Грчка – под велом наслеђа, мора и маслина

У загрљају колевке античке културе и Егејског мора

(први део)

Узеле смо папир и оловку и нацртале план летовања у Грчкој. Најпре ћемо бити шест дана у Атини, затим ћемо направити једнодневни излет на острво Егину, а потом ћемо шест дана провести на Наксосу.

Пут у Грчку планирале смо за другу половину августа и висинске припреме започеле су већ током маја и јуна. Са уживањем, уз јутарњу кафу – кад год би ми то време дозвољавало – гледала сам видео записе на Јутјубу о Атини, Кикладама, острву Егини, Сиросу, Паросу, Наксосу, Санторинију… И док чекам да коначно изађемо из чизама и дневне температуре у Ванкуверу пређу 15 степени – свако гледање видео записа из Грчке, причињавало је мојој медитеранској души, којој никада доста сунца и плажа, неописиво задовољство. Није на одмет чути искустава других људи и турустичких водича о местима на којима човек никада раније није боравио. Одгледала сам (јер иначе кад бих) и разне историјске подкасте на тему Пелопонеских ратова и историје Атине од њеног настанка до данас.

Након разгледања, читања и упоређивања разних информација на интернету, за боравак у Атини одлучила сам се за хотел Herodion. Хотел Finikas сам изабрала за боравак на острву Наксос.

Улазнице за Акорпољ купиле смо онлајн, као и повратне карте за трајкте од Атине тј. луке Пиреј до Егине и од Пиреја до Наксоса. Моја Срећица била је задужена за тај део посла.

Када је овај део припрема за пут био завршен, остао нам је онај лакши – куповина и спремање једноставне ланене, свилене и памучне гардеробе у белим, плавим и пешчаним бојама, затим купаћих костима, шешира, папуча и оних ситних потрепштина које свако потовање чине лакшим. Успут сам се подсећала неких основних речи на грчком језику. Кад затребају, да су ту…

Дошао је и тај дан! Радост!

Најпре смо летеле од Сијетла до Париза, а потом од Париза до Атине.

Погледала сам кроз прозор авиона – бенсконачно плаво небо и тек понеки облачић обећавали су миран и безбрижан лет. Убрзо сам утонула у полусан и гласови осталих путника полако су нестајали, а с њима и страх од питања: Да ли сам којим случајем заборавила да спакујем нешто од оних најважнијих ствари?

И како то обично бива на интерконтиненталним летовима: јеле смо најмање три пута, одгледале неколико филмова, мало одспавале – колико се то може у седиштима економске класе – и точкови авиона, необично лако, додирнули су писту.

У Атину смо слетеле у вечерњим сатима. На WhatsApp апликацији на телефону стигла ми је порука да нас таксиста, по имену Гиоргос, већ чека на Б улазу аеродромске зграде. Такси услугу смо унапред уговориле с Herodion хотелом и заиста, таксиста нас је чекао тачно на време са оном већ знаном таблом на којој сам убрзо угледала своје име. Гиоргос нас је широког осмеха поздравио најпре на енглеском, а потом смо на грчком чуле: Kalós írthate stin Athína!, што смо претпостављале да значи – Добро дошле у Атину!

Изашли смо из аеродомске зграде „Elefterios Venizelos” и први сусрет са Атином био је с њеним топлим, густим, медитеранским ваздухом у којем су се, већ у том првом удаху, могли осетити сви мириси и укоси древности и истрајности која траје више од три миленијума. Док нас је Гиоргос возио према хотелу, спокојна, спарна летња ноћ невидљиво је лебдела над њеним прашњавим улицама. Он нам је с великим узбуђењем, машући рукама у разним правцима кроз прозор аутомобила, показивао места која обавезно треба да видимо, а која су, игром случаја, била на путу до хотела.

Хотел Herodion

Када смо то вече стигле испред хотела Herodion, особље хотела нас је већ чекало на паркингу. Захвалиле смо се изузетно љубазном Гиоргосу са унапред наученим: Еfcharistó!

Врло лепа Гркиња, топлог гласа, на рецепцији Херодиона, на одличном енглеском, испричала нам је све оно најважније у вези с хотелом, од чега сам – сад већ од надолазећег умора – само запамтила која врата воде до трпезарије (где ћемо у наредних шест дана долазити на доручак), да је на крову хотела предивна тераса с погледом на Партетон и на ком спрату нам је соба.

А соба је била баш онаква каква нам је и требала: помало ушушкана, топлих боја, с високим стакленим двокрилним вратима и прозрачним, романтичним, линеним завесма иза којих се – обавијен крошњом лорберовог дрвета, као да је део његовог хабитуса – пружао предиван балкон.

