(Седми део)
„Метак хоће на човека”
Ово ми је изговорио човек, који је пуцао преправљеним пиштољем МГ, познатим у жаргону као „Плашљивац”. То је пиштољ који по изгледу личи на прави пиштољ, али производи само буку. Има калибар 6,35 мм, али његова муниција нема убојно зрно, већ само барутно пуњење. Мој штићеник М. Ж. је био миран, породични човек. Радио је као возач и механичар у полицији, некадашњем СУП-у.
Прича како је тај мирни човек постао убица је заиста необична. Имао је већ одраслу ћерку, девојку, која је упловила у емотивну везу с ожењеним човеком – таксистом – кога је мој штићеник познавао. Та веза његове ћерке није могла дуго да остане тајна. Емотивни партнер његове ћерке је долазио кришом ноћу и ускакао кроз прозор њихове куће у ћеркину собу. Кад је мој штићеник то открио, упозорио је тог човека да више не долази код његове ћерке и да му не брука породицу. Али, страсти су биле јаче. Веза се наставила.
Мој штићеник је набавио МГ пиштољ – „Плашљивац”. Преправио га је тако да је тај пиштољ могао сада да испаљује бојеву муницију калибра 6,35 мм. Тако преправљени пиштољ могао је да испаљује само један метак. Дакле, прича даље тече овако: У неко летње вече, мој штићеник, је приметио да љубавник његове ћерке, кроз прозор ускаче у њену собу. Он је дигао галаму и тражио да дотични напусти његову кућу. Жестока свађа наставила се и на улици. Љубавник његове ћерке је био самоуверен и како је био млађи и јачи, сматрао је да ће из тог сукоба изаћи као победник. Али, кад је М. Ж. из џепа извукао свој преправљени МГ, човек се уплашио и почео да бежи низ улицу. Чудан сплет околности био је такав да је улица била слепа. Оштећени је почео да бежи на страну која се завршавала оградом нечијег дворишта. У тренутку, када је оштећени покушао да прескочи ограду, која се нашла пред њим, осуђени М. Ж. у намери да га баш добро уплаши, испалио је тај један једини метак за њим. Али, метак је нашао свој пут до срца бегунца. Прошао је испод леве плећке и завршио у срцу човека, који је бежао. М. Ж. је доживео тежак шок! Тих неколико секунди поделило је његов живот на оно пре и оно после. Током реконструкције дођаја и експертизе, установљено је да је осуђени М. Ж. метак у оштећеног испалио с даљине од најмање 15 метара у околностима смањене видљивости. То је заиста невероватан сплет околности. Кајање и грижа савести код осуђеног били су врло очигледни. Није могао себи да опрости што је тако поступио. „Али, проклети метак, хоће на човека”, говорио је. „Васпитачу, сада да ми дате тај мој пиштољ и 1.000 метака да пуцам у лутку величине човека, на тој удаљености, сигурно не бих ни једном погодио.” У дугим разговорима с њим, схватио сам да најмање о чему треба да разговарамо је само кривично дело. Причали смо о свему и свачему. Највише о породици и његовим животним искуствима. Временом је добио погодности и слободан излазак у град. Породица му је остала очувана и то је допринело да свој терет и грижу савести лакше носи на души.
Патолог
У болници у Петровцу на Млави, радио је Р. Д. као патолог. Поред тога, за потребе полиције и Тужилаштва, обављао је и вештачења и увиђаје у делима крвних деликата са смртним исходом. Пошто је често ишао на терен, на увиђаје, од полиције је добио пиштољ, ради личне заштите. Тај онизак, средовечни човек, није имао никакав афинитет према оружју. Носио је наочари с дебелим сочивима и никад није пуцао из тог пиштоља, који је добио. Како је сам говорио не би могао ни вола да погоди са три корака раздаљине. Али, судбина увек има друге планове.
