Битка код Сенте

Град Сомбор се по први пут под данашњим именом бележи у турским дефтерима 1543. године јер Турци су две године пре тога дошли у њега да би ту остали 146 година. Напуштају га, без борбе, 12. 9. 1687. године да се у њега и на ове просторе више не врате.

Тада, овде долази Аустријска царевина. Без неких конотација, поготово не политичке природе, време Аустријске царевине је време у коме је Сомбор досегао највише врхунце угледа, богатства, моћи и оно, што Сомбор има да покаже, углавном је из тога периода. Захваљујући тој чињеници постоји и ова зграда.

Наиме, Сомбор је, сада већ далеке 1786. године, постао стално седише велике Бачко-бодрошке жупаније, која је захватала простор између Дунава и Тисе, дакле, целу данашњу Бачку, улазећи једним делом у данашњу Мађарску. Обухватала је градове: Бају, Суботицу и Нови Сад. Сви ти градови били су у саставу споменуте жупаније а главни град је био Сомбор. У њему је 1808. године за жупанијску администрацију подигнута зграда, која је и данас седиште управе овог града и слике у њему.

Мислим да је ово сасвим довољно, што се историјског приступа Сомбору тиче јер свакако да је најинтересантнија ова слика, која је пред нама – слика, која на неки начин представља знак и ознаку Сомбора, слика због које се долази у овај град а има мало чудан назив – Битка код Сенте.

Може се поставити питање: Па шта је Сомборце определило за мотив битке, која се одиграла 100 км даље од њиховог града? Сента је управо толико од Сомбора удаљена.

Много је ту разлога а непосреднији разлог за Сомборце је био тај, што је у тој бици учествовало и 500 њихових суграђана, али да не занемаримо и друге свакако важније разлоге. Најважнији је велики историјски значај ове битке која се одгиграла 11. 9. 1697. године између аустријских и турских снага. Битке, у којој су Турци претрпели тако страшан пораз да се од њега више нису опоравили и пребачени су преко линије Саве и Дунава да се више никада не врате на ове просторе.

Слику је радио сликар с ових простора Ференц Ајзенхут, рођен у Бачкој Паланци 1857. године. Нажалост, млад је умро у Минхену 1903. године и ово му је највеће дело, не само по физичким размерама, него и по уметничким домашајима.

Наравно, ми немамо толико времена колико слика захтева и треба да јој се пажње посвети па ћу вашу пажњу усмерити само на један сегмент ове слике а то је композиционо решење слике. У чему се оно огледа? Слика је огромних размера (28м2) а читава четвртина слике је остављена за четири аустријска војника. Онај пети је већ мало увучен унутра. Они су дати у природној величини, али оно што изненађује, они су нама леђима окренути. Зашто? Да би код нас створили утисак да ми иза њих ступамо у ту слику, у догађај, у причу те слике.

А знате како је с тим сликама у животу? Оне су почесто и једноставне приче. Тако је и ова – она само говори о трагици пораза и тријумфа победе а све је дато на маестралан начин.

Несумњиво да је најважнија личност на овој слици вођа победничке аустријске војске – принц Еуген Савојски. Њега је сликар померио улево од центра слике, али га је ставио на белога коња како и приличи војсковођи победничке војске а уз то и принцу, док зрак тек изишлога сунца са запада иза облака, осветљава само њега и његовог коња. Но, он, свестан величине своје победе, упире мач према сунцу, стављајући себе у исту раван са сунцем, док најтаманији део слике је њезин средишњи део, рачунајући и оног црног коња, да би се нагласила сва јад, беда и трагедија пораженог команданта турске војске, Кисиг Џафер паше. Њега заробљеног аустријски војници приводе своме команданту. И тако је прича испричана до краја. Зна се ко је победник, ко пебеђени а све је дато с осећајем за силину судара две велике војске, што дочарава измаглица изнад бојишта.

Да вам кажем на слици има многоштво занимљивих детаља, но мишљења сам да је довољно нашу пажњу усмерити на два.

