МОЈ ДОМ – МОЈА ПРИЧА

Шта је дом…?

Дом је река, номад, аутентичан и непоновљив – неко ко се воли! Дом је тамо где су људи које волимо. Он је место сусрета са собом и сталним питањем: Ко сам ја? Без њега не можемо. Дом је простор који дише нашим вредностима и најбоља је слика нас самих.

Између зидова, плафона и подова имамо сву слободу да креирамо, певамо, плешемо, ћутимо, плачемо, да се молимо, шта год…

Као мачке и људи воле да нађу то посебно место, где ће се завући, склупчати, осећати сигурно и опуштено; уживати у укусу своје јутарње кафе, чаја; тишине; невидљиво лижући своје ране или се препуштајући радостима…

Мој дом – који називам пећином – је некако такав и с њим никада доста приче! 😊

Шта чини дом домом?

Дом је тамо где су вољени људи! Њих не могу заменити ни књиге, ни цвеће, ни намештај, ни предмети, ни башта, ни кућни љубимци… То су сурогати. 

Шта је темељ дома?

Љубав, па све остало…

Локација…

Живим у Ванкуверу и мој дом је на локацији која ми омогућује да пешке идем на посао. За пола сата сам у цркви или код пријатељице на кафи. За петнаест минута сам у продавници или на плажи. Живим на благој узбрдици, где је врло мало буке. Када ујутру отворим прозор, чујем црвкут птица!

Који материјали су ти важни?

Као мала више сам волела да се играм с алаткама, него с луткама. Мој деда, као и многи наши преци, је волео да прави ствари од дрвета, те отуда – верујем – и моја велика љубав према дрвету. Дрвено ручно ренде, тестера, чекић, метар, оловка иза уха, били су део моје свакодневице… И данас ћу увек изабрати ствари од дрвета. То се не мења!

Поред дрвета и метала, одувек сам волела глину и грнчарију. Верујем да смо ми Срби овај стари занат наследили још од наших предака – Винчанаца. Око мене су вазе, посуде и ћупови од теракоте, који лако проналазе пријатеље, где год да их у соби ставим.

Волим вуну, када је мали вунени тепих одмах поред кревета. Он својом мекоћом и пријатношћу даје сензуалност простору, а стопалима природну масажу. Вуна је и веза с вољеним Балканом…

Мамини ручни радови, памучни и ланени, налазе своје место на разним местима: од тацница до полица и корпица. То су детаљи којима често и намерно излазим из свих визуелних правила…:-)

Каменчићи стално круже по дому… То су поклони од природе с разних путовања. Без сумње, камен је моја стална и неодвојива веза с Медитераном, морем, прецима…

Боје…

Живим и одмарам се у неутралним и земљаним бојама. Њихове нијансе, наравно, одређује количина светлости у дому; географија земље у којој живим и оне, коју у себи носим.

Јарке боје у дом уносим преко јабука у корпи или завежљаја першуна на полици у кухињи, биљки и зеленила, а мање преко слика, јастучница и предмета. За велике празнике искочиће понека црвена, зелена или плава и то је то.

Некако више пуштам да живот, преко драгих људи, унесе боје у мој дом. Моја ћерка ми је пре неки дан поклонила цвет и тако су жута и зелена закорачиле у нашу пећину…

Зашто имамо потребу да свој дом уређујемо?

Наш дом се мења, онако како се и ми сами мењамо, уколико се, ако се, мењамо…

Често баш у његовим дубинама можемо чути онај глас у себи који већина људи назива савешћу. Од тога да ли га градимо на стени или на песку, зависиће његов опстанак. Отуда свака кућа или стан није дом!

Управо из тих духовних, али често неосвешћених разлога, ми га стално уређујемо.

Овоземљаски дом је наше привремено скровиште. Намерно кажем привремено и скровиште… Вечни дом, за нас православне хришћане, је на небесима. То увек треба имати на уму и не везивати за оно што данас јесте, сутра није.

Који су ти приоритети и мерила приликом одлучивања шта ћеш у дом унети?