Доктор је био ожењен младом и лепом медицинском сестром. Жена је помислила да поред таквог мужа може да живи слободан живот. Доктор је сазнао да га жена вара. Једног дана је рекао жени да иде на неки увиђај. Сакрио се недалеко од своје куће и чекао да види шта ће се десити. У неко доба, појавио се млади љубавник његове жене. Доктор је ушао у кућу и затекао жену „у акцији” с љубавником. Извадио је пиштољ и испалио један метак у њиховом правцу. Тај млади љубавник је остао на месту мртав. Суђење, казна од осам година затвора. Један метак и неколико секунди су заувек променили живот овог човека. Огромно кајање и вечито питање, зашто није поступио другачије, а могао је. Распоређен је на рад у здравствени стационар вишеструке намене, да се брине и да лечи несрећнике, као што је и он сам био. А посла за њега је било на претек. Ту је било лечених наркомана, алкохоличара, психопата разних профила који су били склони самоповређивању али и много тога другог. Све је то наш доктор стоички подносио. Био је то, за њега прихватљив начин да се сам са собом искупи за дело које је починио. Тај здравствени стационар никад није тако добро функционисао, као кад је у њему боравио и радио доктор Р. Д.. Доктор је био смештен у једну собицу у самом стационару, тако да је био на располагању 24 сата. Поред њега, у стационару су била и још два осуђеника, редар и медицински техничар. Начелник болнице био је лекар, неуропсихијатар, цивилно лице. У овом саставу овај је стационар доста добро функционисао. Доктор Р. Д. је изашао из Забеле пре истека казне на основу условног отпуста.
Глумац
После десетогодишњег искуства у раду с осуђеним лицима, и с ове временске дистанце, могу да закључим да је глумац Жарко Лаушевић најтрагичнија личност, који је врло тешко поднео последице извршења кривичног дела. О свему је водио детаљан дневник. То су били његови записи и размишљања скупљени у 12 свезака великог формата. Све те записе преточио је касније у четири књиге, у којима је описао своје затворске дане. Те књиге су право сведочанство о томе кроз шта све пролази човек, који није криминалац и који никада није имао намеру да некога убије. Али, судбина са сваким од нас, има своје планове. Ипак, имајући у виду све околности и развојни пут Жарка Лаушевића, неке ствари и догађаји се једноставно нису могли избећи. Како ми је сам једном приликом испричао, све је почело оног тренутка када је уписао глуму.
Прича иде овако: седи група Црногораца, међу којима је и његов отац Душан и разговор се води око тога шта чији син студира „у тај Београд”. Један каже да његов син учи за адвоката. Други каже да ће његов бити доктор. Трећи каже да његов син учи за економисту и тако редом. На крају неко упита Жарковог оца: „Ааа је ли Душане (с оним дугачким нагласком на слову А): Шта ће твој Жарко бити?“ А Душан тихо изусти: „А мој ће Жарко бити глумац.“ Настане непријатна тишина, а онда неко од присутних прозбори: „А што ћеш, Душане, и то неко мора бит’.“ Жарко је то казивао са савршеним црногорским изговором, тако да си могао лако да замислиш целу ту сцену. Проблем је, каже Жарко, што се на Академији свашта учи: од музике и балета до руковања хладним и ватреним оружјем. А он се трудио да у свему буде најбољи.
Представа „Свети Сава”, аутора Синише Ковачевића, судбински је одредила потоњи живот глумца – Жарка Лаушевића. Жарко је био на врхунцу популарности и у тој представи добио је главну улогу. Лик Растка Немањића, потоњег Светог Саве, припремио је и одиграо врхунски. Писац текста, Синиша Ковачевић, покушао је да оживи обичне, људске ликове, чланова лозе Немањића. Међу њима, и лик Растка Немањића, представљајући га као човека од крви и меса, који живи животом типичним за живот властеле на прелазу из 12-ог у 13. век. Тај текст и та представа направили су дубок рез у поимању и историје и религије тог времена. Та представа рушила је устаљене наративе о моћи и величини лозе Немањића. У тој представи, Немањићи, не изгледају и не понашају се као племићи. Напротив, делују сасвим приземно. На моменте и вулгарно. Хедонизам и уживање у путеним страстима им је уобичајена свакодневица. Невоља је што су овај текст и ова представа дошли у време, када друштво није било спремно да све то нормално прихвати. Било је то време у само предвечерје грађанских ратова на тлу бивше, заједничке државе, СФРЈ. Један модел друштва, онај комунистички, се убрзано урушавао. Рађао се неки нови систем заснован на национализму и религији. У друштву је владала поприлична анархија. Основано је мноштво нових странака, које су све од реда имале тај етнички и религијски набој. Невоља у свему томе је што, ни вође странака, ни новопечено вишестраначко чланство, није баш имало неко знање из религије, књижевности и историје. А толеранција је избачена и из политичког речника, и још више, из свакодневне политичке праксе. Бити толерантан и културан, сматрало се слабошћу. Свака странка и велики број појединаца, настојали су да се представе као снажни фактори и једини позвани да спасавају народ и државу од опасности коју доносе надолазећа, смутна времена.
