Тоталитаризам под велом бриге за човечанство
Савремени човек живи у времену глобалне економске кризе, здравствене кризе, еколошке кризе, кризе рађања, кризе идентитета, кризе идеја, кризе критичког мишљења, кризе морала, кризе културе, кризе медија, кризе владајућих система, кризе слободе… Од фетуса, па до тренутка умирања, човек непрестано прелази из једног животног периода у други и сваки прелаз, као и сваки период, је кризан. Чак је и његов прелазак у бесмртност везан за кризу.
Шта је криза и да ли је кризе одувек било? Ко је творац кризе и зла у свету? Зашто настају кризе? Шта је с критичим мишљењем и људским правима на слободу избора? Може ли било какав систем да зароби човека?
Ово су само нека од питања на која ћемо покушати да одговоримо у овом тексту, инспирисани и покренути догађајима како у сопстевним животима тако и актуелним догађањима на северноамеричком континенту и у читавом свету.
Шта је криза? Где је и када настала?
Небројано је дефиницја као одговора на питање шта је криза. Различит одговор дао би један психолог, антрополог, политиколог, филозоф, теолог, социолог, земљорадник или учитељ.
Сама реч ‘криза’ потиче од грчке речи κρίση, криси, κρίσις, крисис и означава преокрет, стање нестабилности, кретање набоље или нагоре и суд. У најширем смислу речи криза је прелазно време када се један модел развоја организација и интерпретација света истроши, а нови није настао.
Ако се осврнемо на хришћанско учење, криза је најрпе настала на Небу када се Луцифер својом слободном вољом одметнуо од свога Творца. Укус такве кризе се потом наставио у виду демонске силе, у виду змије, која је дошапнула Еви да прекрши заповест Божју: „Од дрвета познања добра и зла, нећете јести од њега; у који пак дан једете од њега, смрћу ћете умрети“ (Пост 2, 17).
Ова заповест је била позив човековој слободи на правилну употребу творевине (као хране), на успостављање правилног односа према лепоти света и према знању које се преко њега добија. Гажење заповести значи злоупотреба света и његових дарова. Ова заповест Божја није била ограничење човеку, него путоказ како да се правилно односи према творевини. Посматрано из библијске перспективе, смрт је последица греха и човековог одвајања од Бога, али с друге стране, смрт није датост и неопходност. Бог ствара човека као слободно биће, које ће бити у заједници с њим и живети вечно.
И иако је човек на почетку историје лакомислено одбио Божји призив и благослов да буде „господар твари“ (Мојс. 1: 26), „заменивши истину Божју, лажју“ (Римљ. 1: 25), Бог човека због тога није оставио и напустио, али допушта да смрт изврши своје дело над човеком и парадоксално – ради човека!
У свима нама смештена је нека Ева, која нас узбуђује и засићује стварима отровним и залудним, али, у исто време, човек наслућује да постоји нека друга стварност, у којој нема кризе, да је припадник небеске заједнице, до које се не стиже без личне револуције, покајања, преумљења, очовечења, распећа, смрти и васкрсења!
Ко или шта је узрок зла и кризе?
Пад је феномен који у разним облицима постоји у скоро свим религијама јелинско-римског света, али да се вратимо на то како православни оци дефинишу пад. Свети Василије Велики који је живео у 4. веку, у свом промишљању О томе да Бог није узрок зала, каже да догађај човековог пада има два вида: унутрашњи и спољашњи тј. лични и међулични (интерперсонални). Није их лако разлучити јер један са собом носи и онај други и без њега се не може разумети.
Међулични аспект припада односу човека и Бога. Кршењем богомдатог поретка довело је до отуђења од Бога, што је најстрашније од свих зала. Али, божански закон није био само спољашњи; био је већ уткан у човекову природу, тако је његовим кршењем, осим разарања човекових међуличних односа, дошло и до његовог личног све дубљег и дубљег падања, што је било и злочин и казна.
