Интервју – Весна Моравић-Балкански, магистар сликарства, илустратор и слободни уметник
Аутор: Наташа Динић
Шта је за тебе уметност? Зашто човек ствара и шта је по теби заправо крајњи циљ уметности?
Кажемо за некога „он је уметничка душа”. Та језичка конструкција је тако тачна. Уметност је једна особина душе. То је осећај који постоји у уметнику од почетка његовог живота. Дата му је нека нарочита интуиција и идеализам. Та унутрашња струја, коју прати нежни осећај за лепоту, на површину избија као стваралачка енергија која скромну људску снагу успева да трансформише у мајсторство и занатску вештину обликовања материје. Смисао бављења уметнишћу је само стваралаштво, а циљ је, наравно, досећи идеал лепоте, смисла, радости – Вечност.
Дипломирала си и магистрирала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Како је текао твој пут од „строге” академске форме до разиграног света илустрације за децу? Шта или ко те инспирише?
Морам да признам да сам увек измицала тој строгој форми. Имала сам неку живост и радозналост. Још за време студија сам схватила да формат обавезног академског цртежа није поље на којем могу да изразим свој уметнички максимум. Ограничавале су ме и теме, и технике, и димензије. Имала сам велику потребу за бојом на сваком кораку. Привлачили су ме различити материјали за изражавање идеја. А формат слике ми се смањивао и дошао до запањујуће минијатурног.
У току једне моје самосталне изложбе, док сам се шетала кроз галерију, чула сам да неки људи питају кустоса ко су аутори слика. Зачудили су се када им је рекла да су то дела једног уметника јер су јако различита по теми и стилу.
Мени је све инспирација, нешто ми је јако смешно, друго је нежно, а због нечега тугујем. Све те различите теме и стања траже различиту обраду.
Што се тиче илустрација за књиге за децу, желела сам да пружим деци најзабавније, најрадосније слике с великим мноштвом занимљивих детаља. У свет илустрације ме је послао мој најстарији син – Лав, кад је био мали. Он ми је дао детињасту димензију коју, чини ми се, нисам имала ни кад сам била дете.
Студирала си у класи професорке Анђелке Бојовић. Који је најдрагоценији савет који ти је она дала а који и данас одзвања у твом атељеу?
Моја професорка Анђелка, је у прво време нашег познанства, мислила да сам некакав бунџија и инаџија, да провоцирам и угрожавам вековни поредак на факултету. Временом је увидела да су моје намере племените и разумела, с радошћу, мој уметнички рад. Постале смо јако добре пријатељице. Анђелку веома поштујем и волим као уметника, професора и као личност. Као ментор дала ми је „одрешене руке” и родитељски подржала моју слободу и ексцентричност.
Има ли других узора? Ко су они и зашто?
Дивим се делима многих уметника – од древних кипара и градитеља, средњевековних фрескописаца и иконописаца, чија имена нису запамћена, преко великих стваралаца, чија су дела у најпознатијим светским музејима, до савремених сликара, дизајнера, илустратора. Имам вољене кубисте, кројаче, јувелире, цртаче плаката, стрипа и цртаних филмова. Бескрајна је разноликост и јединственост њихових дела, и неописива духовитост, нежност, оштроумност, смелост и мајсторство.
Било да је реч о апстрактном платну, минијатури или илустрацији од пластелина, твој рад одише специфичном топлином. Како би ти описала „душу” свог уметничког израза?
Неко од великана рече да је највеће благо када у животу успеш да будеш ТИ. За мој уметнички израз можда је карактеристично то што у темама често има вица, шале, неког чак и апсурда, али на безазлен начин. Пада ми на памет, није можда најсуштинскији пример: Неком приликом, кад сам радила илустрације од пластелина за једну дечју књигу, било је тако жарко лето и велика врућина у мом старом атељеу у поткровљу. Да би ми било лакаше, направила сам на радном столу мали игроказ: с неким мишоликим бићима у бундама, на санкама, где је била и клупа која се оклизнула. Тај рад сам назвала „Јака поледица”. Мени је то било јако смешно и помогло ми је морално у врућини.
