Вапај, који нас враћа колевци

Интервју – Оливера Радић: професорка српског језика и књижевности у Ораховцу (Косово и Метохија), хроничар, новинарка, хуманиста
Аутор: Наташа Динић

У разним епохома, и у овој нашој, многобројна царства људска учинила су много зала мирољубивим народима, па и српском народу и његовој цркви на Косову и Метохији.

Косовска битка није завршена и све су српске битке за одбрану православља и српства у њу уткане. Косовски завет – исписан Божјом руком – сви Срби, ма где живели, призвани су и позвани да га као свој духовни корен, датост и задатост, као своју колевку чувају.

Опстанак васцелог српства неодвојиво је прожет и везан с опстанком Срба на Косову и Метохији.

А они, иако на скученом простору, слободу не мере у метрима јер знају да је њено друго име Љубав.

На све ове истине, да не заборавимо ко смо, да се на Косово и Метохију увек враћамо и с њега све отпочињемо, својом нас ненаметљивом лепотом, која човека изнутра обузима и буди, тугом, ранама и сетом, али увек с радошћу, љубављу, вером и надом дозива и Прволику и прецима враћа – Оливера Радић.

Драга Оливера, како сте?

Добро сам, хвала Богу, што желим и свим читаоцима „Колевке” на почетку новог 2021. лета Господњег у које смо закорачили.

Већ деценијама свака година за Србе на Косову и Метохији је све тежа и тежа… Колико Срба данас живи у српском делу Ораховца и од чега живе?

Добро сте рекли, свака година је све тежа. На примеру Ораховца ја видим дешавања са Србијом у целини. Како године пролазе, чини ми се да је простор за живот за Србе на Косову и Метохији, у физичком смислу све ужи, а за Србе у другим деловима Србије у духовном.

Нама се овде у Ораховцу све више сужава простор за живљење – нема жица којима смо били ограђени првих година по доласку КФОР-а, али су оне и даље ту око нас, у нашој свести. Иако их не видимо, ми знамо где је та линија коју кад прескочимо, улазимо у један по нас опаснији свет – свет који нам често даје до знања да нас ту не жели, да му смета наш језик, да му сметају наше светиње и наша вера, наши гробови…

Све је мање простора за младе, за децу, нема игралишта, нема кафића, нема фолклора, нема биоскопа, нема фабрика, нема посла, нема… Много је тога чега нема, зато је у периоду за нама отишло још неколико породица.

Од 5200 Срба, колико је у општини Ораховац живело до 1999. године, данас је остало једва 800 и то 280 у самом граду Ораховцу, око 500 у Великој Хочи и у селу Зочишту малобројно монашко братство у манастиру Свети Врачи Козма и Дамјан.

Зимско је доба. Како се греју Срби у Ораховцу? Колико су безбедни?

Зима је период када се затварамо у своје куће. Дрва има, купују људи како стигну и колико стигну. Неко купи, а неко чека милостињу тј. помоћ добрих људи да му обезбеде огрев…

А безбедност зависи од дешавања у политици на ,,високом нивоу“. Тачно знамо кад се нешто деси у политици – кад су неки преговори, договори – да ће се то одразити и на микроплану, у нашим животима.

Стиже ли хуманитарна помоћ у Ораховац?

Нажалост, уместо да се народу обезбеди начин за егзистенцију, да сами могу да раде и зараде, већина је принуђена да зависи од милостиње. Наравно, значајно је што има људи и организација које помажу, али боље би било када би сви живели од свог рада. Највише људи помоћ добија преко Фонда манастира Високи Дечани, али има и хуманитарних организација које и саме долазе на терен и помажу људима. Да споменем само неке од њих: „Срби за Србе”, „Наши Срби” из Чикага, „Делије”, „Сви за Космет”, „Баштионик” из Бања Луке и многи други.

Да ли су деца у Ораховцу ове године добила божићне пакетиће? Како сте прославили Божић?

Хвала Богу, највише људи се радује кад види да су деца срећна а деца су наша будућност. Док има деце, има и нас. Пакетиће деци у Ораховцу, а и по другим српским срединама на Косову и Метохији, у данима празника донели су хуманитарне организације „Сви за Космет”, „Метохија за младе”, „Српска нит”, НВО „Пандурица” из Никшића, „Осмех на дар”…

А Божић смо прославили традиционално, сечом и освећењем бадњака за Бадњи дан и литургијом на Божић. Мало су нас ове мере у циљу заштите од вируса ковид 19 пореметиле, па није било масовнијих окупљања, али радости је било. Родио се Богомладенац, дошао је мали Бог на земљу, међу нас и обасјао нас светлошћу и надом.

Ви сте професор српског језика и књижевности. Колико је ђака и запослених у Гимназији у Ораховцу?

Да, од 1998. године радим као професор српског језика и књижевности у „Гимназији Ораховац”. Те, и следеће године је било по три одељења сва четири разреда и у сваком одељењу по двадесеторо ђака. А онда се десио рат – напади на наш народ, бомбардовање, киднаповања, убиства, прогони… Народ се раселио и наши ђаци су са својим родитељима одлазили. Све је мање људи, па је мање и ђака. Али, хвала Богу, има их још.

