Будност као одговорност, начин живљења и трајања
Од давнина ратови су пратили историју човечанства и мало је било периода када нисмо ратовали. Ратујемо поново, отуђени од Бога, себе, својих корена и предака, заборављајући да нам је чување мира највећи задатак. И сви траже мир, а мира нема!
Можда нас управо враћање Винчанцима, винчанској култури и поновно загледање у никада случајно пронађени и ископани културни слој Винче, висок око 10,5 м, ту на само 11 км од Београда – као једне од најзинимљивијих живих слика на простору данашње Србије, која нас у својој вертикали црвенкастих, жутих, мрких, пепељастих и црних боја, оруђа, посуђа, накита, фигурина и осталих неистржених тајни – својим ‘великим очима’ позива да је боље упознамо и на тај начин дубље упознамо и разумемо сами себе.
Шта је винчанска култура, када је и где настала?
Винчанска култура представља млађенеолитску и ранонеолитски културу Европе, која је трајала од 5300. године до 4300. године пре н. е. То је прва цивилизација на тлу Европе! Винчанска култура простирала се на територији већој од триторије било које неолитске културе у Европи. Технолошки, ова култура је била најнапреднија праисторијска култура на свету. У њој се догодила прва индустријска револуција. То је било прво модерно доба у историји човечанства.
Како је откривена винчанска култура о којој се у свету и данас врло мало зна?
Кажу да је неки деда Перо, ходајући по својој земљи након велике кише пронашао једну лепу фигурину. То је било давне 1907. године. Ту фигурну он је однео у Национални музеј у Београду. Археолози долазе на тај локалитет и проналазе трагове једне нове културе, која ће касније добити назив Винчанска култура.
Винчанска култура је названа по локалитету Винча – Бело брдо, које се налази на десној обали Дунава у селу Винча, 11 км низводно од Београда, на коме је ископавање започео 1908. године професор Београдског универзитета др Милоје Васић, на простору од око 400 m². У то време Србија је била Краљевина Србија и те 1908. године доста сиромашна. Ипак, професор Васић је успео да добије средства и ископавања на локалитету Винча су започела.
C мањим прекидима, радови су трајали све до Првог светског рата. Ископавање је настављено 1924. године, али накратко, због недостатка материјалних средстава. Откривени су остаци осам неолитских насеља, од којих најстарије насеље припада периоду средњег неолита и старчевачкој култури.
Винча тридесетих година 20. века постаје налазиште чувено у свету! Милоје Васић је 1932. и 1936. године објавио четири тома монографије „Праисторијска Винча“, чиме је завршена друга фаза истраживања овог локалитета.
Истрживања која су настала у наредних 100 година потврдила су присуство ове културе са заједничким карактеристикама у неколико земаља источне Европе: Бугарској, Румунији све до Карпата, Мађарској, Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, Црној Гори и Грчкој. Дакле, матична област винчанске културе обухвата простор централног Балкана а сама Винча је највеће и најцеловитије истражено насеље у Европи!
Шта је претходило њеном настанку?
Камено доба означава најстарије раздобље праисторије. Овај период је трајао око 3,4 милиона година и завршио се између 8700. и 2000. године пре н. е. с развојом обраде метала. Дели се на: палеолит, мезолит, неолит и енеолит (бакарно доба).
Палеолит је трајао од пре три милиона година пре н. е. до пре 10.000 година пре н. е. Мезолит је трајао од краја леденог доба, дакле од пре 10.000 година пре н. е. до појаве неолита тј. земљорадње.
Према већини стручкања, пре око 10.000 година пре н. е. десила се велика катастрофа на нашој планети! Дошло је до отапања леда у средишњој Европи, северној Азији и северном делу северноамеричког континента. Та огромна количина воде се улила у светска мора и океане. Пацифик jе нарастао за око 80 метара, Атлантик за око 120 метара, а нпр. Јадранско море је нарасло за око 650 метара. Тада се највероватније Црно море спојило са Средоземним.