С каквим искушењима се суочаваш у процесу стварања уметничког дела?
Има искушења у стваралаштву. Уметник би се бавио уметнишћу без престанка. Наравно, има толико других ствари које треба урадити и неговати. Свесна сам својих дужности и с радошћу и упорношћу их испуњавам. Поштујем и посвећујем се, без роптања, свему што зависи од мене.
Од 3Д до 2Д формата: Позната си по илустрацијама од пластелина, попут оних у култном Речнику врлина. Можеш ли нам описати процес како настаје једна сцена: од идеје,преко обликовања, до финалне фотографије?
Тај процес је јако занимљив и права је авантура. На почетку илустровања књиге увек направим једну књижицу, мини свешчицу од папира за писање. Прошијем јој и листове концем. У тој књижици настану прве жврљотине, међу којима буде само мени разумљивих, али и ремек-дела. Јако велики део ових првобитних идеја вреди и задржавам их. Сам рељеф од пластелина правим на импрегнираном картону. Правим одговарајуће нијансе и комбинујем их с разним другим материјалима. Пластелин је материјал изузетно пријатан за обликовање. Потпуно је инертан, без икаквог отпора. Готов рељеф се фотографише и за књигу уклапа с текстом. Рељефе чувам у кутијама налик онима за кошуље. Моја деца су убеђена да смо велику кућу купили само да бих имала где да држим рељефе од пластелина.
Шта ти рад с физичким, опипљивим материјалима нуди, а што дигитална илустрација или класична боја не могу да замене?
Ја немам искуства с дигиталном илустрацијом. Али оно што сам видела да уметници раде је фасцинантно. И то је ручни и интелектуални рад. Свакако, тактилност и занатство у коришћењу традиционалних техника је нешто јако узбудљиво. Глина, дрво, нож и длето, четкице, мирис папира, боје, шивење – уживање је бавити се уметношћу на такав начин. Не видим зашто би било или-или, уметник може да се бави којим год видом стваралаштва жели.
Твоја изложба Свет у малом фокусирана је на радове малог формата. Шта је највећи изазов када покушаваш да испричаш велику причу у тако малом простору?
Мали (и јако мали) формат ми је природан, урођен. То је мој рукопис. Захтева велику концентрацију. Некада подсећа на филигран. И то је слика која се ради у етапама, исто као слика било којих димензија. Оно што ми је привлачно код минијатуре је то што није довољно видљива да украси зид у некој дневној соби. Зато је заштићена од употребе у комерцијалне сврхе. Има људи који воле минијатуре и чувају их у малим „ризницама” без присуства светлости. Отварају их за своје пријатеље у посебним приликама. Звучи као неки клуб ексцентрика😃.
Чини се да у твом свету не постоји граница између уметничког атељеа и куће – подједнака пажња и љубав уткани су у илустрацију, везени детаљ или мајсторски украшену торту. Колико је важна ова свеобухватна „рукотвореност” која спаја уметност и свакодневни живот?
Уметност је недељива од живота. Она је потребна као дисање. Стално је ту. Пројављује се и у тортама😃! Није лоше и да атеље не буде изолован од осталог животног простора. Лепо је да се црта док се на шпорету кува ручак. Инспиративно је када се уметникове ћерке, тинејџерке, посвађају или његови синови, новом моторном тестером, у башти исеку грану коју није требало😃.
У Речнику врлина си дефинисала комплексне појмове за најмлађе. Како бираш визуелне метафоре које ће детету објаснити апстрактне концепте као што су „поштење” или „стрпљење”?
Илустровање књига за децу је бајковито и занимљиво, али врло сложено и нимало лак задатак. Треба се досетити како неки појам приказати сликом која ће детету бити разумљива. Некада данима тражим решење, али оно увек на крају „сине”!