Ове школске 2020/21. године у Гимназији je осамнаесторо ученика од првог до четвртог разреда с којима ради петнаестак професора.

У ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ораховцу имамо 45 ђака. Сва деца су наша велика радост и нада.

Какви су услови за рад у „Гимназији Ораховац”?

Ако имамо у виду да смо 22 године у импровизованој школи, да немамо приступ школским зградама у којима смо радили до 1999. године, а које су остале у доњем делу града, да је у школу претворена самопослуга на другом спрату, и сала за весеља на првом – могу да кажем да су услови за рад не одлични, али добри.

Захваљујући подршци Министарства просвете Републике Србије, по чијем систему радимо и захваљујући многим хуманитарним организацијама, иако мала, школа је опремљена основним инвентаром. Имамо кабинет информатике, биологије и хемије, по нешто од опреме из физике. Недостаје нам простор за игру. Школа нема двориште. Игралиште је удаљено од школе неких двеста метара.

У септембру је НВО „Пандурица” из Никшића покренула акцију прикупљања новца за изградњу фискултурне сале на црквеном земљишту. Та акција још увек траје. Надамо се, ако се одазову донатори, да до следеће године имамо и салу и да деца имају свој простор за игру и дружење.

Како се настава сада одвија с обзиром на пандемију корона вируса? Да ли ђаци похађају наставу у школи или се настава одвија на даљину?

Прилагођавамо се условима и ситуацији. Највећи део првог полугодишта и почетком другог са ђацима смо били у школи. Имамо мали број ђака у одељењима, па је лакше да се поштују мере заштите. Само пар недеља се настава одвијала на даљину, али се надамо да се то више неће дешавати јер се није допало ни професорима ни ђацима.

Имају ли ђаци у школи или у својим домовима компјутере, уџбенике, књиге, храну за ужину, зимску одећу и обућу?

Немају сви ђаци компјутере. Уџбенике углавном имају, нешто добију од наше државе, нешто купимо уз помоћ хуманих људи. Библиотеку смо опремили с великим бројем потребних лектира. 

Хране, одеће и обуће углавном има. Основци су у школи после подне. Доручкују код куће, па у школи купе ужину. Пошто већина наших гимназијалаца свакодневно путује из Велике Хоче до Ораховца, захваљујући добротворима, успели смо да им обезбедимо стипендије, тако да сваки ђак месечно добија 50 евра.

Стипендије нам шаљу из Аустралије (бака Ана и анонимни О. В.), ХХЗ „Радости моја” и „Европски фронт солидарности с Косовом” из Немачке, Франсоа и пријатељи из Француске, Сара Ристић из Београда… Овом приликом их све поздрављам и захваљујем што помажу опстанак наше школе и опстанак српства у „Рајској башти”, како је у песми назван Ораховац.

Више од две деценије записујете све догађаје из живота Срба у Ораховцу и околини. Ваше хронике и дневници могу се прочитати у многим часописима. Ко је или шта је мотив за све што пишете?

Од раног детињства сам заволела књигу и читање. Родитељи су ми били просветни радници (сада су пензионери) и уз њих сам заволела књигу и просвету. А и волела сам да бележим, прво неке догађаје из детињства, водила дневник, онако за себе. А када су кренула сва ова дешавања, када су око мене почели да нестају људи, да ми пријатељи, другари, браћа бивају киднаповани или убијени – наставила сам да бележим… Осећала сам да ће ти људи тако бити ту, уз мене и даље, да ће живети… А онда и догађаји…

И све то пређе у навику – да мораш да запишеш јер ако не запишеш као да се није ни догодило. Нажалост, првих година по доласку КФОР-а, војници су нам бранили фото-апарате, камере, фотографије… Касније сам схватила да су тако бранили да ширимо истину, коју су они окретали, извртали… Уместо да свету будемо приказани као жртве, ми смо постали злочинци јер је некоме било потребно да нас тако прикаже и оствари неки свој политички циљ.

А ја сам почела да грабим, да крадем тренутке, да отимам делове завичаја, да отимам светиње које су ми они палили, рушили, да им из руку извлачим пријатеље које су ми одводили, да чувам слова и реченице с порушених надгробних споменика…

Уморим се, понекад желим да одустанем… Треба снаге, упорности. Треба наћи људе који ће чути, прочитати то што напишем. Често мислим да не допирем до довољног броја људи. Али ако и десет људи сазна истину, ако и петоро пожели да помогне – ја се обрадујем. Није снага у броју, него у Господу! А Он ме тера даље jер свако мора дати неки залог за будућност. Ја дајем само делић истине мојој деци… за незаборав…

Ви сте и визуелни хроничар који фотографијом бележи и чува од заборава све догађаје из свакодневице метохијских Срба. Ваше фотографије излагане су на изложби у Матици српској у Новом Саду 2018. године. Реците нам мало више о фотографијама које сте излагали? Шта је мотив за њихово настајање?

