Ерозија постојећег светског поретка почела је НАТО агресијом на Србију, 24. марта 1999. године, и од тада ни једној држави у Европи нема мира. САД и НАТО (који од распуштања Варшавског уговора 1991. године, више нема разлога за постојање), као какве утваре лебде над светом, измишљајући непријатеље (јер реалних нема) и тражећи кривце за нове ратове, како би се фокус с домаћих проблема и криза, пренео на неко друго тле и оправдало постојање НАТО-а, а све у име „демократских вредности”, „спречавања конфликата” и „хуманизма”.
Након добро припреманог и системски извођениог рата у СР Југославији, затим у Ираку, Сомалији, Авганистану, Јемену, Пакистану, Сирији, Либији итд. сведоци смо хибридног рата који је Запад објавио Русији, не кријући своје намере, да у потпуности угуши и уништи руску економију, али с њом и читаву Европу. Иако је ова слика све јаснија и јаснија, западни човек једино што види јесте оно што му је дато да види, а то је Руска инвазија или агресија на Украјину, за коју једино треба окривити Русе, а Путина назвати диктатором, силеџијом, или већ како га је амерички председник Џозеф Бајден назвао, ратним злочинцем.
Нема више дилеме, спала је још једна маска Великог инквизитора и све маске политчке елите западних земаља, које сада показују своје право лице! Агресивно и хистерично, засновано на присили и туторству, Запад је под уходаним системом наводне бриге за срећу човечанства, увео најновије санкције Русији, које се из недеље у недељу једна за другом нижу. Да би себи олакшао пут у лагању сопственог становништва, над својим небом укинуо је све руске медије и тако отворио врата својој пропаганди, у којој све што је руско треба забранити, протерати, осудити, кастрирати, спалити, а оне који би се усудили да било шта позитивно о Русији и Русима кажу – изложити јавној осуди и линчу.
У таквој режији, што је било за очекивати, већина људи на Западу је лако, брзо и очекивано стала уз Украјину. Они, који то нису учинили, тачније они који нису стали уз политику тренутних украјинских политичара, јесмо ми Срби, и опет не сви, већ они који свој дуг према руском народу дубоко у свом срцу осећају!
Из тих и многих других разлога у овом тексту осврнућемо се на историјску позадину рата у Украјини: како је настајала Украјина, једна од држава у Еворпи с најсложенијом историјом. Присетићемо се шта су биле Славеносрбија и Нова Србија. Подсетићемо се историјских веза Русије и Србије, заједничких страдања, братске љубави и лојалности и свега онога што се у овом рату у Украјини брани, а то је опстанак Руса и Русије (али и Срба и Србије), православне вере и традиционалних вредности, истине, доброте и лепота, али оне, које по речима Достојевског, може бити само тамо где још увек има Христа.
Шта значи реч Украјина?
Шта су биле Славеносрбија и Нова Србија?
Сама реч Украјина, словенског је порекла и провобитно је значила оно што данас називамо крајем, земљом, крајином.
Територија данашње Украјине је била средиште источнословенске културе у средњем веку, пре него што је подељена између разних сила, као што су Руско царство, Краљевина Пољска, Велика кнежевина Литванија, Аустријско царство и Османско царство. Кратки период независности (1917–1921) након Октобарске револуције 1917, окончан је укључивањем Украјине у Совјетски Савез 1922. (Украјинска ССР). Садашње границе Украјине успостављене су 1954, а независност је стекла након распада Совјетског Савеза, 1991. године.
Сеобе српског народа довеле су српско становништво у ове крајеве 1752. године. А по ономе што је забележено у историјским изворима, то је била непрегледна ледина, и ураво у тим областима, под вођством генерала Јована Шевића и Рајка Прерадовића, настанили су се Срби, који су имали задатак да чувају границе Царске Русије.
Најпре је настала Нова Србија која се брзо и нагло развијала. Њу је осовао Иван Самојловић Хорват (Иван Самоилович Хорват). Добар пријем српских дошљака у Русију деловао је привлачно и на Србе ван граница Аустроугарске монархије као и на друге православне народе у турском областима: Румуне, Бугаре, Грке, Црногорце па и на Албанце.