У таквој клими, представа „Свети Сава” је била прст у оку, новонасталим душебрижницима за чистоту вере и нације српске. Представа, која је играна у ЈДП (Југословенском драмском позоришту), 31. 05. 1990. године, била је грубо прекинута од стране екстремних националиста. Глумци су плакали од муке и молили присутне да бар одгледају представу до краја, па нека онда донесу оцену о представи, онако, како желе. Ништа није помагало. Представа је грубо прекинута, а глумцима је прећено смрћу, ако се усуде да то поново играју. У свему том замешатељству, најгоре су прошли Жарко Лаушевић и писац текста Синиша Ковачевић. Добијали су свакодневне претње смрћу. Прећено је и њима и њиховим породицама. Жарку су у полицији рекли да они, њега, и његову породицу, не могу нон-стоп да чувају, него, нека купи пиштољ и нека се сам брани. Жарко је тако и урадио. Купио је пиштољ ЦЗ 99, калибра 9 милиметара, који се пуни оквиром од 15 метака. За ношење пиштоља, ради личне безбедности, добио је и уредну дозволу. После учесталих претњи почео је тај пиштољ да носи у кожној торбици, коју је стално имао уза себе. Сви ови догађаји, убрзо су добили свој кобни расплет.
Три године касније, Жарко је у расправи, а потом и у обрачуну с групом младића у кафићу „Апл” у Подгорици, у августу месецу, 1993. године, двојицу младића убио, а једног тешко ранио. Био је то догађај без преседана. У књизи „Година прође, дан никад”, Жарко детаљно описује како је догађај из маја месеца, 1990. године, пресудно утицао на његов потоњи живот. У конкретном догађају из августа, 1993. године, Жарко и његов брат Бранимир, били су физички нападнути од стране групе младића. Жарко је деловао у великом страху за сопствени живот. Пуцао је насумице. Испалио је 13 метака за 13 секунди. То ће заувек променити његов живот, живот његове породице, као и животе оштећених и њихових породица. Више ништа неће бити исто. Терет уништених младих живота, Жарко ће, до краја свог живота, носити на својим плећима. Како научити и наставити живети с тим. Назив књиге: „Година прође, дан никад”, много говори о томе како дан уме да буде дужи од године. Како се мисли увек враћају на тај дан када се све десило, а није морало баш тако да се деси. Стално анализирање сопствених поступака и шта би било да се све другачије одиграло. И тај дан је дужи од остатка живота и сваке надолазеће године: Истражни затвор у Спужу код Подгорице; прилагођавање на услове издржавања казне; мучна и дугачка суђења; пресуда дуга, као за убиство с предумишљајем. Жарко судији поставља питање: „Колико то човек треба да истрпи батина, да би имао право да се брани?” Питање остаје без одговора. После грдних перипетија, Жарко добија право да казну издржава у Забели код Пожаревца, јер је имао стални боравак у Београду. После много проблема и поновљених суђења, дело је оквалификовано као прекорачење нужне самоодбране и утврђена му је казна у трајању од 4 године.
Жарко Лаушевић је отпуштен с издржавања казне, јер је првостепена пресуда била на време испод пет година. У таквим околностима, осуђено лице се отпушта с даљег издржавања казне и на слободи чека да се донесе правоснажна, другостепена пресуда. Чим је Жарко изашао из Забеле, наставили су се напади и претње смрћу и њему, и његовој породици. Сада, поред старих претњи у вези с представом „Свети Сава”, дошле су и нове у виду претњи крвном осветом због дела које је извршио у Подгорици. У тој ситуацији, Жарко је одлучио да бежи из земље и да у својим књигама покуша да објасни све те животне околности у којима се нашао. Читава та агонија, трајала је док га председник Тадић није помиловао. Тиме је, у правном смислу, стављена тачка на овај тежак и замршен случај. Али, ни судска пресуда, ни помиловање председника Тадића нису могли отклонити стравичне последице извршеног дела. Породице оштећених суочиле су се са трајним и ненадокнадивим губитком својих младих чланова. Жарко је наставио живот у дану који не пролази. С тим је било тешко наставити живети. Он је своје затворске дане преточио у четири књиге: „Година прође, дан никад”, „Друга књига”, „Све прође, па и доживотна” и „Падре, идиоте”. Те књиге су доста добар путоказ за људе који треба да се баве радом с осуђеним лицима, која се налазе на издржавању затворске казне.