То је било доба водених катастрофа, али и земљотреса и вулканских ерупција које су правиле невиђене цунамије. Цунами који су се јавили на крају последњег леденог доба били су високи од неколико стотина до 2.000 метара. Више од 99% становништа је било збрисано с лица планете. Тај период, по неким тезама, одговара библијској причи о потопу.
Шачица преживелих људи покушава да преживи у новонасталим условима живота. На европском континенту прва таква заједница је била на Лепенском Виру. На месту границе данашње Србије и Румуније.
Дакле, око 7000. године пре н. е. настаје тзв. „климатски оптимум”, током кога се топе ледничке масе у Еворпе и појас четиранарских шума се помера ка северу. Клима се мења и постаје топла и влажна, што је погодовало листопадним шумама које се шире Балканским полуострвом. Остаци флоре и фауне садрже кости сисара, птица, риба, љуштуре пужева. На Балкану од почетка неолита до његове најзначајније епохе – винчанске културе – прошао је цео миленијум.
Након тог периода долази до спајања с имигрантима који долазе с Истока, с истичног Медитерана, из Анадолије, али и с Блиског истока. Они са собом носе знања о земљорадњи и сточарству. Две различите културе и заједнице се мирно стапају и дају основу за појаву земљорадње. Са завршетком мезолита стекли су се услови за настајање нове културе, поново прве у Европи, на ушћу Саве у Дунав – винчнске културе!
Шта је условило настанак винчаске културе?
У Европи људи су брзо могли путовати једино рекама. Оне су биле водени ауто-путеви који су омогућивали кретање људи. Дунав је био одлучујући услов за настанак насеља у Винчи, као и Тиса, Сава, Тамиш, и притоке. Главни правац од севера ка југу је Морава, која се низводно улива у Дунав.
Носиоци винчанске културе живели су на лесној обали Дунава, али треба претпоставити да је река у доба оснивања насеља била током пролећа, услед поплава, широка око седам км. На овом простору су постојала језера и мочваре, што је погодовало развоју лова, риболова и земљорадње.
Насеља
Неолитско насеље у Винчи удаљено је око 14 км од ушћа Саве у Дунав. Река Болечица, која се улива у Дунав непосредно испод насеља, била је извор свеже воде, а била је и веза с Авалом, где су пронађене важне сировине попут цинабарита.
Винчанска насеља су претежно вишеслојна, а на самом локалитету Винча констатовано је девет насеља. Најстарија станишта у Винчи имају најчешће елипсоидне основе укопане у лес и шаторасти кров од прућа, трске и сламе који належе непосредно на основу. Куће су груписане по одређеном систему око централне и подсећају на архитектуру културе Лепенског Вира.
Да се ради о градском насељу потврђује то да куће нису имале дворишта. По речима археолога Драгана Јанковића у првој половини неолита људи су производили храну, земља је култивисана и они су производили житарице и друго биље. У другој половини неолита људи производе много више хране него што је то било потребно, јер су решили проблем испошћивања земље. Кренуло је ђубрење земље. Када се земља ђубри, она много више рађа и ствара се вишак хране. Кад је настао вишак хране, један део њих почиње да се бави прерадом и занатима, креће трговина. Први пут се јавља занимање трговац!
Поједина њена насеља премашила су величином и бројем становника не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту.
Сматра се да је Винча била град јер је стално била насељена током много генерација. Становништво је било активно током целе године, а постојала је и специјализација послова. Може се рећи да је била метропола, будући да ју је насељавао велики број становника, да је била економски и културни центар, да су откривена многа мања насеља у непосредној близини Винче, а нађени су и докази о интезивној комуникацији и размени добара, услуга и људи.
Куће
Куће током овог периода су биле од дрвета и глине, оријентисане у правцу југоисток-северозапад, имале су четвороугаоне основе, вертикалне зидове и кров на две воде. Јавља се нивелација, подлога се стабилизује, изолује од влаге, а зидови се боје.
