Бег, тег или загрљај нас и Божјег
Какве све нити везују људе и народе? Есхатолошко као ванвремена дизмензија историје, нуди нам да са својим прецима разговарамо…, а ми: Да ли имамо снаге да се вратимо на почетак, на себе, на њих, на нас или нам је лакше примити туђе, променити или додати себи и ново име, ако треба, јер нисмо били у стању одбранити своје? Заборав као неки свирепи осветник стално настоји да обесмисли Жртву а с њом и визију кад порастем бићу светац на коју смо најпре призвани и позвани. Данас, то је простор за подсмевање и исмевање. Добро нас очигледно познаје, па нам шаље и туђе лихваре. На разним странама, у разним временима нам предати – знакови идентитета да ли су нам још увек у памћењу. Нисмо ли ми наши преци или смо – на тржишту слободе – постали виртуелни пагани, замишљени, умишљени, неки они на које би да личимо…
О томе шта је српско наслеђе и шта је српски идентитет, шта га чини, да ли га је исправно повезивати с националношћу, зашто га је важно чувати и потомцима преносити (ма где живели) и зашто је то непресушна тема коју смо дужни да стално оживљавамо – осврнућемо се у овом тексту, као неком врстом осматрачнице, позива на: буђење, борбу и Истину, стални опрез, преиспитивање и деловање у времену организованог и научнотехнолошки усавршеног уништавања људи, људског достојанства и отимања сваког вида људске слободе. У времену заборава и култури амнезије, у којем се уљези и њихови плаћени гоничи свим силама труде да нас униште на сваком пољу.
Шта је српско наслеђе?
Неки Срби ће се можда помучити да тачно дефинишу шта је то српско наслеђе и шта чини српски идентитет јер га једноставно све мање живе, у себи имају и осећају. Многи ће, ипак, јасно и гласно рећи да је то наше светосавље (сусрет српске душе и духа с Христом), светосавски, косовски и његошевски завет, слава, ћирилица, српска традиција, обичаји, култура, историја, митови, српски манастири, коло, певање уз гусле, злакуско лончарство и још многа тога што тек треба сви да откријемо.
Имамо оно материјално, али и оно духовно што је наш народ изабарао као много важније! Наши свети преци подарили су, како нама њиховим потомцима тако и читавом свету, оно најлепше и најдрагоценије: задужбине, цркве и манастире.
Под заштитом Унеска су најистакнутији историјско-културни споменици, као што су: Кинески зид, перуански Мачу Пикчу, Нотр Дам у Паризу, њујоршки Кип Слободе, грчки Акропољ, московски Кремљ, сиднејска зграда Опере, али ту су и (на иницијативу Србије) као део културне баштине од изузетног значаја за човечанство: српски манастир Студеница (12. век), средњовековни Стари Рас и манастир Сопоћани (13. век), манастир Пећка патријаршија (13. век, Косово и Метохија, Србија), манастир Високи Дечани (14. век, Косово и Метохија, Србија), Грачаница (14. век, Косово и Метохија, Србија) и црква Богородица Љевишка (14. век, Косово и Метохија, Србија).
Све наше светиње су део нас и ми смо део њих. То је неодвојиви део нашег духовног, националног, културног и историјског идентитета. Можда нам се ту све и не свиђа и није тако лепо и богато, али то смо ми! То најрпе у себи треба да измиримо. Наше претке носимо у себи. Оно што су они учинили, ми треба да преносимо даље. Без њих нема ни нас! Српска историја је христолика и да би се разумела, то што нам се сад догађа може се разумети једино с погледом из будућности, у оно што тек треба да постанемо.
Шта је најважнији српски идентитет?
Најважнији српски идентитет је светосавље!
Не подсећамо се ми – стално и изнова, једном годишње – Светог Саве како бисмо исказали своје поштовање према свецу и отпевали Светосавску химну. То пре личи на ритуално слављење и дефиле лажног маниризма. Ми се враћамо Светом Сави како бисмо светосаваки, слободно, храбро, смирено и постојано корачали даље улицама овог све више негостољубивог, изопаченог, напетог и неслободарског света!
Наши преци су знали да препознају да се наслеђе и традиција затичу, али и стичу, да их је важно с поколења на поколење преносити. Знали су да је Свети Сава свој народ заветовао, рекавши:
„Молим вас који дођете после мене да довршите оно што ја због краткоће времена нисамо могао да учиним.”
Свети Сава нам је оставио у задатак да довршимо његава дела. Зато он није део обичаја и светац на икони с које ћемо једном годишње избрисати прашину како би засијао његов свети лик. Не! Он је наш оријентир и тачка ослонца!