Други коњаник с леве стране предсавља уствари аутопортрет самога уметника, јер они имају обичај да се на тим масовним сценама овековече на некакву своју будућност. Но, није он због тога ни значајан ни важан нити интересантан, него између осталог, што је овај лик послужио сликару, дакле њему самоме да примени у сликарству светски познати феномен Мона Лизе или у нашем примеру Белога Анђела. Наиме, без обзира где се присутни у сали налазили, сваки појединачно с пуно основа може тврдити да овај коњаник само у њих гледа. Слично се догађа и с леђима аустријских војника – како се ви крећете имате утисак и да се они крећу у смеру вашег кретања.

Још само да споменем да је слика рађена у Минхену – то пише доле у десном углу. Урамљена је у Минхену, затим је упакована, те је Дунавом и бродом донета и пребачена пред ову зграду, коју Сомборци и данас називају Жупанија, иако је она отишла с ових простора. Но, да би слика могла бити унета, пробијен је зид изнад врата све до таванице и на ово место је постављена, ако хоћемо да будемо толико прецизни – 20. 2. 1898. године, што значи да је сликар слику радио нешто више од години и по дана.

На слику ћемо се касније вратити јер то заслужују: слика, сликар и та битка. Коначно, то заслужујете и ви па да кажем да се у овој сали налазе и две статуе: Јустиција – богиња правде, јер се овде у старо жупанијско време судило и богиња Атина или Минерва.

Сомбор је 1702. године постао утврђени град Аустрије према Турској, да би 15 година касније, 1717. био уздигнут у ранг војничких градова а богиња Атина је поред других послова била и заштитница управо таквих градова. Но, све ће то доћи у питање 1741. године када је, тада, млада царица Марија Терезија, која је годинама пре тога дошла на аустријски престо, притиснута захтевима земљишне аристократије и жупанијских власти, донела закон о укидању војничких градова јер није било разлога да се толико високо на северу формирају војнички градови, пошто су након споменуте битке 1697. године Турци пребачени преко линије Саве и Дунава далеко на југ.

Но, царици није одговарао тај закон а он поготово није одговарао Сомборцима који су били: ратници по занимању, по занату, уживали значајне привилегије, али су их и жестоко оверавали, остављајући своје животе, своје кости, широм европских бојишта, ратујући, наравно, за интересе Аустријске царевине. Како ни једнима ни другима тај закон није одговарао а притисак је био изузетно снажан, закон је донет, међутим, царица је примену тога закона временски померила. То време доћи ће 1. 11. 1745. године када је Сомбор развојачен. Сомборци, ти поносни ратници, знајући шта с тим чином губе – значајне привилегије, које су до тада уживали, већ 18. 11. 1745. године се окупљају на тргу испред Српске православне цркве да би дали чврсту веру један другоме да ће издржати у борби за елибертацију, односно повратак раније стечених па изгубљених слобода. И то ће им поћи за руком 1749. године о чему сведочи и данас важећи грб и печат града Сомбора.

Наиме, 17. 2. 1749. године, Марија Терезија је потписала Повељу којом се Сомбор узиже у ранг Слободних и краљевских градова. То је била велика привилегија за Сомбор. Привилегија, коју је имао изузенто мали број градова, али привилегија, која је жестоко плаћена: 150.000 златних форинти. За тај новац тада се могло купити 36.500 грла крупне рогате марве, стоке. Био је то страшно велики новац. Тешко се враћао. Било је и заплене града, но, без обзира на све – то је био велики напредак Сомбора. Напредак, који ће се кроз време брзо потврдити. Већ 1. 5. 1778. године, дакле, након три деценије, рођени Сомборац – Аврам Мразовић заснива овде своју Норму – прво учитељиште за словенски живаљ на југоисточним просторима Европе и то траје све до данашњих дана јер је 1993. године ова установа постала Учитељски, а 2006. Педагошки факултет.

