Михаил Булгаков (1891–1940)
(одломак)
– Дакле – говорио је – казуј, да ли познајеш извесног Јуду из Киријата и шта си му тачно говорио, ако си говорио, о цезару?
– Било је овако – радо поче да прича затвореник – прексиноћ сам поред храма упознао једнога младића, који рече да се зове Јуда и да је из града Киријата. Позвао ме је у своју кућу у Доњем граду и угостио…
– Добар човек? – упита Пилат и ђаволски сјај сину у његовим очима.
– Веома добар и љубопитљив човек – потврди затвореник – показао је огромно интересовање за моје мисли, примио ме веома срдачно…
– Уљанице запалио… – кроза зубе, тоном затвореника проговори Пилат и очи му притом засветлуцаше.
– Да – мало изненађен због прокураторове обавештености, настави Јешуа – замолио ме да кажем своје мишљење о државној власти. То га је питање изузетно интересовало.
– И шта си му рекао? – упита Пилат. Или ћеш одговорити да си заборавио шта си рекао? – али у тону Пилатовом осећало се да је већ изгубио наду.
– Између осталог, рекао сам – причао је затвореник – да свака власт предствља насиље над људима и да ће доћи време када неће бити цезарове, нити било какве друге власти. Човек ће прећи у царство истине и праведности, где уопште неће бити потребна никаква власт.
Даље!
– Даље ничег није било – рече затвореник – тада су улетели људи, почели да ме везују и повели ме у тамницу.
Секретар је, настојећи да не пропусти ни речи, хитро шкрабао речи по пергаменту.
– На свету није било, нема и никада неће бити за људе веће и велебније власти од власти императора Тиберија! – искидани и болни Пилатов глас сада је надолазио.
Прокупатор је, не зна се зашто, с мржњом гледао секретара и стражаре.
– И нећеш ти, безумни преступниче, да судиш о њој? – Пилат тада повика: – Удаљите стражу с балкона! – И, окренувши се према секретару, додаде: Оставите ме насамо с преступником, ово је државна ствар!
Стражари подигоше копља и, уз равномерни бат поткованих калига, сиђоше с балкона у врт, а за њима оде и секретар.
Тишина на балкону неко време је нарушавала само песма воде у фонтани. Пилат виде како се клобучи изнад цеви водени тањир, како му се ивице преламају и сливају у млазевима.
Први проговори затвореник:
– Видим да се десила нека невоља због тога што сам говорио с тим младићем из Киријата. Имам, хегемоне, предосећај да ће му се догодити несрећа, и веома ми је жао.
– А ја мислим – чудно се осмехнувши одговори прокуратор – да постоји још понеко на свету кога би требало да буде жао више него Јуде из Киријата и коме ће бити далеко горе него Јуди! Дакле, Марк Пацомор, хладни и осведочени џелат, људи који су те, колико видим – прокуратор показа на унакажено Јешуино лице – тукли због твојих проповеди, разбојници Дисмас и Хестас, који су са својим истомишљеницима убили четири војника, и најзад, прљави издајник Јуда – јесу ли сви они добри људи?
– Да – одговори затвореник.
– И наступиће царство истине?
– Наступиће, хегемоне – убеђено одговори Јешуа.
– Никада оно неће наступити! – најадном повика Пилат тако страшним гласом да Јешуа устукну.
Тако је пре много година у Долини девица Пилат викао својим коњаницима: „Сеци их! Сеци! Велики Пацомор је ухваћен!” Он још више подиже глас упропашћен од командовања, узвикујући речи тако да се чују у врту: Преступниче! Преступниче! Преступниче!
А затим, спустивши глас, он упита:
– Јешуа Ха-Ноцри, верујеш ли ти у некакве богове?
– Бог је један – одговори Јешуа – у њега и верујем.
– Онда му се помоли! Помоли се што год умеш боље! Уосталом – ту се Пилатов глас сасвим снизи – то неће помоћи. Жену немаш? – некако сажаљиво упита Пилат, ни сам не схватајући шта се то с њим дешава.
– Немам, сам сам.
– Одвратан град… – одједном из неких разлога промрља прокуратор и стресе раменима као да је прозебао, а руке протрља као да их пере – да су те преклали пре него што си се састао с Јудом из Киријата, било би заиста боље.
– А ти ме ослободи, хегемоне – неочекивано замоли затвореник, и у гласу му се осети забринутост – видим да хоће да ме убију.
Пилатово лице искриви грч, он рашири према Јешуи упаљене беоњаче премрежене црвеним жилицама и рече:
– Ти се надаш, несрећниче, да ће римски прокуратор ослободити човека који је говорио оно што си ти говорио. О богови, богови! Или мислиш да сам ја спреман да се нађем на твом месту? Ја не делим твоје мишљење! И чуј ме: ако од овог тренутка изговориш макар једну једину реч, ако проговориш било с ким, чувај ме се! Понављам ти – чувај се!
– Хегемоне…
– Тишина! Повика Пилат и бесним погледом пропрати ластавицу, која беше поново долетела на балкон. – Овамо! – викну Пилат.