Жарко је био добро прихваћен у затворској популацији. Делом и због тога што су га поистовећивали с ликовима које је играо у серијама и филмовима: „Сиви дом”, „Браћа по матери” и „Боље од бекства”. Он сам је о томе имао сасвим другачије мишљење. Сматрао је да су те улоге буквално наговестиле и предвиделе његову судбину. У истражном затвору у Београду, био је смештен у истој ћелији у којој се шминкао и спремао за улоге у серији и филму: „Браћа по матери” и „Боље од бекства”. Иронија судбине показала се у томе, да су стражари који су били статисти на снимању тих филмова сада били у стварним улогама, а Жарко је био осуђеник. Такође, кад је пребачен на даље издржавање казне у Забели, собни другови и сапатници на издржавању казне, били су некадашњи статисти из серије „Сиви дом”, која је, делимично снимана и у ВП (васпитно-поправном дому) за малолетнике у Ваљеву.
Жарко је с издржавања казне отпуштен почетком 1998. године. Упокојио се 15. новембра, 2023. године.
Сачекуша
Прва класична сачекуша била је изведена у ноћи, 18-ог на 19. фебруар 1985. године. Жртва је био познати београдски криминалац, пореклом из Пећи, са Косова и Метохије. Његово име било је Ранко Рубежић. Био је жестоког темперамента. Снажно грађен и познат по томе што је увек носио два пиштоља, од којих један аутоматски, и у џепу мантила, увек спремну ручну бомбу. Није се много устручавао да примени било који облик силе према онима који покушају да му се супротставе. Од њега су сви зазирали. Чак су се и жестоки момци са београдског асфалта као: Ђорђе Божовић Гишка, Исо Леро Џамба и други, радије склањали од њега, него да се с њим директно сукобљавају. Од њега је зазирала и полиција, тако да је Рубежић био некрунисани краљ београдског подземља. Никакве ауторитете није поштовао. Био је суров чак и према сопственом оцу, кога је, једном приликом, везао за дрво у насељу у којем је овај имао стан, а онда из пиштоља испалио читав оквир муниције, циљајући између ногу несрећног човека. Убрзо је, од шока, несрећни човек и преминуо. Рубежић је патентирао још један вид криминалне активности. Његова специјалност, поред свега другог, постало је и рекетирање. Узимао је новац од имућнијих грађана и Срба и Албанаца, који су имали успешне радње у Београду.
Oно што је чудно је то да Ранко Рубежић није пуно прогањан од судства и полиције тога времена. Био је ретко хапшен и још мање осуђиван. Поред себе је имао моћну криминалну групу, коју су чинили људи из његовог старог краја, из Пећи, с Косова и Метохије. Његов терор више није могао да се подноси. У београдском подземљу доноси се одлука да Ранко Рубежић мора бити ликвидиран. Ту одлуку, Горан Вуковић – Мајмун саопштава Драгану Поповићу – Попу, или, како су га у криминалним круговима звали Дадиља, јер је био један од возача Ранка Рубежића и имао, поред тога и задатак да пази и чува Ранка, као што дадиља чува нечије дете. То није био тек тако издат налог. Морао је да бира: или ће издати и убити Ранка Рубежића, или ће и он, и његова породица бити ликвидирани. Драган Поповић – Дадиља, није имао другог избора, него је набавио скраћену пушку, сачмару, такозвану лупару, омиљено оружје сицилијанских мафијаша.
Драган Поповић – Дадиља (или Поп), како су га још звали, добро је знао да, он сам не може елиминисати Ранка Рубежића. Зато је позвао у помоћ још три помагача. Били су то: Милован Вујичић – Вуја, Борис Петков – Бугарин и Бојан Петровић.
Дадиља је измамо Ранка да ради неког договра, изађе испред зграде у источној капији Београда. Ранко Рубежић, који никад никоме није веровао, предосетио је да се нешто спрема. Бесно је пошао према Дадиљи уз псовке и увреде, али је Дадиља био бржи. Испод мантила је држао скраћену лупару и без много размишљања, испалио метак у Ранка. Од силине ударца, Ранко је пао на леђа. Није имао времена да активира ручну бомбу, нити да употреби пиштоље, које је имао код себе. Остали чланови групе су притрчали до још живог Ранка Рубежића и испалили гомилу метака, свако из свог оружја. Тако је завршио Ранко Рубежић.