Ко сам ја? Питање је свих питања…
Не научити своје дете (али најпре себе), не засадити му у души семе светородне лозе Немањића, не поучити га ко је био Свети Сава, свецу се не молити, не увести га бар једном у животу у неку од српских светиња, значи не дати му могућност да у дневној пролазности – из које се брише сваки смисао – дотакне вечност; да у општој несигурности и страху од смрти, дотакне сигурно и непролазно; да у свету јаких релативизама, где се свему можете подсмевати и где све траје три и по секунде, диже до сензације, па још брже заборавља – чврсто држи за Христа; да у времену у којем се грех не спомиње а с човека скида свака одговорност, кривица, стид, срам, па и савест – зна да је сваки човек створен по лику и подобију Божјем и зато одговоран не само пред Богом, собом и другима, већ и пред вечношћу (као сталном садашњошћу) у којој му је сваког тренутка дато да бира ужи или шири пут.
И ко је био Свети Сава?
Инклузивност светосавља
Свети Сава није нека прича из давнина. Добро је понекад се преслишати и подсетити на макар један део онога што је Свети Сава.
Дакле, Сава је био најмлађи син Стефана Немање и Ане. Пре монашења име му је било Растко. Био је кнез Хумске области (данашње Херцеговине). Вођен Богом и једним руским монахом, побегао је најпре у манастир Русик, па у Ватопед где је постао Сава. У Никеји, 1219. године постао је први српски архиепископ. На архиепископској хиротонији Савиној, сабрани народ, патријарх Манојло Сарантен и византијски цар Теодор I Ласкар узвикнули су: „Достојан!” („Аксиос!”), и заиста, он је наш достојан почетак, творац српског идентитета и јемац народног јединства.
И шта још?
Свети Сава нас је од биолошког племена уздигао до народа. Он нас је као народ родио, давши нам православну душу! Био је мудар државник, визионар и као што је Мојсије свом народу донео Закон са Свете горе Синајске, Свети Сава је за свој народ саставио Номоканон (Законоправило, Крмчију), збирку црквених правила и грађанских закона (тј. Устав), којима се води и црква и држава, који је донео са Свете горе Атонске. Сава нам кроз Законоправило преноси вредности православног друштва Источног римског царства (Византије). Тежио је успостављању симфоније између Цркве и државе. Номоканоном је желео да моћ заузда правом, да право изгради на хришћанској етици, да хришћанску етику сачува у православној вери, а у њој лик Божји у сваком човеку.
Он је био ходочасник и дипломата који је стигао до: Цариграда, Никеје, Јерусалима, Александрије, Синаја, Антиохије, којем је вера била изнад народа (у његово време, поновићемо, појам нације није постојао), којем је, због свега што је о њему лепо од својих сународника чуо, египатски калиф дао највише почасти. Саву су с великом почашћу дочекали монаси у манастиру Светог Саве Освећеног поред Јерусалима, када му је по завештању Светог Саве Освећеног предат његов игумански штап и икона Богородица Тројеручица (Светог Јована Дамаскина) која се данас налази на Хиландару. Сава је био омиљен и на Истоку и на Западу! Свуда је дочекиван и испраћан као важан и мио гост.
Отуда у нашем народу изрека: „Брат је мио било које вере био”, коју можемо исправно разумети само ако је схватимо као љубав Бога према сваком човеку и позив на стално милосрђе. Само ако смо, најпре, сами утврђени у својој вери и традицији, другога се нећемо плашити. Само ако своје знамо да ценимо и поштујемо, знаћемо да правилно разумемо туђе! То је инклузивност, али, као да до дана-данашњег још увек нисмо разумели сву инклузивност светосавља које је одувек такво било.
Ево још мало подсећања на Савину инклузивност: он није прогонио католичке бискупије и друге неправославне народе (муслимане, Јевреје итд.) из српских земаља. Католици су, по српским земљама, имали своје бискупије, а он је оснивао српске епархије (Жичку, Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку). Није их протеривао, нити спаљивао на ломачи, како су то неправославни хришћани у средњем веку радили. Различистост му није сметала, али је јасно у Законоправилу изречено да су католици јеретици!
Исто тако богумиле (који су били расколници) – који нису признавали ромејску црквену хијерархију, иконе, Богородицу, свету тајну крштења и причешћа итд. – Сава успева да припоји својој, дакле, Српској православној цркви. Није их прогонио као његов отац Немања, јер је сматрао да насиље није начин да се богомули победе.