Потом је настала Славеносрбија. То је било друго војничко насеље Срба у Русији основано по угледу на Нову Србију, на десној обали реке Доњец, између ушћа река Бахмут и Лугањ.
Нова Сербија (Нова Србија) и Славјаносербија (Славеносрбија) као граничарска подручја постојале су нешто више од деценије, од 1753. до 1764. године. Ове српске територије ће јаким приливом Малоруса, у које су стари досељеници нагло тонули, све више губити свој прави српски карактер, а тиме и право на даљи опстанак. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године ове војне територије су укинуте. Настанком руских губернија, Срби ће изгубити своју аутономију.
Не треба заборавити да су Срби, на тим територијама, градили своје православне цркве и до 1760. године подигли чак 31 православну цркву. Споменућемо само неке од њих: Успенску цркву у Суходолу, Светог Архистратига Михаила у Макаровом Јару, храм Пресвета Богородице у Веселој гори, Светог апостола Петра и Павла у Петровенки итд.
Пошто су у 18. веку руски и српски језик били јако слични, Срби су се лако утопили у руски свет. Српски хусари су својим војничким врлинама, у 19. веку у Русији, у народу имали великог угледа.
Срби официри и прости војници из укинутих српских територија учествовали су у свим ратовима Русије крајем 18. и почетком 19. века. Многи од њих својом храброшћу попели су се до највиших места у руској војсци. Сачувана је тачна статистика таквих руских штабних официра српског порекла из укинуте Нове Србије и Славеносрбије: генерал-поручници Иван Самојлович Хорват, Иван Георгиевич Шевич, Ранко Депрерадович, Максим Теодорович Зорич, Теодор Арсениевич Чорба, Георгиј Иванович Шевич, Иван Подгоричанин итд.
Својим образовањем и угледним понашањем међу српским досељеницима у Русији нарочито се истакао Симеон Степанович Пишчевич, генерал-мајор, који је иза себе оставио мемоаре који обухватају доба од 1731. до 1785. године и који су огромна изворна вредност како за историју Срба у Угарској тако и за историју српских насеља у Русији.
Док се траг српских досељеника у Русији временом сасвим изгубио, одржао се до данас један део старе топографске номенклатуре Нове Србије. У јужној Русији руска села заджала су своје од Срба им дато име Вершацъ, Мошоринъ, Суботецъ, Канижъ итд. Ова топографска имена представљају последњи траг некадаших насеља у Русији Ново Србије и Славеносрбије.
Дакле, данашња Украјина је једним својим делом – ма колико мали он био – настала и од српске војске и српских породица које су живеле на споменутим српским територијама Ново Србије и Славеносрбије. Ову историјску чињеницу нигде не спомињу данашњи Украјинци. Такође, треба да остане упамћено и то да је то било парче српске земље, које је за Царску Русију заливено српском крвљу!
Када је почела украјинизација руског света и како је кроз историју текла?
Позадина рата у Украјини
Украјинизација руског становништва почела је у 16. веку. То се десило Бретском унијом 1596. године на територији Белорусије и Малорусије (Украјине). У објављеној краљевској грамати, исте године, написано је: „И тако цркву и веру грчко-руску смо ујединили са жупама и вером римском, према речи Божјој и постали један Божји народ.” Другим речима, унијати су се улили у римокатолицизам, где ће исповедати веру римску. Од тог времена формира се украјинска грчкокатоличка црква која политички и верски делује до дана данашњег на територије данашње Украјине.
У политичком смислу проблем почиње у 19. и 20. веку формирањем Пангерманског савеза 1891. године. Пангерманизам је био политичка идеја покушаја уједињења свих Немаца, а можда и свих германских народа у јединствену државу познату као Велика Немачка (Großdeutschland). Пангерманизам је имао велики утицај на немачку политику у 19. веку током уједињења Немачке, када је Немачко царство проглашено као национална држава, 1871. године, без Аустрије (Мале Немачке) и у првој половини 20. века у Аустроугарском царству и Немачком царству.