Дакле, култура становања Винчанаца је била на изузетно високом нивоу! Њихове куће су биле енергетски ефикасне: имале су термоизолацију – малтерисали су их глином. Глина, песак и плева (слама) дају малтер. Знали су да такав малтер не пуца, зато нису користили блато.
У кући је пећ, а не огњиште, и изнад пећи су имали нешто што бисмо могли назвати аспиратором за одвођење дима. У кући имају патос, дрвене греде, који је прављен од истог малтера као и кућа, али га полирају јер га је тако лакше почистити и опрати. Када се пећ загреје, топлота се шири и патосом што је давало додатну пријатност у таквој једној кући. Могли су по таквом патосу ходати боси.
Проналазак руда, трговина и исхрана
Винчанци су прерађивали цинабарит. То је минерал црвене боје и живин сулфид из кога се експлоатише једини течни метал – жива (HgS). Њега су налазили на Авали. То је био редак минерал у природи и зато је био врло тражен. Ту су налазили и малахит, који је познат по својој зеленој боји и од њега су правили накит. Исто тако користили су азурит од којег су добијали плаву боју.
Овде је добро поменути да ако пажљивије погледамо винчанске фигурине, приметићемо да на лицима недостају уста. Професор Милоје Васић био је убеђен да су одсуство уста и наглашене очи на овим фигуринама представљале заштитне маске рудара цинабарита.
У месту Беловоде на планини Рудник у Србији, 2010. године отркивени су докази топљења бакра на високим температурама који датирају из периода око 5000. године пре н. е., што винчанску културу чини првом културом бакарног доба на свету! Винчанци су први у Европи познавали металургију бакра!
Нашли су се на раскрсници путева! Трговали су до средње Европе, ишли су до Егејског и Јадранског мора, а као доказ за то указује накит, нарочито наруквице од медитеранске шкољке, које су се могле наћи на простору Балкана.
Трговали су до Карпата, до граница данашње Словачке и Мађарске, где је налазиште вулканског стакла (опсидијана). Вулканско стакло је било стратешка сировина од које су се могла правити оштра сечива. Свима је требао опсидијан, а њега је у то време било само на три места у Европи: на Сицилији, у Милосу у Грчкој и Карпатима. Путовали су долином реке Тисе, стизали до Карпата и у великој количини доносили вулканско стакло у Винчу. То вулакнско стакло је било најтраженија сировина оног доба.
Долином реке Босне и Саве из Тузле су доносили со.
Дакле, путовало се речним долинама и тако је Винча постала трговачки, економски и културни центар ондашње Европе. У Винчи је настала најстарија металургија на свету. Винчанци су први у Европи познавали металургију бакра.
А шта су јели?
Имали су много разноврснију исхрану него ми данас. Палеоботаничким истраживањима је утврђено да су од житарица користили јечам и пшеницу. Од махунарки: грашак, грахорицу и сочиво. Од уљарица су гајили лан. Користили су много више домаће животиње него дивље. Јелу су свињу, говече итд.
Какво је било друштвено уређење Винчанаца? У шта или кога су веровали?
Оно што је најважнија чињеница у вези са Винчанцима јесте то да су кроз цео неолит, а то је скоро 2.000 година, живели у миру! То значи да није било организованог насиља. Постојало је појединачно насиље, које се није могло избећи, али не и организовано. Доказ у прилог томе је управо то како су градили насеља. Она су грађена на отвореном простору и нису била ограђена одбрамбеним зидинама. Код Винчанаца није пронађено оружје.
Уколико би неко и био насилан, они би га изобштили из заједнице. Они би такве људе маргинализовали.
Сви су живели од свог напорног и вредног рада и сви су имали лепе куће! Није било социјалног раслојавања. У њиховој култури било је неприхваљиво да неко живи од туђег рада! Имали су свог вођу и то је био онај ко је највише знао о свему и био најкориснији члан заједнице. Са знањем иде и одговорност и такав вођа је постајао одговоран не само за себе и друге, већ и за све Винчанце, што само показује на колико високој духовној свести је овај народ живео. Није било политичке власти, али су се пратила нека правила и постојао је систем вредности.