Ако погледамо манастир Студеницу (која је основана 1186. године), чијој се лепоти вековима дивимо, њен кубет је византијски, али је све остало споља гледано романичко, тј. западно. Цркву и дан-данас краси најбогатија фасадна пластика у српској култури. Сава је довео најбоље мајсторе каменоресце из српских приморских земаља (југоисточне јадранске обале), док су фреске осликавали најбољи грчки мајстори, око 1208. године.
Сави није сметала западна архитектура, јер је добро знао да њоме оно што је носилац, садржај и суштина храма: фреске, иконе, олтар, иконостас – што је православно – тиме неће бити угрожено или укаљано. Захваљујући њему, Студеница постаје зачетница рашког стила у архитектури, тј. западних и источних средњовековних утицаја. Знао је Сава јако добро све да усклади, свему нађе меру и праву равнотежу, водећи рачуна шта је примарно и важно, а шта секундарно и споредно и, наравно, речено данашњим језком, где су црвене линије које се не смеју прећи.
Можда му се све у њему самом и око њега није увек допадало, пролазио је и он кроз лична, народна искушења и био сведок жалосног стања православља у многим народима тога времена. Бугарска се у његово време колебала између Римокатоличке и Православне цркве. Бугарски цар је тад већ призано папу. Црква у Цариграду, услед латинске окупације града, послала је свог законитог патријарха у Никеју. Латини су током Четвртог крсташког рата, 1204. године, срушили и опљачкали Цариград (Константинопољ) и опустошили светогорске манастире. Православни патријархати у Азији и Африци су били под влашћу мухамеданских султана. Руска и Румунска црква су биле у прелазном стању и без сарадње. Српски владари су у то време гледали у Рим! Дакле, скоро свуда у православном свету је било крајње лоше и тужно стање.
Сетимо се да је Сава знао како да измири своју браћу Стефана и Вукана, најпре с погледом у себе (испосничком молитвом) и у вис. Имао је Сава познање Истине, Пута и Живота и био просветљен Духом Светим. После светих Ћирила и Методија нико као он није тако пресудно речју Божјом освештао српски језик.
Он је разлог, нека врста фолдера или даунлода, који кад отвори, сваки млади Србин би требао да узвикне: „Кад порастем бићу као Свети Сава!” Може и: „Бићу као Новак Ђоковић! Бићу као Никола Тесла!, може и то, али боље је: „Бићу светац! Бићу као Свети Сава!”. Зашто? Зато што смо на светост позвани. Зато што једина права просвета је она која исходи из светости, која је заснована на вери, све остало је пуњење глава с оним што данас јесте, сутра није, гањање личних афирмација, фантазија, прах и пражњење душа.
Косовски завет као наслеђе
Шта је то косовско опредељење?
„Ко је бар једном био на Косову и Метохији, тај више није исти човек!”, многи су рекли. Када човек закорачи на ову свету земљу, осети да се ту, пре овог нашег времена, десило нешто велико и значајно.
Косовско опредељење је избор Царства небеског! Човек може победити само с Божјим благословом, ако ти Бог не помогне, нећеш победити. Светосовска и косовска традиција су повезане. Савино опредељење за Царство небеско је светосавски идентитет српског народа. Тај светосавски идентитет потврђује и цар Лазар. Када је био принуђен да направи избор он се не двоуми јер „земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека.” Тај одговор искушавамо до данас!
Косовско опредељење може се заступати само делом: Шта сам ја урадила? Шта си ти урадио/урадила? Оно је у вези с делом! Хришћанска вера је вера која тражи дела! Косовски завет је наслеђе које нас обавезује.
Избор је предодређен вером и цар Лазар ће зато рећи: „Не издајемо веру своју!” (Студенички летопис, 16. век). То значи не смемо се одрећи небеског Оца јер ћемо остати без идентитета, интегритета, без способности самоодржања.
Чему нас учи Видовдан?
Заборав жртве и њено обесмишљавање
Видовдан је дан нашег очињег вида. Предање нам говори да су се они који болују од очних болести обраћали Светом Виду да их ‘извида’ (излечи). Из наше словенске речи ‘вид’, а то је један прасловенски корен, изведена су два глагола: ‘видјат’ и ‘ведјат’. Прасловенски глагол ‘видјат’ значи видети, а ‘ведјат’ значи знати. Дакле, у виђењу је знање! Онај који је свевид јесте онај који све зна, па отуда Вид не само да лечи човека од телесних болести, што такође значи глагол ‘видати’, већ он лечи и његову душу.