Од краја 19. века многи пангерманисти од 1891. године окупљени у Пангермански савез усвојили су етноцентричке и расистичке иеологије, што је на крају довело до спољне политике „Дом у Рајху”, коју је вршила нацистичка Немачка од 1938. године, а што је један од основних разлога за избијања Другог светског рата.
Немачки планови продора на Исток текли су тако да политичка конфигурација буде на штету Русије. Данашња западна Украјина је била у оквирма Аустроугарске. Националистичке и социјалистичке партије су се развиле крајем 19. века. Аустријска Галиција, у којој су постојале одређене политичке слободе под утицајем Хабсбурговаца, постала је центар националистичког покрета.
Већина Украјинаца је ушла у Први светски рат на страни Савезника у саставу Русије, а мањи део на страни Централних сила, у саставу Аустроугарске. Око 3,5 милиона Украјинаца се борило у Руској царској армији и око 250.000 у аустроугарској војсци. Током рата, аустроугарске власти створиле су Украјинску легију која се борила против руске царевине. Касније је ова легија претворена у Украјинску галицијску армију која се борила против бољшевика и Пољака у пост-ратном периоду (1919–23). Проруско становништво у Аустрији је током рата имало великих проблема. Око 5.000 становника Галиције, који су подржавали Русију, били су похапшени и пребачени у логоре по Аустроугарској.
Након Октобарске револуције 1917. године и распада Царске Русије, почетком 1918. године немачке трупе окупирају Украјину. Немачку није толико интересовала Украјина колико украјинско жито, којим се може нахранити читава Европа. Украјина потписује споразум с Немачком, Бугарском и Централним силама, Турском и Аустроугарском. Они признају независну Украјину и гарантују њену независност. Победом Атланте и пропашћу Централних сила сви ови договори падају у воду. Украјина се тада припаја Совјетском Савезу.
После пропасти Аустроугарске 1921. године, уговором из Риге, који је био уговор између Пољске и Русије, којим је окончан Руско-пруски рат 1919-20, Пољској су дати делове Белорусије и западни део Украјине. Тај уговор је трајао до Другог светског рата. Украјина је постала део Совјетског Савеза у децембру 1922. године.
Било шта из историје Украјине немогуће је рећи, а не споменути велику глад, познату као Гладомор или Холодомор, када је током 1932. и 1933. године од последице глади умрло 3.5 милиона људи. У тој глади умирали су и Руси. Укупан број жртава у некадашњем СССР-у је био скоро седам милиона.
Присталице теорије о намерном „изгладњивању до смрти”, тврде да је масовна глад у УССР-у у првој половини 1933. била изазвана свесним и промишљеним делатностима совјетског руководства у циљу сузбијања национално-ослободилачких тежњи украјинског сељаштва и спречавања изградње независне украјинске државе.
Њихови противници су мишљења да су ови догађаји били непредвиђена последица индустрализације, радикалних економских реформи и пропасти усева у СССР-у. Као главни аргумент, поједини аутори који се држе овог становишта наводе информације о глади истих година у западној Украјини и Бесарабији, које су у међуратном периоду биле у саставу Пољске, Румуније и Чехословачке.
У Другом светском рату Немци поново окупирају Украјину. Иако се већина Украјинаца борила у редовима Црвене армије, неки припадници тајних украјинских националистичких организација су основали Украјинску побуњеничку армију, антисовјетску националистичку формацију у Галицији. С времена на време она је била у савезу с нацистима и вршила је масакре над Пољацима, а после рата је наставила да се бори против Совјетског Савеза. Користећи герилску тактику, побуњеници су нападали и терорисали све за које су сматрали да на било који начин сарађују са совјетском државом. У исто време, Украјинска ослободилачка армија, још један националистички покрет, се борио уз нацисте. Укупно, број Украјинаца који су се борили у редовима Црвене армије се процењује на од 4.5 милиона до седам милиона.