Пошто смо се распаковале и спремиле за спавање, уместо да се бацим на кревет, изашла сам на балкон, завалила у удобну баштенску столицу и утонула у песму цврчака – мојих драгих певача, који су ми својом песмом о животу будили сећања на нека давна, лепа времена, када сам са својом мајком проводила летовања на Халкидикију, односно полуострвима Касандри и Ситонији. Са осмехом на лицу, оборена умором, утонула сам у сан…

 Акропољ

Необично свеже (после дугог пута), након омиљеног медитеранског доручка, са обавезном флашицом воде, упутиле смо се пешке према Акропољу.

Разлог зашто сам избарала баш хотел Херодион био је тај што је удаљен само седам минута хода од Акропоља, Плаке (најстаријег насеља Атине); што је два минута хода од музеја Акропољ; што је у близини  Атинске Агоре (у античком и римском периоду древне пијаце, која је била центар Атине, а где је и чувени Хафестов храм из 5. века п. н. е.) и многих других археолошких локалитета.

Сунце се полако пењало и свему почело да даје блештав, а ипак различит сјај. Да врућина не би постала неподношљива – суви, северни etesians ветрови (тзв. мелтеми) дували су тога јутра Атином и на свој начин нам говорили да је време да се препустимо ужитку и дефинитивно заборавимо на фризуре. Убрзо смо се нашле у реду с туристима из читавог света, који ће наредна четири сата провести на Акропољу.   

Нисмо се одлучиле за водича и Акропољ смо обилазиле спонтано и слободно.

Ходајући по Акропољу, најпре смо наишле на Одеон Херода Атика – древно, камено римско позорише, тачније одеон, који се налази на југозападној падини Акропоља. Овај одеон су саградили Римљани 161. године нове ере, а финансирао га је богати атински доброчинитељ Херод Атик у спомен на своју покојну супругу Регилу. Нажалост, ово дивно античко здање Херули (германско племе) су оставили у рушевнима 267. године. Тек око 1950. кренуло се са обнављањем овог одеона, који од 1957. године служи као место где се сваког лета одржава чувени атински Епидаурус фестивал, један од најстаријих фестивала сценских уметности који се континуирано одржавају у Европи.

Застала сам, прелазећи погледом преко стрмих редова степеништа одеона, замишљјући древни кров од кедровог дрвета, који је ту некада био, и како ли је на овом древном месту било слушати Паваротија, Марију Калас, Вангелиса, Франка Синатру, поезију мог омиљеног грчког песника Одисеаса Елитиса и гледати класичне старогрчке драме.

Након овог величнаственог одеона, контуре најважнијих грађевина на Акропољу већ су се назирале. То су: Партенон, Пропилеји, Ерехтејон и храм Атине Нике.

Партенон

Партенон – ову до данас сачувану грађевину класичног стила, која се као храм посвећен грчкој богињи Атини одржала скоро 2,400 година – посматрале смо ћутке, задивљене лепотом спољних дорских ступова и метопа, иако оштећених, ипак, на неким деловима храма довољно видљивих и, наравно, талентом и умећем тадашњих вајара и клесара, на првом месту Фидија, који је (како прочитах) био задужен и за скулптуралну декорацију храма.

Није на одмет рећи да је у време Римског царства, један од римских царева, у 5. веку нове ере, однео велику статуу богиње Атине – која је била једина скулптура која је припадала Партенону – у Константинопољ, где је она касније уништена, вероватно у време Четвртог крсташког рата, 1204. године. Тада је од стране крсташа срушен Константинопољ и Византија, а све под изговором ослобођења Јерусалима од мухамеданаца.

За време Византијског царства, Партенон је био посвећеној Пресветој Дјеви Марији. У време Латинског царства користила га је католичка црква и био је, такође, посвећен Богородици. Када је турски султан Мухамед II освојио Константинопољ 1453. године, Атина је постала део Османлијског царства, а Партенон је служио као џамија. Највеће оштећење од своје изградње, претрпео је 1687. године, када су Млеци, под вођством Франческа Моросинија напали Атину, а Турци утврдили Акропољ и користили Партенон као складиште барута. Током битке, топовско ђуле је погодило складише и зграда је била делимично уништена. Скулптуре које су биле у његовој унутрашњости биле су уништене, а остаци крова су пропали.

И док се грчка и енглеска влада до данас споре око Елгиновог мермера и скулптура које је Лорд Елгин, почетком 19. века скинуо с Партенона и пренео у Енглеску (које се налазе у Британском музеју), рестаурација Партенона и других грађевина на Акропољу – која је отпочела још давне 1975. године – и данас траје.

Дизалице на Акропољу сведоче да се полако, али сигурно многим грађевинама, колико-толико, враћа пређашљи изглед. Рок као да ту и није толико важан.   