Дакле, лични аспект се у основи састоји у цепању личности, што је довело до психосоматских поремећаја у самом човеку, до тога да душа и тело постану непријатељи и противници. Тело које је најпре водило бестрашћу и непропадљивости, сада иде према пропадљивости и смрти, вукући надоле и себе и своју душу.
Овако подељен човек, стално је у кризи (антагонизму) најпре са самим собом, јер је све у њему подвојено: чулно и духовно, ум и знање, плотско и духовно. Пред њега је постављен стални избор да бира или оно што се допада његовој души или оно што се допада његовом телу. А удаљавање од добра, била би најкраћа и једна од најтачнијих дефиницја зла.
Где и како настаје зло? Да ли је зло урођено у човеку?
Питање зла је незаобилазно питање када говоримо о кризи у најширем смислу речи, али и ако само мало начнемо питање човекове слободне воље. Ако је слободан Бог у својим енергијама као активностима својим, слободан је човек!
Али, треба знати да слика Божја нема све у савршенству и да зато има своје допуњење у нечему што се назива по подобију. Слика и подобије су два имена једне те исте функције, али и њена два различита вида.
По подобију, значи тенденцији ка чињењу добра и задобијању савршенства кроз непрестану борбу. Према томе, човек није довршено биће, већ прелазно биће, зато је стално у некој кризи. Он јесте оно што је примио од Бога, двоприродно психосоматско биће, а постаје оно што својом слободном вољом бира: да се стално приближава Богу или да се од њега удаљава. И ту је одговор на питање где и како настаје зло, где је његов корен, који управо лежи у „нама и слободном одлучивању”.
Дакле, зло – као резултат човековог пада, без чијег је разумевања немогуће разумети појам и порекло било које врсте кризе – нема онтолошко постојање и такво схватање чини основу православне анторопологије и сотирологије (учења о спасењу људи од греха, кроз Христа као Спасистеља и искупитеља човечанства).
Међутим, морално зло, иако није суштина човековог бића, постало је суштинско стање људског рода. Оно је стање само по томе што је пад произвео последице које кваре човека и изазивају бол, страх и уништење. Будући да је зло производ човека, оно је његов стални сапутник, саговорник и саучесник на путу у сваку страст, бол и смрт.
Ако не ратујемо против непријатеља у себи, ратоваћемо против непријатеља изван себе, тј. против другога: реалног, замишљеног или умишљеног. Тај непријатељ у нама за некога може бити ђаво, за некога онај жалац у телу у виду неке болести, за трећег то може бити изазов, мана, али ако се не фокусирамо на тог противника, противник може постати неко поред нас, а најчешће су то они најближи: муж жени, жена мужу, родитељи деци, деца деци, сусед суседу, сабрат сабрату, колега колеги итд.
Међутим, оно што је у вези са злом са психолошке стране најинтересантније јесте чињеница да зло које приметимо код других јесте зло које и сами у себи имамо. Да га немамо, не бисмо га ни видели ни препознали код другога. Пре психологије о томе говори хришћанство пуних 2000 година („Зашто гледаш трн у оку брата свога, а не видиш брвно у свом сопственом оку”). Али, добро је то, што већини људи то зло смета! Нешто би с њим да урадимо, да га се некако решимо.
Човек је створен као слободна личност
„Слажемо се да се не слажемо.“
Човек је једино биће на земљи које има слободу и та му је слобода дата да превазиђе своју створеност и своју зависност од природе, да превазиђе смртност, јер самим тим што је свет створен, он је и смртан. Овај динамички пут претпоставља његову потпуну слободу да дела по својим изборима. Само слободно одлучивање човека као словесног бића по природи има две могућности: човек ће ићи или ка савршенству или у пад. Дакле, или идемо ка висинама или се сурвавамо у поноре. Зато Гете рећи ће: „Слободни сте ако вам је савест чиста“.
Када смо код човекове слободе, много је важно уважавање слободног мишљења другог човека, којем је дато да буде други и другачији. Да би био срећан и успешан, човек претходно мора да разуме и прихвати своју слободу у пуноћи одговорности.