То је дан небеског српства, као дан српске жртве! Питање је да ли смо спремни на жртву, да ли је се још увек сећамо? Памњеће је услов нашег идентитета и зато нам је потребан Видовдан.
Искупитељско жртвоприношење, као срж православне вере, уједно је и суштина светосавља, а онда и хришћански карактер наше историје: историјски догађаји постају за нас вредносни оријентири и тачке ослонца у којима видимо надисторијски смисао.
Човек који памти и спомиње жртву, зна сопствену кривицу која је њоме искупљена. Пред жртвом се стоји са сузама у покајању, којег нема без памћења. Ако заборавимо жртву која је на Косову пољу положена за све нас, онда ће о нама и нашој кривици одлучивати други! Заборав жртве је њено поновно убиство, тј. заборав Видовдана и заборав жртве Лазареве. Заборав жртве је њено обесмишљавање и победа насиља а насиље пажљиво бира жртву. Бира ону где не постоји опасност од освете, за коју нема никога да се за њу бори.
Да ли смо заборавили на оно што нас боли?
Блаженопочивши Патријарх Павле је још 2005. године тражио од државе да се прогласи окупација Косова и Метохије. Од тог његовог захтева прошло је скоро 18 година и сада смо сведоци да нам је не само окупирано Косово, већ и читава земља!
Први пут српска политика учинила је да ми сами одустанемо од дела своје традиције. Да ли има нешто страшније за један народ од тога? То никада нити један народ на свету није сам себи учинио! Ако ми одустанемо од онога што нас је формирало као нацију, шта ће од нас остати…
Да ли смо спремни за борбу, да поново бранимо оно што је наше, што смо ми? Нема опстанка без борбе и није ли чудно што би неки баш сад Србију да разоружају.
Шта значи имати национални идентитет и да ли је добро српско наслеђе повезивати с националношћу и с местом тј. с Балканом?
Нико не може бирати где ће бити рођен и којем ће народу припадати. Као и за све, постоји неки разлог зашто је неко Енглез, Грк, Рус или Србин, али: Шта тачно значи имати национални идентитет?
Имати национални идентитет значи имати спонтану тежњу за интеграцијом. Интегрисаност Срба као народа је данас на врло ниском нивоу! Сама држава, свој народ одавно пљачка и комада, зато сада када је српски народ без државног и политичког јединства пресудно је важан његов духовни простор, духовно, културно јединство у вери, језику и традицији. То је управо разлог откуда, баш сада, толики напад на Српску православну цркву и њеног патријарха. Чак је и у декларацији европског парламента речено да је Српска православна црква реметилачки фактор!
Ми Срби, народ смо с Балкана, а то значи да живимо судбину граничних народа и тако је од 10. века. Ту су се вековима додиривале Источна и Западна цивилизација, култура и традиција, a тамо где се две цивилизације додирују ту неминовно долази до трења и сукоба, земаљског и атмосферског. Ту се неминовно пати и страда.
Намањићка држава је била између Бугара и Византије, па Мађара и Византије, па смо били између Турака и Мађара…, дакле стално смо били између ових и оних. Наша историја се стално понавља, али не на исти начин.
Балкан је Блиски исток до 1945. године, а Блиски исток је заправо Средњи исток. Балкан је у конвенционалном смислу део источне Европе. Међутим, данас, рећи да си с Балкана има углавном негативну конотацију због ратова који су се на његовој територији водили. На Балкану су увек били присутни геноциди. Над Србима су извршена чак три геноцида само у 20 веку: 1914, па 1941, 1999. године. Па ипак, већ дуги низ година, за многе у Европи, Срби су реметилачки фактор. Самим тим што постојимо сметамо и треба нас уништити.
Изгледа да је некоме на Балкану понајвише сметало православље или могућност да народи две различите вере православне и ислама живе у хармонији. Некоме можда и дан-данас симбиоза сличних култура на Балкану смета.
Уверење је на Балкану стално на испиту: Ко си? Шта си? Којим идеалим припадаш и зашто их следиш? Међутим, и поред тога што је Балкан вековима ризично место на којем се увек страда, које стално тражи будност – пребогата је култура Балкана! Пребогати смо сви ми који потичемо с Балкана! Балкан је Европи дао хеленску културу. Балкан је Еворпи дао Источне изворе хришћанства (Византија је европска традиција). Нема идентитета Европе без Балкана нити Балкана без Европе. То никада не треба да заборавимо и да с тим што смо људи с Балкана, треба да се поносимо!
Нема потреба да будемо Европа, ми то изворно јесмо!
