Драган Јовановић
Србија ми у сан дошла
Лепа, млада, ко’ некада, као сада
На глави јој венац цветни
Ношњу носи, коса златна вуче се по трави
Лице бело, узвишено
Смејала се и плакала
Из ока јој суза једна
На уснама застала
Усне се мичу, мати проговара
Децо моја, сви сте моји
И бољи и гори
Ко је бољи, не знам ја
Све до дана судњега
А до тада…
Hека бољи пример да
Горем да се угледа
И још једно добро знам
О том’ се не премишљам
Одричем се сваког
Ко у моје име заводи тираније
Здрав разум силује, мржњу распирује
Ко у моје име братску крв пролије
Одричем се таквог, одричем се сотоне
То рече Србија са сузом на уснама
Како се окренула у шуму се претворила
У реку и потоке, ливаде, равнице, планине
У села и градове, у људе добронамерне
У кишу и облаке, у месец што одлазак одгађа
У сунце што се иза брда рађа
Будан чекам нови дан
Освануће, знам
О том’ се не премишљам