„Слажемо се да се не слажемо“ јесте нешто што људе треба да спаја, без осећања угрожености и без потребе за доминацијом и дискриминацијом. Тада ће све међуљудске комуникације добити своју смислену пуноћу која је ту да би их ујединила, а не да би их удаљила једне од других.
„Слобода није вредна ако не укључује и слободу да се греши”, поручује нам Махатма Ганди.
Ко су креатори криза?
Одговоривши најпре на нека основна питања, у вези са темом о којој говоримо, осврнућемо се на текуће кризе, од момента када данашњи човек пређе праг свога дома и крене на посао, у продавницу, у шетњу, да купи кафу…
Креатори криза, ратова и сукоба су врло често они који их заговарају. Опште је позната стратегија креирања кризе. Најпре се исценира неки догађај, како би он био разлог за циљана дејства, и на том пољу се ангажује огромна пропаганда.
„Стотине билиона долара, на годишњем нивоу, САД троше на пољу контроле јавног мњења”, речи су чувеног америчког лингвисте, филозофа и писца Ноама Чомског.
Дакле, пропагандом владајући систем држи људе у страху и покорности. Шта ће бити са њиховим сопстевним народом, заговорнике криза, то уопште не занима! Добро је подсетити се и речи нашег чувеног академика проф. др Владете Јеротића, који је често на својим предавањима говорио: „Човек је покоран из страха, а послушан из љубави.”
Цео свет је сведок „Конвоја слободе” и канадских камионџија, који су кренувши из Британске Колумбије, 23. јануара 2022, у знак протеста против обавезне вакцинације и пандемијских ограничења у виду ковид пасоша – којима се угрожавају основа права људи на слободу избора – организовали протестну вожњу дуж целе земље с крајњом дестинацијом у Отави. „Конвој слободе” је за свега неколико дана прерастао у покрет, којем се свакодневно придружују људи широм Канаде – они који знају да без слободе избора, ниједно људско дело нема смисла!
Да би било шта у животу радио, човек најпре мора да разуме и прихвати своју слободу и пуноћу одговорности која уз њу иде. Многи представници „Конвоја слободе” храбро говоре чега се многи плаше да кажу, а то је чињеница да је истински разлог зашто је већина људи у западном свету вакцинисана – страх да ће, уколико то не учине, изгубити посао, положај у друштву, могућност да путују, виде и загрле своје најмилије: оца, мајку, сестру, брата…
Када владајући систем у страху, а под велом хуманизма и бриге за човечанство, жели да спасава човека, држећи га у стању конртолисане покорности, онда тај систем више није у служби људи и човечанства, већ у служби очувања самог система, чије је друго има тоталитаризам. Ту више нема ни „д” од демократије јер је човек приморан да прихвата само оно што је владајући систем претходно у своју корист институционализовао и прогласио за вредности.
Међутим, када се неко у својој игри заигра, онда више нема назад. Када се једном пређу све границе, када се пређе линија коју сваки човек у себи носи, то је почетак једног новог односа и тада су последице и нуспојаве неминовне. Неко може да ради шта хоће другом човеку, али не и докле хоће! И као одговор на оно што се дуго трпело, ето нам „Конвоја слободе”!
И као што Жан-Жак Русо рече: „Мени је дража опасна слобода, него мирно и сигурно ропство.”
Орвелова „1984-та”
Говорити о актуелној светској кризи и терору над правима људи на слободу избора и мишљења, немогуће је, а не споменути једно од највећих књижевних дела 20. века – „1984”, Џорџа Орвела.
Недавно смо имали прилике да у медијима чујемо и прочитамо како је британски University of Northampton издао упозорење студентима у вези с потенцијалним узнемирујућим садржајем Орвелове „1984”.
Питамо се: Зашто и како баш сада? И шта је то толико узнемирујуће па се на то морају упозорити и професори и студенти овог престижног универзитета.
Орвел је својом „1984” ступио у једно поље које је данас променило своје значење. Током периода Хладног рата, западна пропаганда је користила ово дело како би показала сву наказност тоталитарних идеологија, где се, у подтексту, то односило на комунистичку идеологију унутар совјетског система.
