садржај филма, јер Леоне је опседнут успоменама, сећањима и сновима – својим првенствено, сећањима на детињство и сновима о филму, углавном америчким. Леоне је био довољно храбар, од многих проглашаван и лудим, да се директно ухвати у коштац с најутицајним жанровима америчког филма, вестерном и гангстерским филмом. Многи су стилеме и обрасце америчког жанровског филма успешно прилагођавали својој средини – као Жан Пјер Мелвил у Француској. Леоне се усудио на најбуквалнији вид деловања, постајући тако и класик америчког филма. Човек који је већ са доларском трилогијом један од најутицајнијих светских редитеља, попкултурни феномен, Металика је своје концерте започињала са Quest for Gold из Добар, лош, зао.
Бертолучи: „Када сам одгледао ‘Добар, лош, зао’, знао сам да морам да радим с њим.”
Детињство је Леонеова главна преокупација. За многе ће најупечатљивији део Било једном у Америци заувек остати сцене детињства.
Повишена емоционалност је основно обележје сва три филма из Леонеове Било једном трилогије. Филмови из друге трилогије Серђа Леонеа нису патетични, ради се о свесном ауторском бекству у сентиментализам, повратку основним осећањима услед редитељеве свеопште резигнације. Разочарања постојећим светом, највише Леонеовом вољеном Америком.
Било једном на Дивљем западу, Била једном револуција и Било једном у Америци, као да слуте крај.
Крај филмова какви су се некада правили, крај Америке кроз коју се Серђо Леоне на јединствен начин изражавао о читавом свету, као да призивају апокалипсу.
Дама у црном – мадам корона – обележила је ову годину. Успела је да прекине и изложбу у Риму посвећену филмовима Серђа Леонеа. Још увек је непоколебљива. Не ради за човечанство, али зато чисти природу од нашег деловања.
Енио Мориконе се пре неколико месеци придружио свом другу из школске клупе. С короном, крајем света или не, иза нас ће свакако остати шест незаборавних филмова као плод сарадње Леонеа и Мориконеа.
Леоне не би био то што јесте да Било једном у Америци, завршни део неформалне друге трилогије – свој најкрвавији и најосећајнији филм – није огрнуо велом бајке. Руководећи се бајкама, Леоне је свој приступ филму јасно описао:
„Филмови су за одрасле, али остају бајке и поседују утицај бајки. За мене, кинематографија је имагинација а имагинација најбоље комуницира у форми параболе – значи бајке. Не у смислу Волта Дизнија, иако и његова дела привлаче пажњу на себе као бајке. Све је направљено, опрано и зашећерено, и то причу чини мање сугестивном. Мислим да бајке пре заокупљују машту публике када је окружење реалистично, пре него фантастично. Фузијом реалистичног окружења и фантастичне приче филм може пружити осећај мита и легенде. ‘Било једном’…”
Крај