Но, нарочито је велики, златни век Сомбора био следујући век и све захваљујући томе царском потпису из 1749. године. У Сомбору је 15. 11. 1844. основана: Мађарска читаоница, три месеца касније 24. 3. 1845. године Српска читаоница – шест месеци старија од новосадске и 11 месеци од београдске, 1859. Градска библиотека, 1872. Гимназија, 1882. Позориште, 1883. Музеј… У исто време у њему је афирмисан велики број снажних личности и не само у историји различитих националности ове вароши, којој су припадали, него и на ширим просторима. У њему је 1772. године Иван Југовић или Јован Савић, који је 1808. године у Београду основао Велику школу из које ће се 1905. године изродити Универзитет у Београду. Јован Савић био је учитељ Вуку Караџићу за немачки језик.

У Сомбору је 1777/78, дакле, шест месеци службовао као фрајкор, аустријски војник и будући вожд Првог српског устанка – Карађорђе Петровић.

Такође, Сомбор је дао два патријарха Српске православне цркве: Самуила Маширевића, рођеног 1804. године у оближњим Билићким салашима и Геогрија Бранковића, рођеног 1829. године у недалеком селу Кулпин.

Многе нисам спомињао, то се да схватити, прихватити и разумети, али, ипак, још једно име, иако, његов носилац није рођени Сомборац, не желим да изоставим а то је – Јован Ђорђевић. Рођен у Сенти, 1826. године у Сомбору је био жупањски секретар, али у суштини и велики заљубљеник у позориште. Овде је 1850. покренуо позоришни живот. Одлази у Нови Сад, 1861. године и у њему оснива Народно позориште. Након седам година, у Београду, такође, оснива Народно позориште. И да је ту стао, много је урадио. Међутим, он се бавио писањем позоришних комада и у једном од њих (Маркова сабља се звао тај позоришни комад) биће једна песма, коју је српски народ здужно прихватио, као Французи Марсељезу. Родиће се химна Краљевине Србије – Боже правде. Речи, те и данас актуелне српске химне написао је Јован Ђорђевић а како би наши суседи рекли: Углазбио ју је Даворин Јенко.

Коначно, приводећи крају причу о слици Ференца Ајзенхута Битка код Сенте, посебно нагласимо да она предстваља изузетно важну и веома значајну битку, те је ушла у повесницу Европе под заједничким именом Бечки ратови.

Наиме, све је почело 1683. године, трећим неуспелим походом Турака на Беч па 1691. Битка код Сланкамена, села на Дунаву, и коначно 1693. Битка код Сенте, сломила је кичму турској ордији. Турци су пребачени преко линије Саве и Дунава да се више на ове просторе не врате. У овој последњој бици, учествовало је 130.000 Турака, а 70.000 Аустријанаца. Међутим, Турци нису били спремни за битку и хтели су да је избегну. Да би то учинили, преко реке Тисе су успоставили тзв. понтонски мост да би се пребацили на банатску страну.

И управо ту ће их сустићи аустријска војска и у тој бици Турци су изгубили 25.000 својих најбољих војника. Зашто кажем најбољих, јер је са преке, банатске стране био Султан Мустафа II. Где је султан, ту је и најбоља турска војска. Док Аустријанци, којих је било упола мање, имали су невероватних 429 погинулих! Како је уопште могућа тако огромна несразмера у броју погинулих с једне и друге стране? То је разумљиво, ако се има у виду да је аустријска војска имала неупоредиво ефикасније, убојитије, модерније наоружање, нарочито топове с дугим цевима и из којих су с огромне удаљености тукли по Турцима, где год им је то највише одговарало, док турски топови нису уопште могли да добаце до аустријских редова. Највише Турака је изгинуло управо на томе мосту јер су сви хрлили на мост да се пребаце на банатску страну, а нису знали шта се тамо догађа, док су Аустријанци бесомучно тукли управо по томе мосту.

Милан Војновић,
социолог из Сомбора