Ерехтејон

Дошле смо до Ерехтејона о којем сам знала неке основне чињенице, али кад се човек лицем у лице сусретне с овом предивном грађевином, све у вези с њом као да више није толико важно. Ерехтејон ме је очарао својом лепотом, елеганцијом, тремом и ваљда због чувених каријатида, оставио је на мене највећи утисак!

Ипак, пре него што наставим с причом о томе какаве је утиске на мене оставио Акропољ, ево неколико реченица из историје Ерехтејона.

Наиме, храм је грађен у јонском стилу. Посвећен је богу Ерихтонију Атинском. Краљ Ерихтоније је, како легенда каже, био краљ Атине, који је рођен из тла, а којег је одгојила богиња Атина. Храм је грађен је од 421. до 406. године п. н. е. Главне архитеке били су Филокло и Архилох. Овај храм је добио необичну форму због неправилности терена. Разлика у новоу терена између источне и западне стране храма је три метра. Источна страна је посвећена Атини Полиас, док је западна страна служила култу Посејдона-Ерехтеуса, као и жртвеник у част Хефаста (бога ковача, металурга и ватре) и Воута, брата Ерехтеусовог.

Мит нам говори и да је у овом храму живела Атинина света змија. У њему се налазио гроб Кекропса и остаци легендарних свађа између Атине и Посејдона за превласт над Атином. И овај храм је у средњем веку служио као црква, а за време Турака, као стан заповедника Атине.

Кружећи око Ерехтејона, некако сам се највише задржала испред јужног трема, гледајући у каријатиде (плесачице) –  предивне женске скулптуралне фигуре, које као архитектонски носачи (замењујући ступове) подупиру венац на својим главама.

Покушала сам да замислим како ли су изгледала окупљања на Артемидиним свечаностима на Пелопонезу, где су плесачице својим плесом славиле богињу лова, дивљине и господарицу и заштитницу дивљачи – Артемиду.

Оно што нисмо знале јесто то да су каријатиде на Ерехтејону – реплике. Оригиналне каријатиде – њих пет од шест – од 1978. године се налазе у музеју Акропољ. Разглог је јасан – каријатиде су пренете у музеј како би се сачувале од оштећења узрокованих загађењем и разним непогодама.  

Треба свакако рећи и то да је шесту каријатиду, поменути Лорд Елгин бродом пренео у Велику Британију и да је она и дан-данас у Британском музеју, чекајући дан када ће бити враћена међу своје сестре у Грчку.

Надамо се да ће се то једног дана и десити!

Пропилеји

Следеће што смо виделе били су Пропилеји. Они су трем испред улаза у храм или групе храмова и, такође, главни улаз на грчке акропоље. Пропилеји су монументална улазна врата Акропоља. Када су Атињани пролазили кроз ова врата, већ су се налазили на Акропољу. Пропилеје су у периоду петог и шестог века п. н. е.  уништили Персијанци, који су тада опљачкали и већи део Акропоља.

Очувани пропилеји поред којих смо пролазили, саграђени су у златно Периклово доба, у периоду од 437. до 432. године п. н. е.. Читав овај комплек био је тврђава, светилишите, али и место где се народ окупљао на велике презнике.

Пролазећи поред огромних ступова од белог мермера, човек има осећај као да је ту време заустављено. Стојећи поред или испод ступова, који су високи између седам и десет метара, имала сам утисак да се ту и дан-данас нешто тајанствено догађа. Ходајући око њих и уживајући у игри светлости и сенки, изгледало је као да се нека нежна златаста мрежа спустила на мене. И било је нечега подједнако чаробног и раскошног у скоро сасушеној травчици, која је пркосно и жилаво вирила из миленијума старог мермера.

Храм Атине Нике

Полако, стигле смо и до храма Атине Нике посвећеном богињама Атини (у грчкој митологији богињи цивилизације) и Ники (богињи победе). Храм је изграђен око 420. године п. н. е. у чувеном јонском стилу.

Вихори времена нису заобишли ни овај храм у којем су грађани обожавали богиње у нади за успешан исход у другом Пелопонеском рату, који се водио против Спартанаца.

Сунце се ближило зениту, што је значило да је време да кренемо ка излазу са Акропоља.  Не знам колико сам се пута окренула да направим још коју фотографију и свака нова (због новог угла, нове светлости, нове сенке, нове тајанствености, новог детаља) чинила ми се још бољом, још лепшом… Ах…

Док смо се спуштале према музеју Акропољ стазицама пуним ситне, испржене прашине, помислила сам како су њима некада ходали Сократ, Платон, Софокле, Перикле и многи други грчки филозофи, писци, али и сав онај обичан свет који је, пре свега, волео филозофију, уметност, лепоту и образовање.

Али, пре музеја, дошло је време за предах, свођење утисака и, наравно, грчки фрапе и сувлаки!

Наташа Динић