Исидора Секулић (1877–1958)
Свугде тишина и зимска стрепња. Сељаци још спавају. Друмом путује ветар и студ.
На пољани све рањено и болно. Трава се насисала влаге, омлитавила и полегла, и као арктичка маховина помодрила од мраза и слане. Овде-онде стручак прозеблог пољског цвета. Испустило га лето кад је бежало испред зиме, и сада лежи, и умире, као рањеник кога су заборавили и обишли.
Ивицом друма се загрлило голо трње. Свуда унаоколо хрпе сухог, измрвљеног и трулог, већ прежаљеног лишћа. Натакнут на трн, врти се последњи зелени листак. Али и он је порубљен златним оквиром биљног умирања, и на њему лежи, мртав, један од оних финих баштенских паукова што падају на расплетене косе малих девојчица и спавају у круницама жутих и црвених лала.
На дну јендека ћути барица, и стрепи од прве ледене коре што ће доћи.
У једном удубљеном трагу човечје стопале, као у ископаном гробу, чучи врабац. Тресе му се мала главаица, а у ситним очицама плачу, без суза, туга и пребацивање. До сутра ће Бог затрпати снегом тичицу коју је убио.
Споро се раздањује. На небу две, три расплакане звезде, у ваздуху два, три смрзнута месечева зрака.
У дну поља стоје редови црних дебелих стабала, а по укрштеним суварцима се види да шума не живи.
Тамо, на страни, крупан један бик доживљује позно јесење јутро.
Лежи, и широко и врело дише. Под њим, и око њега, отопила се слана и пуши се земља.
Уз рогове се накострешили чуперци коврчаве длаке, а под испупченим црним челом светли се влага сањивих очију. Оборио главу, и слузавим својим ноздрвама мирише земљу и траву.
Одједаред се, онако грдан и тежак, заљуља и клече, и страховито, шупљим тоном прастарих животињских грдосија рикну поздрав богу Сунцу.
А затим још дуго беше тишина и облачно, и из шуме допираше мирис трулих дрвета и мртвих инсеката, и на свакој длаци вола стајаше кап светлости јесењег сунца.
Из књиге Сапутници
Приповетке I