„Ако слобода значи нешто уопште, она значи право да кажеш људима нешто што они не желе да чују”, речи су Џорџа Орвела.
Данас, када више нема ни СССР-а ни комунизма у тој земљи, читалац у западним земљама, суочен са садржајима који долазе из његове непосредне стварности, лако може да доведе ово дело у везу са својим личним искуством. Честице тоталитаризма сада више нису тамо негде, већ су ту у његовом дворишту. За оно што се догађа у његовом личном искуству, владајући систем више не може да криви неког другог, конкретно Русију, и ту је проблем.
Погром критичког мишљења и тоталитаризам у виду суптилних упозорења под велом политичке коректности
Још један од разлога зашто неким западним образовним институцијама, иза којих стоје владајући системи, баш сада смета и лик и дело Џорџа Орвела јесте и то што је он сам оличење критичког мишљења и побуњеничког духа, оног непоткупљивог и храброг, што је већ дуги низ година део планског уништавања и изумирања на Западу.
Критичко мишљење је у потпуности искључено из аорте владајућих медија како информативних тако и културних. У томе се иде и много, много даље, јер се догађаји који нису на страни владајућих система приказују, али без оних кључних елемената. Субверзивни садржај се не искључује, о њему се говори, али се оно кључно у њему прећуткује и прескаче.
Исти је случај и с универзитетским срединама, и међу професорима и студентима. Ту је подметнуто нешто што се зове политичка коректност и њој је, нажалост, већина спремна да се подреди.
„Бежећи од смрти људи трче за њом”, рекао је пресократовац Демокрит. И истина, одавно је склоњена из образовних, строго контролосинаих институција. Многи се више не баве Истином, а ни истином, јер она није ни важна. Важно је да се код примаоца створи осећај нелагодности, узнемирења и страха. На пример ако нека образовна институција „1984” стави на неку неписану листу непожељних дела, чик да видимо ко ће се усудити да о Орвелу пише. Јер ако се усудите, можете изгубити стипендију, посао и положај који имате у академским круговима у којима се крећете. Улог је велики да би се изгубио! Неко је јако добро читаву рачуницу добро осмислио и унапред рачуна да ће увек бити дужника и оних који ће остати верини свом комодитету, јер материјалистички настројен човек увек ће наћи неко златно теле којем ће се клањати.
Данашњи писци углавном пишу у складу са политичком коректношћу јер ће им једино тако дело бити штампано и објављено. А ако неко дело објаве о свом трошку и оно се коси с владајућим системом, унапред знају да ће оно бити маргинализовано од стране владајућих медија јер по њима вредност има само оно што се објави преко контролисаних, научних часописа, који се на тај начин издижу и изнад самог дела.
И тако тоталитаризам не гази само све чега се дотакне у садашњости, већ и онога што му из прошлости више не прија. Он хоће да редефинише човека, створи од њега некаквог аватара и зато за циљ има младе људе. Њега не интересује било чија стручност, креативност и исконске вредности, а посебно не хришћанство. Он се бави полуписменошћу, отуђеношћу и од свега га највише интересује човекова покорност и подчињеност.
Уместо закључка
Криза ће увек бити и сваки човек најпре треба да решава зло и кризе у себи. То су револуције које мењају човечанство набоље. Треба да се најпре бринемо о себи, својој вери, породици и ближњима.
„Љубав никад ништа не захтева, већ само даје. Љубав само пати, никада се не каје и никада се не свети.” – Махатма Ганди
А људи ће увек трагати за неким новим и срећнијим добом и на овом свету га неће наћи… Али, важно је борити се да нам бар мало свима, док смо на овој земљи, буде боље и не треба бринути, јер и поред свих криза, свет и човек налазе се на путу ка усавршавању. Присуство божанске енергије у свету допушта нам да очекујемо једно обновљено стварање, једну нову творевину и да сходно Божјем обећању очекујемо „нова небеса и нову земљу”…