Прича ниоткуда

Сокобања, дуге јесење и зимске вечери. Листамо албуме с фотографијама – сестра и ја као мали, много тога не препознајем. Отац ми каже то сам ја фотографисао. „Имали смо фото-апарат, немамо сада, нису лака времена.” На фотографијама мој полазак у први разред, па с рођацима на првомајској паради у Беогрду, водопад на Озрену. А фото-апарат мала фасцинантна справа. На знам како, ниоткуда, тек имам неколико бројева Фото-кино ревије и мислим да је то 1962. година. Свашта нам се онда дешавало. Купили смо први телевизор, пошао сам у Гимназију, то је била прва генерација нове сокобањске гимназије, претплатио се на Фото-кино ревију. Тај месечни часопис ме је увео у свет до тада мени потпуно непознат. Критичке анализе фотографија, текстови о естетици слике, композицији, светлу и изнад свега могућност личног приступа свакидашњици кроз слику коју ја видим и коју могу да понудим као посебан вид комуникације.

Не знам како, отац је био трговац у малој бакалници а мајка кројачица у нашем комшилуку, тек негде у другом или трећем разреду сам купио прву камеру – руску, Кварц 2М. Користила је филмску треку 2х8мм. Та технолигија је давно заборвљена.

Размишљао сам о сценарију шта бих могао да снимим. Тема се сама наметнула. Увелико је текла последња година гимназије. Сјајно друштво из наше мале вароши ће отићи на даље школовање, а то значи разлаз. „Свако ће поћи за својим крстом”, како је онда моја мајка говорила. Била је то судбина која нас неминовно чека. Било је довољно да настане мој филмски првенац.

Београд, Виша педагошка школа, испратише ме говорећи: „Будеш наставник физике и хемије, ожениш се, имамо кућу, сви смо ту – лепо”. Али у Београду је и Академски кино-клуб Београд. Тамо сам нашао много књига везаних за филм. Ништа лакше у животу нисам читао.

На студијама ми је остао дипломски, дошао је позив за војску, дуги дани се нижу, а онда постројавање, поздрављање и поново кући. Како стигох у Сокобању тако позив из Београда. Мој рођак инсистира да одмах дођем у Београд. Нахвалио мој први филм пријатељима у ТВ Београд и каже: „Постоји озбиљна могућност да овде почнеш да радиш као асистент сниматеља.”

Никада нисам дао дипломски на групи за физику и хемију на Вишој педагошкој школи.  

Аутобус из Сокобање за Београд полази ујутру у шест сати. Једна ноћ после војске проведена код куће и поново у Београду. После мале конфузије око сусрета с људима из беогарадске телевизије, појављује се Љупче Ивковић, сниматељ свих награђиваних филмова познатог документаристе и професора Влатка Гилића. Кратак разговор. „Радићеш са мном. Бићеш ми асистент. Не враћаш се у Сокобању. Прекосутра имамо снимање у селу код Смедерева.” И све што је била забава, игра, хоби, гимназијско дружење, посатаде озбиљно.

Одједном  сам се нашао у свету Arriflex камера, објектива Angenieux, Kodak филмске траке. Мувају се ту неки људи, редитељ, асистенткиња, организатор, расветљивачи, тонски сниматељи. Мери се сваки кадар како би се што аутентичније, у форми филмског документа, сачувала прича о нама и нашем битисању.

Снимања се нижу. Мој сниматељ, мајстор Љупче, како сам га ја звао, ради искључиво документарни и драмски програм. Поред њега на најнепосреднији начин улазим у оне фине тајне сниматељског заната.

ТВ Београд ради копродукције с другим ТВ студијима и то је по правилу драмски програм. Много познатих редитеља, глумаца, дружења после посла – за мене сасвим нови свет. Велика продукција, стално на терену, састав екипа увек другачији. Постало је исувише динамично. Негде је требало бацити сидро.

Нови Сад – отвара се Телевизија Војводине и конкурс у коме се траже сви телевизијски профили. Питали су ме шта знам о сниматељском послу – и одмах прошао. Све је ново, сјаjна модерна опрема, многи се тек упознају с послом који ће радити. Није проблем, Телевизија Нови Сад ће почети с емитовањем редовног програма тек кроз годину дана. Прво ће кренути информативни  програм. Траже се искуснији и постајем сниматељ редакције Информативног програма на српскохрватском језику. То је њен званични назив.

Кући зазвони телефон. Мој отац узнемиреног гласа каже да долази из сокобањске полиције. Не зна зашто су га толико питали о мени, али и о његовој прошлости. Нисам знао ништа да му одговорим. Сутрадан од главног продуцента сазнам да ми раде акредитацију за Карађорђево – Титову војвођанску резиденцију.

Телевизијска технологија се брзо мења. Долазе прве електронске камере. Није нам право. Неке од вештина које смо освојили преузима аутоматика. Филм и филмска лабораторија увелико губе трку. Све је врло кабасто и тешко, али и с таквом опремом програм се брзо развија и започињу веома интересантна снимања у иностранству.

Острво Сторд, западна обала Норвешке. Група радника из Врања је у бродоградилишту ангажована на изради највећих платформи за експлоатацију нафте на мору. Била је то једна сјајна репортажа!

Политика све више осваја телевизијски простор. Телевизја Нови Сад добија на нивоу ЈРТ-а задатак да прати ондашњег министра спољних послова. Екипу чинимо новинар спољнополитичке редакције и ја. Нас двојица пратимо нашег министра и његову делегацију током посета Финској, Данској, Пољској, Судану, Сомалији, Етиопији.