У религији Винчанаца постојала су два култа: култ мајке и рађања и култ будности. Отуда велике очи на њиховим фигуринама. Ово је једно од тумачења, које нам даје археолог Драган Јанковић, кустос музеја „Бело брдо”. Према Јанковићевом виђењу, ове фигурине углавном представљају жене јер су винчански неолићани гајили култ мајке. „Она је симбол плодности, рађања и живота. Она је та која даноноћно бди. Велике очи и уши су и на поклопцима разних посуда. Ти поклопци имају црте и људи и животиња. Поклопци су штитили садржај посуде јер је у њој нешто важно. Очи и уши животиња су више ту ради упућивања на будност него на саму животињу. Очи и уши су будне и чувају оно што је у посуди. Инсистирали су на томе бити будан, и зато нису ратовали! Зашто је важно бити будан? Будан је онај ко је одговоран. Они су били успешни јер су били одговорни према породици, заједници, природи, себи…”
Знали су да истинске љубави нема без одговорности! То је време суштинске равноправности полова! Винчанци имају своје породице. Породицу негују и поштују. Она је још тада била препозната као најважнија ћелија једног друштва.
Уколико погледамо у фигурине које су Винчанци правили, оне су стилски идентичне, што упућује на то да су имали одличну комуникацију и да су размишљали на сличан начин. Што каже археолог Јанковић: „Били су будни и будност су повезивали с одговорношћу!”
Винчанске фигурине имале су још једну важну улогу – заштиту куће! Као што нас данас чува икона свеца (тачније сам светац који је небески заштитник дома и људи који у њему живе), њих је у неолиту чувала Велика мајка. Она је тим великим очима даноноћно бдила.
Винчанске антропоморфне и зооморфне фигурине, као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Поред предмета култне намене, о степену развијености говоре и урезани знаци познати као винчанско писмо. Претпоставке о њиховој функцији су многобројне: да су то ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо…
Винчанско писмо
Винчанско писмо или винчански симболи, познати су и као Дунавско писмо, винчански знаци, винчанско протописмо, винчанско-турдашко писмо, староевропско писмо итд. Оно представља скуп непреведених симбола пронађених на артефаткима. Спорно је да ли је ово један од најранијих система писања или једноставно нека врста симбола.
Већина натписа је на грнчарији, док се остатак појављује на керамичким вретенима, фигуринама и малој колекцији других предмета. Сами симболи се састоје од низа апстрактних и репрезентативних пиктограма, укључујући зооморфне (животињске) представе, чешљеве или узорке четкица и апстрактне симболе као што су свастике, крстови и шеврони.
Италијански новинар и др Марко Мерлини је развио базу података винчанских натписа ДатДас организује каталог од 5.421 стварних знакова. Они су забележени из корпуса од 1.178 натписа састављених од два или више знака и 971 уписаног артефакта.
Ови налази су важни јер је највећи део винчанских симбола настао између 4500. и 4000. године пре н. е. а симболи на глиненим плочама Тартарије вероватно датирају око 5300. године пре нове ере. То значи да винчански налази претходе протосумерском пиктографском писму из Урука (данашњег Ирака), које се обично сматра најстаријим познатим писмом, више од хиљаду година. Анализе симбола су показале да они немају много сличности с блискоисточним писмом, што је резултирало мишљењем да су ови симболи и сумерско писмо вероватно настали независно.
Природа и сврха симбола је још увек непозната. Иако су учињени покушаји да се протумаче симболи, не постоји сагласност о томе шта би они могли значити.
Како су сахрањивали упокојене?
Покојници су положени на бок у положају фетуса, што је био неки уобичајени начин сахрањивања из прве половине неолита. Ми не знамо поуздано шта су они радили са својим упокојенима. Оно што знамо јесте да Винчанци нису имали култ ловца. Они нису славили смрт, већ живот. Зато су славили Велику мајку, као симбол живота и рађања.