Европа је већ стотинама година више економски и политички, а маље духовни појам. У географском смислу, она је азијско полуострво. Неко би рекао вештачки континент који је настао у страху од ислама, а у последњих 300 година у страху од Русије. Све више и више, тешко да је можемо назвати хришћанском.
Као једна комплексна творевина: Да ли је икада била отворена за словенски свет, за источне, медитеранске изворе хришћанства? Историја нам је потврдила да није! Нарочито данашња Европа није спремна да тражи своје духовно јединство и своје духовне корене, што се најбоље види из њеног односа са Србима на Балкану и Балканцима уопште. Заборавила је да је још од средњег века Србија била европска држава, и да је још увек ту, и да нас још увек има.
У питању је она моћ и онај прљави дискурс који је најпре Балкан прогласио за некакав објект којем треба прилепити све негативне етикете, како би се он ућутао. Било је потребано не дати му да говори, а ако нешто и каже, то игнорисати и као чињеницу и као стварност. Било је потребно том страшном и примитивном Балканцу изменити свест, више пута у само једном веку га бомбардовати, одузети му понос на порекло и нанети му осећај стида јер је с Балкана.
Многи из западног света не желе сусрет и дијалог с Балканом. Европи не требају уједињени, па још православни, Срби на Балкану. Многи на Западу се свим силама труде да докажу да су за све ратове и злочине на Балкану, од 1912. године па до данас, криви Срби јер како би се другачије сакрила одговорност НАТО земаља за бомбардовање СРЈ без сагласности УН, али и обезбедили изговори за будуће агресије. НАТО финансијери путем невладиних организација (као најгорих хијена) већ обучавају српске наставнике историје да нашој деци предају лажну, „хашку историју”, по којој су њихови преци били ратни злочинци, којих треба да се стиде, а не хероји, јунаци и мученици који су своје животе дали бранећи европску цивилизацију и управо ту Европу којој толико сметамо!
И после свега тога, ваљда они најгори, али ипак наши Срби, који би и даље у такву Европу, не схватају да свако ходање ка садашњој окупираној Европи значи изгубити оно што јесмо и добровољно ући у поновно ропство и окове.
Уместо закључка
Ово је доба новог масовног идолопоклонства. Историјско наслеђе и савремени контекст стављају нас као народ и као појединце пред дилему: или повратак нашој православној вери (али не ритуално) и традицији или напредовање у новопаганству и губитку идентитета.
Медији организују, спроводе и предводе процес глобалног заглупљивања где се изводе акције које припадају медијској индустрији забаве и заборава. У порасту је заинтересованост медија за перверзију, насиље, рат и зло уопште. Све је то у циљу срозавања друштва. Догађа нам се колонизовање заједница и умова, понајвише елеткронским комуникацијама, екранима и употребом вештачке интелигенције. Ово је доба конструисања памћења и измишљања прошлости, зато:
Вратимо се Светој Литургији и саборној молитви. На њој ћемо истински чути једни друге и имена наших предака, јунака, мученика, наших ближњих, али и наших непријатеља. Свако са сваким на Литургији може да разговара!
Молитва Цркве је често ћутање за друге, који то не могу да разумеју. Разумљивији су им празни разговори по кафанама…
Отпутујмо на Косово и Метохију, наше заветно место, јер без њега не можемо разумети и очувати свој национални идентитет и знајмо да је изгубљено само оно чега се сами одрекнемо. Србија није круг двојке, већ и где је Готовуша, Република Српска, где год да у расејању Срби живе.
Сетимо се да је у Балканским ратовима цела српска интелигенција ишла да ослободи Косово! Колико их је само пострадало за српску ствар. Шта је са данашњом српском интелигенцијом и зашто већина ћути?
Измиримо се најпре с Богом, са собом и другима и схватимо да требамо једни другима, баш такви какви јесмо! Могу заједно и писмен и неписмен, ратник и учитељ и престанимо да патимо од елитизма и маниризма, јер је много културних, а нецивилизованих и познатих Срба, ништавних личности с великим причама које су одавно потонуле и нестале.
Не одустајмо од борбе за очување свог духовног, националног, историјског и културног идентитета и станимо уз нашег Светог Саву, Светог кнеза Лазара, Обилића, вожда Карађорђа, Његоша, Светог владику Николаја Жичког и Охридског и многе друге славне Србе, знајући да као људи и православни хришћани постојимо само у оној мери у којој остварујемо светосавски, косовски и његошевски завет, чувајући, како рече Свети Сава:
„веру као оклоп,
крст као оружје,
Љубав као штит,
као мач – реч Божју.
(Сава Немањић, Служба Светом Симеону)