Епилог свега је био да су Борис Петков – Бугарин и Бојан Петровић били око годину дана у бекству. Драган Поповић – Дадиља и Вуја су ухапшени и осуђени на дуже временске казне. Београдско подземље је одахнуло. Али, само на кратко. Већина криминалаца нижег ранга, који су тада били у затвору, сматрала је да ова четворица, који су ликвидирали Ранка Рубежића, није требало да буду ни дан у затвору. Они опрезнији, и са мало више мозга, сматрали су да једино место на којем могу да преживе, јесте управо затвор. Њима предстоји ликвидација, јер су прекршили строги кодекс подземља а то је: Издаја и нефер ликвидација.
Борис Петков – Бугарин и Бојан Петровић су касније ухапшени. Добили су мање казне, јер су се касније укључили у извршење дела, али их то није спасило. Убрзо по истеку казне, ликвидирани су у сличним сачекушама које су они први осмислили. Тројица од њих: Борис Петков – Бугарин, Бојан Петровић и Драган Поповић – Дадиља, ликвидирани су на различитим локацијама у Београду. Црни аутомобили марке Ауди кружили су Београдом и вребали своје жртве. Из њих се пуцало из кола у покрету, најчешће из аутоматске пушке Калашњиков. То је јуришна војничка пушка велике ватрене моћи. Ако се употреби панцирна муниција, жртва нема много шансе да преживи чак и ако има заштитни прслук. Коришћењем такве праксе, у Београду је, у периоду између 1988. и 2000. године, ликвидирано више од 1000 људи. Упоредо с тим, мењао се и кодекс понашања међу криминалцима. У време Љубе Земунца, Гишке, Џамбе и других, постојало је неписано правило: Ништа од сумњивих послова се не ради у сопственом комшилуку. У породицу се не дира. Противник се изазива на ‘ферку’, па ко је бољи, тај постаје главни у крају.
Нова правила, донела су и нове узоре и начине понашања. Нови жестоки момци београдског подземља, као свој неприкосновени имиџ, истакли су 4П (Пиштољ, Пичка, Пејџер и Пајеро) и наравно, дебела златна кајла на врату од најмање пола кила злата рађена по специјалној наруџбини и украшена само њима знаним симболима. Престижни пиштољ, који су стално носили са собом, био је Глок, или Магнум 357, често хромиран и резбарен. И, не ретко, и позлаћен. Пичка мора бити најлепша девојка у граду. Највише су на цени биле бринете. Ређе црнке или плавуше. Жене су сматране и биле су у суштини приватно власништво. Чак и када њихов партнер раскине с њима, у неки нови однос могле су да уђу само ако им бивши то дозволи. Живот у изобиљу и маркираној гардероби, очигледно је имао своју високу цену. Кад су сачекуше узеле маха, с крупним криминалцима, страдале су и њихове партнерке.
Оно треће П односило се на мали уређај налик на мало луксузнији и бољи упаљач. Био је то уређај, претеча данашњих мобилних телефона, помоћу кога су се могле преносити текстуалне поруке. У затвор су их шверцовали отворено уз кутију цигарета, као упаљач, док фазон није проваљен.
Четврто П, означавало је џип Мицубиши Пајеро, робустан и брз аутомобил згодан за бекство од полицијских потера.
Оно што је битно истаћи у свему овоме јесте, да тај начин живота набијен адреналином, није за свакога. Ту се живи брзо и, по правилу, кратко. Кад се једном уђе у то коло, више се из њега лако не излази. Од четворке која је ликвидирала Ранка Рубежића, остао је жив само Вуја, који се из света криминала склонио негде у Италији.
Осуђеници су увек налазили начина да њихов систем функционише у свим околностима и условима које затвор доноси. Од ликвидације Ранка Рубежића, Београд је имао неколико добро организованих криминалних група. У тим групама постојала је врло прецизна субординација.
У суштини, осуђеници су своје норме понашања доносили са собом у затвор. Може се рећи да је затворска казна значила пре свега ограничавање слободе кретања, а да је стање свести код организованих, професионалних криминалаца остајао мање-више непромењен. Често су правила која су наметали више рангирани криминалци била строжа од оних правила која је наметала затворска управа. Отуда је у затворском жаргону настала крилатица: „Није тешка робија, него робијаши!”
Живота Здравковић
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли! (Први део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли! (Други део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисло! (Трећи део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисло! (Четврти део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисло! (Пети део)
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли! (Шести део)