Изложба „Од Метохије до васкрсења” је приказана у Новом Саду у Матици српској. Фотографије су настајале као и моји записи. Некад је лакше да фотографишеш, него да пишеш. Речи нису довољне да ухвате ликове, покрете и осећања. Нисам фотографисала с намером да приређујем изложбу, већ да се с децом и пријатељима подсећам једног града, једног завичаја, светиња, једног времена. На фотографијама су деца, светиње, жене, монаси, виногради, гробови, литургије и опела… На њима је живот који се отима смрти…

Готово сви велики манастири средњовековне Србије имали су своје метохе на Косову и Метохији. Оснивачком повељом манастира Хиландара из 1198. године започело је стварање хиландарске баштине. Хиландару се дарују дарови из Хотачке метохије – вашег родног краја. Да ли одлазите у Велику Хочу? Како изгледа живот Срба у Великој Хочи данас?

Велики је благослов родити се у Великој Хочи, али и велика обавеза и велики дуг прецима. Одрастати у селу у којем је на сваком кораку црква или црквиште, пуном срећних људи и деце… – е, то су нам одузели белосветски „миротворци”, прво бомбардовањем а после и овим двадесетогодишњим периодом тихог прогона.

Идем у Велику Хочу, ал’ не често јер ме много боли што је све измењено. Моји родитељи живе ту још увек, ал’ су ми се браћа одселила, отишла за послом и бољим животом, раселио се и комшилук. Моје детињство и девојаштво је било пуно дечје граје и пуно смеха веселих девојака и младића. Сада у целој улици једва да има неколико младих људи. Чини ми се и петлови не најављују зору као некада… Знам да не смем тако да размишљам, али покушавам да сачувам улицу из неког лепшег времена.

Важно је да село, ипак, живи! У Великој Хочи има више од осамдесеторо деце а има и младих брачних парова. Само још да има посла за њих, никада не би отишли.

И најважније, ту су светиње, ту су Свете Литургије и звоно, које се оглашава с цркве Светог архиђакона Стефана и поручује: „Прошло је ово село ратове, сеобе, повратке и опет ратове и сеобе нове… Биће опет и повратка, даће Бог!”

Цео свет захватила је пандемија корона вируса. Има ли оболелих међу Србима у Ораховцу и уопште на Косову и Метохији?

До новембра прошле године није било ниједног случаја, а онда је дошло до обољења на десетине људи. Троје људи је преминуло у Великој Хочи. Ових дана се ситуација стабилизовала, има пар случајева, али су с лакшом клиничком сликом.

Шта је оно што ваше ђаке, вас, вашу породицу, колеге у школи и све преостале Србе на Косову и Метохији храбри, теши, води и радује, а шта је најтеже?

Води нас стаза предака, држе нас корени, греје нас метохијско сунце а чува Бог. Он је тај који са својим светитељима бди над нама. И кад страдамо, знамо да је то Његова воља или допуштење. Страдали би да смо било где. Знате, многи су одавде одвели децу да их спасу, а било је десетак случаја да су им деца горе пострадала – у саобраћајној несрећи, од дроге, самоубиства…

Шта је ваша највећа жеља и нада?

Жеља и нада се сливају у једно да буде боље, да се наш народ врати, да више не буде рата, да живимо слободни, да раде фабрике, да људи живе од свога рада.

Шта би била ваша порука свим Србима како онима у Србији тако и у расејању?

Да чувају своје парче слободе, да га цене и кад мисле да им то није довољно. Свима упућујем захвалност што су уз нас, нарочито Србима у расејању од Аустралије до Америке и Русије. Многи су нам снага у опстанку. Не само што нам шаљу новац и друге врсте помоћи, већ што су уз нас љубављу и подршком – а то је невидљива нит која вуче напред.

За крај овог разговора реците нам – ко је или шта је ваша колевка?

Колевка је моја цела Метохија – њени ветрови преплетени са звоном зочишких, архангелских, дечанских и пећаршијских звона ме њишу и не дају да заспим сном заборава, већ ме изнова буде и љуљају од Шаре до Проклетија. Метохија ме умива водом с Дрима и Бистрице Призренске и Пећке и причешћује вином из винограда засађених руком Светог Симеона Немање у Великој Хочи… Покрива ме небом на којем је сунце које најлепше сија…

Хвала Вам много на дивном разговору.
Уредништво онлајн часописа Колевка жели Вам свако добро и нада се сусрету – на Косову и Метохији!

---

Уколико сте у могућности и желите да помогнете побољшању живота српске деце и омладине у Ораховцу на Косову и Метохији, све потребне информације у вези с уплатом можете наћи на постављеном линку.

Наиме, план је  изградња фискултурне сале на црквеном имању у близини храма Успења Пресвете Богородице у Ораховцу. Фискултурна сала би била место окупљања, дружења уз спортске активности за српску децу и омладину у Ораховцу.

Унапред вам хвала за сваку помоћ!