Нова украјинска Врховна рада је 16. јула 1990. усвојила Декларацију о независности Украјине, месец дана пошто је сличну декларацију усвојио и Врховни совјет Руске СФСР. Декларација је нагласила право на самоопредељење украјинског народа и преимућство украјинских закона над совјетским законима на територији Украјинске ССР. Овим је почео период сукоба између централне власти и република Совјетског Савеза.
Након тога подизане су генерације Украјинаца које су учене да мрзе Русе. Онај који је био на мети неонациста у Украјини је Виктор Јанукович. Он је био гувернер Доњецке области, покрајине у источној Украјини, од 1997. до 2002. Био је премијер Украјине од 21. новембра 2002. до 7. децембра 2004. и од 28. децембра 2004. до 5. јануара 2005, под председником Леонидом Кучмом. Јанукович се први пут кандидовао за председника 2004. године: прошао је у други круг избора и првобитно је проглашен за победника против бившег премијера Виктора Јушченка. Међутим, избори су били препуни оптужби за изборну превару и застрашивање бирача. Ово је изазвало широке протесте и грађани су потом окупирали Трг независности, а протести су порасли у оно што је постало познато као „Наранџаста револуција.”
Јануковичев противкандидат Виктор Јушченко је резултате избора оспорио, тврдећи да су последица изборне преваре, а његове присталице започеле су серију уличних демонстрација у Кијеву. Његове захтеве је прихватио Врховни суд Украјине, наредивши понављање избора на којима је победио Јушченко.
Наранџаста револуција се сматрала једном од обојених револуција, а с обзиром да је Јушченко био заговорник уласка Украјине у НАТО и недвосмислено прозападне оријентације Украјине, њен резултат се сматрао великом победом САД и ЕУ, односно поразом Путинове Русије која је подржавала Јануковича.
Овде је важно рећи и то да је 2010. године Јушченко постхумно одао признање Степану Бандери. А Бандера је у Пољској осуђен на доживотну робију због убиства јер је као украјински националиста у тој земљи вршио злочине (силовао жене, секао им груди, уши, убијао децу) између 1935. и 1943. године. Пољаци су снимили и играни филм који носи назив Волињ, по провинцији у којој је погинуло између 35.000 и 60.000 Пољака од стране припадника Украјинске устаничке армије, која је била војно крило Организације украјинских националиста чији је идеолошки отац Степан Бандера. Обе ове организације и Степан Бандера сматрају се у данашњој Украјини борцима за слободу Украјине.
Кримска Криза је почела крајем фебруара 2014. као одговор на Украјинску револуцију, када је након више месеци протеста на Тргу независности и неколико дана насилних сукоба демонтраната и полиције у главном граду Украјине Кијеву, Врховна рада Украјине одлучила да смени председника Украјине Виктора Јануковича. Већинско руско становништво Крима се углавном противи новим прозападним властима Украјине, док је део грађана украјинског и кримскотатарског порекла на страни нових власти.
Кримски парламент је 11. марта 2014. године усвојио декларацију о независности Републике Крим, да би 18. марта 2014, Република Крим ушла у састав Руске Федерације, на основу споразума који су потписали руски председник Владимир Путин и кримски лидери. Град Севастопољ је истог дана такође постао део Руске федерације, као град са федералним статусом. Украјинске власти сматрају Крим својом територијом.
Након државног удара у Кијеву, претежно руско (а никако проруско) становништво у Донбасу, одлучило је да се сепаратише. Они се противе одлукама мајдановских власти и проглашавају аутономију. Пронацистички пук „Азов”, изразито десничарски, кренуо је у обрачун с руским становништвом у Доњецкој и Луганској.
Започеле су нацистичке процесије: руски језик је забрањен, као и опозициони медији. Врло брзо, 2015. године, потписан је споразум у Минску од стране Русије, Украјине и међународних званичника Немачке и Француске. Њиме је требало да на снагу ступи признање специјалног статуса република од стране Украјине и слободни избори. Уместо тога руско становништво у Донбасу је свакодневно гранатирано од стране украјинских неофашиста.