Уместо закључка
Сваки пут кад немамо одговор на оно што нам се догађа у животу: ратове, боли, страдања, ко смо, шта смо и куда даље да идемо, човеку не преостаје ниште дурго него да се загледа у своје празне руке и затражи савет од својих предака. Потребно је напустити површину и окусити историју, кроз њене вене спустити се до својих мудрих и древних предака и ослушнути шта имају да нам кажу…
А шта нам стрпљиво говоре наши древни и драги Винчанци, наши дивни преци:
Мењају нам погледе! Можемо видети да они нису били неки примитивни, страшни праисторијски људи с тољагама у рукама који су неартикулисано говорили и рикали, већ људи који су након краја задњег леденог доба створили прву културу у Европи са свим карактеристикама урбаног начина живота, с металургијом, с писмом, с архитектуром, са социјијалном организацијом друштва, развијеном потребом за уметношћу, трговином итд.
Винчанци су нам открили да је праисторијски човек у неолиту знао да направи кућу, да је имао пећ, да је знао за златни пресек и сва правила данашње архитектуре: форму, функцију, конструкцију и ликовност.
Преко фигурина које су нам оставили, видимо да су Винчанци користили и носили одећу од финог ткања с танким предивом, што значи да су гајили лан. Не треба пуно посматрати дивне фигурине, а да се не учи да су жене носиле одећу која је имала ве-изрез, која ја као таква била практична за облачење, али исто тако и женствена, једноставна и привлачна.
Правили су керамику изузетног дизајна! Верујем да би многи од нас волели да у својим домовима имају неку винчанску посуду или вазу дивних земљаних боја. У тајне овог заната укључивали су, од најранијег узраста, своју децу и тиме нам показали да су јако добро знали да је учење најплодоносније када је кроз игру, а да је само по себи лепо оно што је једноставно, складно, а притом и корисно.
Винчанци су први у Европи познавали металургију бакра! Имали су машине за бушење камена, разне изузетно прецизне алатке, али оно што је најважније – Винчанци нису ратовали! Уместо да ратују, изабрали су да тргују. Није било социјалног раслојавања!
Данашњи човек је због високог технолошког развоја себе ставио на врх пирамиде и неки људи мисле да су богови. Уништењем и отуђењем од Бога, себе и других, уништавамо природу и покушавамо да је технолошким захватима укротимо. И што више такве ствари чинимо, све нам је горе, и њој и нама. А Винчанци су себе доживљавали као делом природе! Они нису кротили природу нити су је мењали, већ су користили њену снагу као своју.
Винчанци нам говоре и како су и зашто нестали! Око 4500. године пре н. е., после 2.000 година мира, почињу ратови! Зашто? Они су први топили бакар, први су се бавили металургијом и то њихово знање о топљењу метала временом је дошло и до других људи. Кренула је потрага за рудницима јер су схватили колико су руде важне, а у оно време нарочито бакар. То још увек није био разлог за ратовање јер је било довољно руде за све! Ратови су настали када су они маргинализовани чланови заједнице с дошљацима почели да размишљају да је лакше радити од туђег рада, а да би се то организовало, важно је имати контролу над ресурсима!
Није ли то оно што нам се и данас догађа, једино што је све мање ресурса и што они који се богате до максимума искоришћавају туђи рад. Изгубили смо оно најважније право – право на живот у којем нам је свима добро!
Изгубили смо будност као одговорност и од тада смо нарушили своје здравље, а с њим и систем вредности. Нарушили смо укупоно здравље својих породица, заједница, народа и зато као цивилизација, која одавно храмље, полако тонемо и нестајемо…
Али, има наде! Увек има наде!
Оваким и сличним текстовима циљ нам је да укажемо на свест да за живот и опстанак није довољна технологија и да без будности као одговорности не може нам у цивилизацијском и било ком другом смислу бити боље. Потребан је виши ниво самоспознаје, спознаје, и духовности.
Такође, желимо на укажемо на важност поштовања својих (понекад заборављених) предака, о којима својим потомцима и другима треба много више да говоримо, а чије велике очи над нама и данас непрестано бдију…