Често истичеш да волиш обичне, нежне, свакодневне догађаје. Како успеваш да сачуваш ту свежину и посматраш свет очима детета?
Уметност и друге љубави у животу човека чине да буде радостан, пажљив, да буде снажан, заштитник. Љубав даје расуђивање, осетљивост и виталност, a „обичне ствари” су, у ствари, толико необичне и непоновљиве.
Твоја сарадња са издавачком кућом „Креативни центар” траје деценијама. На који начин је то партнерство обликовало твој професионални развој?
Сарадња с „Креативним центром” је за мене јако важно и лепо искуство. На више начина. „Креативни центар” чине стварно јако креативни људи. Међу њима су неприкосновене легенде домаће илустрације и књижевности за децу, од којих може пуно тога да се научи. Уредници с великом пажњом приступају сваком новом ауторском делу било књижевном, било визуелном. Увек су отворени за иновације. У просторијама издавачке куће, од времена када је то био мали изнајмљени стан, до сада, када је то зграда са пуно запослених – нема тензије, увек је пуно смеха, што су оптимални услови за рад. Аутори имају добре рокове и хонораре. Просто, то је идеал од предузећа.
Мајка си петоро деце, од којих су многа већ кренула путем науке и уметности. Како балансираш између обавеза велике породице и тишине која је често неопходна за стварање?
Добра организација времена је битна. Понекад успем у томе😃. Помоћне послове треба урадити брзо а квалитетно. Поделити неке задатке и деци, ако пристану на то😃. Некада стварно пожелим тишину. Али, то је нереално очекивати у току дана. Зато постоји ноћ, идеално време за рад. Неки уметнички рад морам да радим по дневној светлости. Тада се наоружам стрпљењем, а некада прибегнем и чеповима за уши😃.
Да ли се свакодневни породични живот „улива” у твоје радове? Постоје ли ликови у твојим радовима који су директно инспирисани твојом децом?
Моја деца су ми велика инспирација. Одговарам делимично и на претходно питање. Њихови животни путеви су ми јако интересантни. Најстарији син је креативни научник, затим је ту троје музичара – теоретичар, харфиста и виолинисткиња и, на крају, мали, увек насмејани, омиљени, најмлађи син. Своју децу васпитавам и очекујем од њих да буду храбри, вредни, осећајни и да никада не праве компромис са својом савешћу и срцем. Желим им, и сваком детету, да се у животу баве оним што је код њих најплеменитије и што највише воле.
Шта саветујеш својој деци, али и младим уметницима, о избору уметничког позива у данашњем времену?
Уметнички, а и сваки други животни позив, захтева велику истрајност и упорност. Сваки човеков дар је нешто ново, јединствено, невиђено до сада и, наравно, да ће на његовом животном путу бити много људи који на тај дар неће гледати благонаклоно. Како ли је тешко једном математичару, чије теореме нико не разуме. Али то није разлог да их се одрекне. Мој савет деци је да слушају своје срце. Ако воле животиње, возове, удаљене планете, сликање, рачунање, шивење, писање – нека те своје љубави негују. Верујем само у истинске животне позиве.
Где те креативни пут тренутно води? Постоји ли неки материјал или тема којом си тренутно окупирана, а коју публика још увек није имала прилику да види?
Имам доста радова које јавност још није видела. На јесен имам термин за самосталну изложбу. Овог пута, излагаћу нове минијатуре и колаже од папира. Колажи су ми нови, омиљени медиј. Добро се носе и са смехом и са мистеријом🙂.
Пројекат из снова: Постоји ли нека тема или прича коју још увек ниси истражила, а коју жарко желиш да „оживиш” у будућности?
Јако нескромна и луда жеља ми је да уметнички обликујем позориште или(и) циркус – и сценографију и костиме. Очекујем од вас моралну подршку🙂✨.
Шта је за тебе колевка?
Колевка је оно наручје у коме си сигуран, миран, безбрижан, у коме растеш у непоновљиво лепог човека.