Украјина је 2019. године добила новог председника, популарног, талентованог, богатог уметника, који поручује да му је „циљ да оконча рат у Донбасу“ и да му није проблем да „доноси тешке одлуке и изгуби популарност“. И све је то Русија прихватала, док није затражио да Украјина добије статус нуклеарне силе. Држава која се од распада СССР-а сматара једном од најкорумпиранијих држава у Европи.
Наоружавање Украјине траје још од 1991. године, када су Украјинци потписали да ће се борити против Русије. У међувремену САД и НАТО наоружавају Кијев, и ово што данас гледамо, од када је почела руска специјална војна операција у Украјини, само је нешто што је давно започето и што је морало да доживи свој крај.
Иако је НАТО заједно са америчким политичарима међу којима су били: Џејмс Бејкер, Џорџ Буш старији, Хелмут Кол, Ханс Дитрих Геншер, Франсоа Митеран, Маргарет Тачер итд., обећао Русији да се неће ширити на исток („National Security Archive”, 12. децембра 2017), уколико Совјетски Савез дозволи уједињење Немачке, они то обећање нису одржали. НАТО је у УК, Пољској, Француској, Немачкој, Италији, Чешкој, Белгији, Мађарској, Шпанији, Турској, Естонији, Летонији, Литванији, Данској, Норвешкој, Бугарској, Румунији, Словачкој, Словенији, Хрватској, Албанији, Црној Гори, Северној Македонији итд. и практично само што није ушао у Санкт Петербург.
Непријатељ је на руским границама, баш као 1941, 1914. и 1812. године. Историјска матрица се понавља. У исто време, Русија је објавила да ће заштитити руски народ у Доњецкој, Луганској и Донбасу, који су украјинске власти изложиле асимилацији, малтретирању и уништењу.
Велике силе, као што је Русија, не трпе улазак противника на подручја која чине безбедносни омотач око њихових граница. Имати балистичке ракета на мање од 50 километара од Белгорода, које за само четири до пет минута могу уништити Москву, довољно је велики разлог да Русија, донесе тешку одлуку, и 24. фебруара започне специјијалну војну операцију у Украјини.
Страдања Срба и Руса
Као што су међународне трупе мирно посматрале како Албанци на Косову и Метохији пале, уништавају српске домове, светиње и убијају, муче и протерују Србе, током мартовског погрома 2004. године, слична дешавања задесила су Русе у Доњецку и Луганску, чије страдање Запад једноставно није хтео да види, нити да натера Украјинце да испуне споразуме из Минска.
НАТО агресијом на СР Југославију 1999. године прогнано је преко 250.000 Срба с Косова и Метохије пред очима 40.000 НАТО војника и нико на Западу није трепнуо! Као што се у Украјини спроводи убијање руског народа у Донбасу и Доњецку тако оно најмање два века траје на Косову и Метохији. Српске и руске жртве нико не броји и Запад нема исто саосећање према Србима и Русима, као што има према неким другим народима.
Запад од 2014. године потпуно игнорише непоштовање споразума у Минску од стране украјинских неонациста, којима је требало да на снагу ступи признање специјалног статуса Доњецке и Луганске Народне Репулике од стране Украјине. Од тада убијено је преко 14.000 руских цивила, за које Запад није хтео да зна.
Али, где су Руси, ту су увек и неки Срби и обрнуто! Српски добровољци су и данас уз своју руску браћу. Док пишемо редове овог текста, храбро се боре за коначно ослобођење Доњецке и Луганске Народне Републике од украјинских неонациста. Нису заборавили 37 руских добровољца који су дали своје животе за Републику Српску, као ни Алберта Андијева и других руских добровољаца, који су се борили при српској војсци на Косову и Метохији и који верују да ће се на Косово поново вратити.
Не одричемо се невиног украјинског становништва, али ни Русије!
„Срби и Руси браћа заувек!”
Европске цивилизације нема без руске и не може се замислити без руске уметности, књижевности, филозофије, спорта… Не може Запад из светске књижевности, музике, филозофије да избаци великане као што су Достојевски, Чехов, Чајковски, Пушкин, Толстој, Соловјов, Берђајев… То свет неће дозволити ма колико да подивља западна русофобија.