На данском двору нам је уприличен леп пријем поводом снимања репортаже о Данској, а пред предстојећу посету данске краљице Југославији.

Паралелно сам радио и неколико серијских емисија из културе: Култура у објективу, о војсци Под заставом…

Следиле су репортаже из Париза и Беча поводом манифестација Дани војвођанске културе; Амстердам и Рим с великим сајмовима туризма; Мадрид у време првих демократских избора после Франка; велико гостовање сомборског позоришта на фестивалу Сервантино у Мексику.

Посебну трему сам имао радећи портрете наших великих имена из света ликовне уметности, позоришта и филма. Били су ту: Оља Ивањицки, Милан Коњевић, Сава Стојков, Антун Аугустинчић, Мира Бањац, Mилан Ајваз и многи други. У више наврата сам снимао Хронику Стеријиног позорја. Како се још увек снимало на филму, морали смо за кратко време да обиђемо сва позоришта која учествују на фестивалу, снимимо њихове генералне пробе, а онда се то емитује у овиру хронике после извођења те представе на самом фестивалу.  

22. децембар 1979. године, Карађорђево – монументална прослава Дана ЈНА: Тито, цео државни врх, генерал-штаб, дипломатски кор. Из протокола инсистирају да снимимо сваки детаљ. Две недеље касније, Тито је у болници у Љубљани. Умро је 3. маја 1980. Цео ЈРТ (Jугословенска радио телевизија) спрема екипе које ће снимити сахрану. Мени је запало да будем у палати Владе код књиге жалости. Продефиловало је преко двестотине државника из целог света. Један курир је стално долазио по снимљену траку, односио је на емитовање, а онда је све то архивирано.

Уобичајен дан на телевизији. Дође организатор и каже да сутра донесем пасош. „Идеш с Лациком у Бејрут.” Нисам баш знао шта се у то време у Либану дешава. Носимо камеру, траке и минимално опреме. Атина, Никозија, Ларнака и ноћу бродом, источни Бејрут. Јутро с палубе брода у мирној луци изгледа чаробно. Убрзо по искрцавању се виде страхоте грађанског рата у тој земљи. Уз велики ризик прелазимо из источног у западни Бејрут. Разрушени град, уморни неповерљиви људи, с првим мраком почиње пуцњава, експлозије.

Поред палестинске болнице нас двојицу киднапују наоружани момци, Хезболах, без престанка вичу: „Америки! Америки!” Све говори да ће нас убити. Возе нас колима ван разрушеног града. И опет ваљда судбина, само што се у тој јурњави нисмо сударили с колима у којима су били они из Амала, друге струје у том рату. Страшна свађа, а онда нас ослобађају и враћају у хотел. Још два дана и јединим ванредним летом смо на путу за Атину, остављајући разорени Бејрут и смрт која хода улицама тог уклетог града.

А онда је рат дошао и у наше двориште и 1999. године почело је  бомбардовање Србије. Телевизија је расељена на различите локације. Страшна експлозија и срушише се велика стакла на објекту, где је моја екипа била смештена. Временом се развије некакав рефлекс који вас с камером води баш тамо где треба. Рекао сам возачу да вози на Дунавски кеј. То је ту близу, центар Новог Сада. На реци и околини ништа значајније нема од чувеног Жежељевог моста. Наместио сам камеру на статив све подесио и не задуго снимио другу ракету и рушење моста. Одјурио у подрум који је сада био Телевизија и предао траку. За непуни сат ме зову из размене програма и кажу да је Евровизија за петнаест минута тај снимак разаслала по читавом свету. Сутрадан ми саопштавају да се јавио генерални директор РТС-а са сугестијом да се мени учини максимална могућа награда.

Стално неки позиви. Сада из кадровског. „Готово је!”, кажу, „Дошло је време за пензију.” Дошло је време и да се осврнем на време које остављам иза себе.

Оволика одсуствовања, одрастање детета, радости по повратку с путовања не би била уз задовољство и професионални успех да није било подршке моје супруге Љиљане Степановић. Била је запослена а у недељама мог одсуствовања преузимала све обавезе, а да се никада није пожалила. Напротив, имао сам само речи подршке.

Наш син Марко Степановић је већ двадестетак година филмски монтажер у Телевизији Војводине. Води и малу видео продукцију. И он свесрдну помоћ има од своје супруге Славице, а синови, наши унуци, Огњен и Вук, су врло често на снимањима, обезбеђујући тако свој џепарац.

А пензионерски дани… Требало је зауставити тај сниматељско-телевизијски воз. Опет на иницијативу моје супруге сам отресао прашину са старе успомене, отишао до продавницу и купио гитару. Сада лета проводимо у родној Сокобањи уз мали пензионерски рок бенд. Авио-моделарство се још раније ушуњало у кућу, па новосадске лепе дане углавном проводим на спортском аеродрому Ченеј.

Колевка – мали ограђени простор пун љубави, радости и сигурности. Данима се ту шаљу најбоље жеље, брига за здрављем, успехом, срећом. Касније се живот формира, много рационалних разлога се намеће, доносе се одлуке, али мислим ехо оних првих родитељских добрих, често неодређених добрих намера, је увек ту негде. И поведу нас. Мене је то, можемо звати судбина, одвело у ову причу. А могао сам да будем наставник физике.

Бата Степановић