У најширем смислу, приоритети су ми моји најмилији, личне вредности, будност и све оно што сам у аутохтоном смислу – Српкиња! Где год да ми је пећина, са мном ће бити и Винчанци, и књиге на ћирилици, и мамини ручни радови, и фотографије предака…

То шта ћу сигурно у свој дом унети је део завета и мог духовног и националног идентитета!

Шта ти је важно…?

У пећини ми је јако важна светлост, да простор – у игри различитих текстура – хармонично тече из једне приче у другу, да је чист и пријатног мириса.

Важно ми је исправно разумети и прихватити разлике; издвојити време за дружење с драгим пријатељима; нахранити неку гладну душу, птице, мачке, веверице, понеког ракуна који се појавио на тераси… Учинити дом пријатним за своје дете, себе и пријатеље!

Шта је оно посебно у твом дому…?

То је све оно лепо у исконском смислу. То су иконе светитеља, фотографије најмилијих и предака.

Како кроз живот, дом, дизајн ентеријера…?

Што тише кроз живот. Једноставно је увек и креативно. Ако ми је на парчету хлеба довољан само један намаз ни изгледу пећине у којој живим неће требати више.   

Шта вратити у дом…?

Молитву и заједнички недељни ручак…

Чега мање…?

Буке; екрана; пластике; ђубрета; отрова; пропаганде; лажних информација; корупције; контроле; непотребних ствари; нечега на свакој полици; имиџа; личних афирмација; мишљевина итд. Том списку нема краја…

Чега више…?

Да је више љубави, истине, слободе, тишине, мира, равнотеже, аутентичности, слободног времена; игре с пластелином, а мање с људима као да су од пластелина…; коришћења десне хемисфере мозга; историјског сећања; читања и писања писаним словима…

Без Љубави, Истине, слободе и тишине не можемо разумети ни себе ни друге. Елиминишеш буку, седнеш с Истином и пијеш кафу, некако да је тога више… Слично је и с равнотежом. Равнотежа је када између различитих и сличних предмета или људи нема тензије. Када имам времена да читам књиге и дисконектујем се… Аутентичност је тамо где су искреност и обичност, где се грана накривила како је хтела… А мир, истински мир добијамо једино када смо с Господом као јединим истинским Дизајнером свих светова… 

Шта пустити…?

Треба пустити простор да дише; паука у ћошку да живи; сенку да преко зида пређе; да све иде како иде…

Промена је…

када отвориш прозор; прогледаш; погасиш све екране, кренеш да истражујеш и чистиш; детаљ; када схватиш да ручно исплетена корпа у твом дому није само корпа…

Без чега не можеш…?

Не могу без најмилијих, неба, пространства, мора… Искрено, и онако људски речено, не могу без јутарње кафе, птичица које долазе на моју терасу…, свог радног стола и, наравно, кафица с вољеним пријатељицама! 😊 

Без чега можеш…?

Могу без свега онога што ми није дато; без трендова; ресторана; текст порука…

Органик је…

сећање на како би требало да буде… Органик је оно што јесте, што је аутентично. Тог сећања је, нажалост, све мање у млеку, житу или шаргарепи.

Испуњеност је…

када су сви око мене добро и када су здрави и срећни.

Кад је хаос онда…

веза између контекста и предмета или људи још увек није успоставила прави дијалог и равнотежу. Потребно је закорачити у неизвесност! Хаос – као део игре, стварања и учења – је неопходан. Волим га само у том смислу!

Кад је ред онда…

је самодисциплина, хармонија и успех. Оно што почнеш – заврши. Мислим да је важно свако јутро наместити свој кревет, бити уредан и доследан у малим стварима.

Омиљени кутак…

ми је фотеља поред прозора с погледом на дрвеће и кућицу за птичице… И тако у било којој временској зони😊 

Шта чини твој дом топлим и домаћинским?

У мојој причи, то су агапе вечери, када је енергија таква да људи не желе да оду јер им је ту лепо. Када желимо да такви тренуци што дуже трају. Када се као домаћин, с великом радошћу на крају вечере око себе осврнем и загледам у размакнуте столице, од јела умазане тањире…, знајући, да је све вредело јер су нам душе нахрањене…

Наташа Динић