Време је за отрежњење… Напутшају се нека стара савезништва и формирају нова. Много је разлога за овакво понашање САД и НАТО-а према Русији, који све чине како би се она ослабила, по могућности распала, баш као што су полако и плански уништили бившу СР Југославију. Сценарио је исти! Након иракофобије, србофобије и многих других фобија, поново се распламсала русофобија, која није ништа ново и која постоји још од 13. века, када су почели крсташки походи западног света на Византију и православни Исток.
Велики инквизитор бориће се против Русије до последњег Украјинца. Само да то још и сами Украјинци схвате…
И док многи у западном свету стоје уз Украјину и Русе називају фашистима – иако се зна да је управо Русија током Другог светског рата положила 27 милиона својих душа у борби против фашиста и Европу ослободила од фашизма – ми Срби нисмо за рат, жалимо страдање украјинских цивила и један велики број Срба саосећа се с Русима, не само зато што смо 1999. године на својој кожи осетили НАТО бомбе, већ зато што се сећамо свих руских помоћи, жртвовања и страдања за српски народ. Нисмо заборавили руску помоћ Србији у Османском и Хазбуршком царству, затим у Првом светском рату. Била је то помоћ Руске Империје Краљевини Србији, када је Русија пружила Србији политичку, економску и војну подршку. Из Царске Русије у Србију преко Дунава стизали су иконе, књиге, одежде, конвоји војне опреме, хране, људство и болничка опрема. Акције Русије су спасиле Србију од нестанка с политичке карте света и од окупације у првој години рата, а касније су потпомогле повећавање њене територије.
Једини вишевековни савезник Србије је Русија, али Украјинце, не смемо и не можемо, а да их не жалимо! Као православни хришћани, можемо се једино молити да мир што пре дође. Духовни мир руског и украјинског народа треба да се очува без обзира на политички контекст јер ова два народа изашла су из кијевске крстионице.
Снимци зверског мучења руских заробљеника од стране украјинских фашистичких одреда који ових дана круже друштвеним мрежама, а које је и сама политичка власт у Украјини потврдила, само потврђују какве патолошке идеологије владају у украјниским неонацистичким одредима, а које гаје и толеришу украјинске власти па и цела Европа. Молимо се да оваква зверства престану.
У том смислу Достојевски нам је свима данас потребнији више него икада, да у свету који нас кида и дели и у којем и ми сами кидамо и делимо најпре сами себе а потом и друге, опстанемо и сачувамо оно најважније, душу своју!
Не одричемо се невиног украјинског становништва и не одричемо се Русије на било који начин, како нас на то Запад позива, јер за нас Србе то би била огромна срамота, која би на нас ставила страшну мрљу како пред нашим прецима тако и потомцима јер како рече наш Свети владика Николај Жички и Охридски:
„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступише у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.”
Референце:
Мита Костић, Нова Србија и Славеносрбија Нови Сад, 2001
Мита Костић, Српска насеља у Србији, Београд 1923
Београд: Српска књижевна задруга. 1993. стр. 502, Историја српског народа 3-1
Encyclopaedia Britannica, Ukraine – World War II and its aftermath
Геoргиј Вернадски, Кијевска Русија, Београд, 2013
Lev Golnikin (22 February 2019), „Neo-Nazis and the Far Right Are On the March in Ukraine“, The Nation. Archived from the original on 1 March 2022. Post-Maidan Ukraine is the world’s only nation to have a neo-Nazi formation in its armed forces. The Azov Battalion was initially formed out of the neo-Nazi gang Patriot of Ukraine. Andriy Biletsky, the gang’s leader who became Azov’s commander, once wrote that Ukraine’s mission is to ‘lead the White Races of the world in a final crusade…against the Semite-led Untermenschen.’
Grzegorz Rossolinski Grzegorz, Stepan Bandera: The Life and Afterlife of a Ukrainian Nationalist: Fascism, Genocide, and Cult. Columbia University Press. pp. 112, 234–235, 236. ISBN 978-3838266848. The OUN-B organized a militia, which both collaborated with the Germans and killed Jews independently, (2014).