Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли! -

(Пети део)

„Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред.”

Судбину једног народа, његове државе, правосудног и државног система, одређује квалитет државног уређења и поверење народа у оне који том државом управљају. Ако су правне и државне норме у складу с обичајним нормама и етиком коју тај народ у суштини свог бића поседује и ако ту нема великог раскорака, онда ће народ државу у којој живи доживљавати као своју и праведну.

*Српски војник и његов отац који је дошао да га обиђе на фронту у околини Београда, 1914/1915*

У предвечерје Великог рата, затичемо Србију тек изашлу из балканских ратова. У балканским ратовима, Србија је имала око 88.000 погинулих војника, али је добила извесна територијална проширења. У састав Србије ушли су Косово и Метохија и области Старе Србије (Македоније). С овим проширењем, Србија је добила и део неправославног становништва: Арбанасе (Албанце) с Косова и Метохије и дела Македоније и муслимане у рашкој области. Србија се још није опоравила од последица балканских ратова, а над њом се надвила још већа ратна опосност. Свет је срљао у велику ратну катастрофу коју Србија никако није могла избећи.

*Српска артиљерија на положају код Битоља*

Као што је познато, непосредан повод за рат био је Сарајевски атентат и убиство надвојводе Франца Фердинанда. За то дело, Србија је означена као основни кривац. Аустроугарска је одмах прст уперила у Србију и послала јој ултиматум у десет тачка, који ниједна суверена држава не би прихватила. Тачно месец дана од Сарајевског атентата, 28. јула 1914. године, Аустроугарска је отпочела напад на Србију. За потребе одбране државне територије, Србија је мобилисала око 420.000 хиљада војника, 57.500 волова и око 70.000 коња. Топови и артиљериска муниција су куповани од Француске. И поред свега, српска војска је била много инфериорнија у односу на бројнију и боље опремљену Аустроугарску војску. У српској војсци се осећао хронични недостатак пешадијске и артиљеријске муниције и оружја. То је делимично надокнађивано великим борбеним искуством који је српска војска имала у балканским ратовима. Томе свакако треба придодати и висок морал војске, витештво и хуманост коју су српски војници и официри показивали током трајања Великог рата. Мобилизација је, у то време, у Србији оглашавана звоњавом црквених звона. Кад утихне задњи звук звона, ишао је по сокацима сеоски добошар и читао краљев проглас о мобилизацији. Одзив војних обвезника је био огроман. Војни обвезници су били разврстани у категорије првог, другог и трећег позива. Окосницу војне снаге Србије чиниле су три армије и неколико добровољачких четничких одреда. То су биле мање јединице највише до нивоа чете (отуда назив четници). Биле су то лако покретне јединице способне за извршење опасних задатака у дубокој позадини непријатеља. Нешто попут данашњих специјалних јединица. Аустроугарска врховна команда имала је информације да Србија за своју одбрану нема довољно оружја и муниције. Снажни напад аустроугарске војске започео је из правца Босне. У аустроугарској војсци било је много Хрвата и Муслимана из Босне, који су се углавном истакли у вршењу ратних злочина и етничких чишћења у области Поцерја и Мачве. Међу припадницима Аустроугарске, као припадник 25. пука 42. дивизије, налазио се и фелдвебел Јосип Броз, потоњи маршал Југославије. Имао је чин водника у данашњој класификацији и учествовао у свим биткама на српском ратишту, укључујући Церску, Колубарску и битку на Мачковом камену. Остала је као урбана легенда прича да су се током Другог светског рата на подручју Мачве, код Шапца, задесили: Александар Ранковић (кодно име Марко) и Јосип Броз Тито (кодно име Стари). Приликом тог сусрета, Тито је непогрешиво именовао топографске коте и насеља у мачванској регији.

Потпуно изненађен, Ранковић га је упитао: „Друже Стари, одакле ти то све знаш?”

„Знам, зато што сам на овом терену ратовао у оном претходном рату”, одговорио је Тито.

„Друже Стари, то си сад мени испричао и више ником! Ако се у овим крајевима прочује да си овуда ратовао у оном рату, пропаде наш покрет!”, рече друг Марко (Александар Ранковић).

Сад више није битно да ли је ова прича тачна или не, чињеница је да је сам Тито врло нерадо говори о свом учешћу у Великом рату. Пласирана је прича да је он био на источном фронту и борио се у Галицији, где су га заробили бољшевици и од тада почиње његова комунистичка каријера. Из тог разлога је историја Првог светског рата и улога Србије у њему потпуно маргинализована. Историју су изнова писали комунисти који су, наравно, највећи значај дали партизанском покрету.

Арчибалд Рајс је рекао: „Чујте, Срби, чувајте се себе!”

Арчибалд Рајс је швајцарски криминолог, професор универзитета у Лозани. На позив српске владе, 1914. године, дошао је у Србију како би забележио и документовао злочине окупаторских војски: аустроугарске, немачке и бугарске. Ти злочини над цивилним српским становништвом били су стравични. Он је све то педантно забележио и документовао. Био је искрени пријатељ српског народа. Са српском војском је прошао албанску Голготу. Био је члан српске делегације на мировној конференцији у Паризу. Технички је модернизовао криминилистичку полицију у тадашњој краљевини СХС. Преминуо је 8. августа 1929. године. Оставио је завет да његово срце буде сахрањено у капели на Кајмакчалану, заједно с посмртним остацима војника, његових ратних другова, чијој се храбрости, хуманости и витештву дивио. Упознао је и неке негативне особине појединаца из српског народа. Све је то сабрао у једну невелику књижицу из које је и она проука с почетка овог дела текста.