И пошто се секретар и стража вратише на своја места, Пилат изјави да потврђује смртну пресуду, коју је изрекао на свом скупу Мали Синедрион Јешуи Ха-Ноцрију, и секретар забележи то што је Пилат рекао.
Након једног минута, пред прокуратором је стајао Марк Пацомор. Њему прокуратор нареди да преступника преда начелнику тајне службе и да му притом пренесе прокураторову наредбу да Јешуа Ха-Ноцри буде одвојен од других осуђеника, као и то да јединици тајне службе буде забрањено, под претњом тешке казне, да било о чему разговара с Јешуом, или да одговара на било каква његова питања.
На Марков знак стража окружи Јешуу и изведе га с балкона.
Затим је пред прокуратора ступио складно грађени лепотан светле браде, са орловим перјем на врху кациге, са златним светлуцавим лављим ликовима на грудима, с такође златним значкама на каишу за сабљу, у обући с троструким ђоном, зашнираној до колена, и с пурпурним плаштом пребаченим преко левог рамена. То је био легат који је заповедао легијом. Њега је прокуратор упитао где се у том тренутку налази себастијска кохорта. Легат је саопштио да су Себастијци опколили трг испред хиподрома, где ће пред светом бити обнародована пресуда која је изречена преступницима.
Тад је прокуратор наредио да легат издвоји из римске кохорте две центурије. Једна од њих, под заповедништвом Пацомора, биће дужна да спроведе преступнике, таљиге са справама за извршење казне и џелате на путу до Голог брда, а кад тамо стигну, да опколи брдо са горње стране. А друга мора још одмах да се упути на Голо брдо и без одлагања отпочне са опкољавањем. Прокурартор је замолио легата да у ту исту сврху, то јест ради обезбеђења, пошаље и помоћни коњички пук – сиријску алу.
Пошто је легат напустио балкон, прокуратор заповеди секретау да у палату позове председника Синедриона, два његова члана и старешину чувара јерушалаимског храма, али уз то додаде и молбу да се уреди тако да пре већања са свим тим људима он може говорити с председником насамо.
Прокураторова наредба би извршена брзо и тачно, и сунце које је тих дана у Јерушалаиму пржило с некаквом необичном жестином, још не беше стигло да се примакне својој највишој тачки, а на горњој тереси врта, покрај два бела мермерна лава што чувају степениште, већ се сретоше прокуратор и првосвештеник јудејски Јосиф Каифа, вршилац дужности председника Синедриона.
У врту беше тихо, али кад прокуратор изиђе из перистила на горњу терасу врта окупану сунцем, с палмама на чудовишним слоновским ногама, терасу с које се пред прокуратором простро читав Јерушалаим који му беже мрзак – сви висећи мостови, тврђаве и, најважније, она громада мермера са златном змајевском крљушти уместо крова, коју је немогуће описати, јерушалаимски храм – он извежбаним слухом улови, одоздо из даљине, отуд где камени зид одваја ниже терасе палатиног врта од градскога трга, дубоко брундање из којег повремено искачу слабушни, танки јецаји, или нешто што нису нити јецаји, нити крици.
Прокуратор схвати да се тамо на тргу већ окупила небројена гомила житеља Јерушалаима, узнемирених најновијим нередима, да та гомила нестрпљиво ишчекује објаву пресуде и да то у њој узвикују устумарали продавци воде.
Прокуратор најрпе позва првосвештеника на балкон, како би се склонили од немилосрдне припеклице, али се Каифа учтиво извини и објасни да то не може учинити уочи празника. Пилат намаче капуљачу на главу која је тек почињала да ћелави, и започе разговор. Разговор је вођен на грчком.
Пилат рече да је размотрио случај Јешуе Ха-Ноцрија и потврдио смртну казну.
Тако да су на смртну казну, која се има извршити данас, осуђена три разбојника: Дисмас, Хестас,
Вар-Раван и, осим њих, Јешуа Ха-Ноцри. Прву двојицу, који су наумили да подстичу народ на бунт против цезара, ухватила је уз помоћ батина римска власт, они потпадају под прокураторову надлежност и, следствено томе, о њима сад неће бити речи. Преостале, Вар-Равана и Ха-Ноцрија, ухватила је месна власт и осудио их је Синедрион. Према закону, према обичају, један од те двојице осуђених мора да буде ослобођен у част великог празника Пасхе, који почиње данас. Дакле, прокуратор жели да зна кога од ове двојице преступника намерава да ослободи Синедрион: Вар-Равана или Ха-Ноцрија?
Каифа саже главу, казујући тиме да му је питање јасно и одговори:
– Синдрион моли да се ослободи Вар-Раван.
Прокуратор је добро знао да ће му првосвештеник одговорити управо тако, али његов се задатак састојао у томе да покаже како такав одговор изазива код њега запрепашћење.
Пилат га је и приказао с великим мајсторством. Обрве на охолом лицу су се подигле, прокуратор је гледао с чуђењем право у учи првосвештенику.
– Признајем, тај одговор ме је запањио – меко рече прокуратор – бојим се да није посреди неспоразум.
Пилат објасни. Римска власт се у опште не меша у права духовне месне власти, провосвештенику је то добро познато, али у датом случају посреди је очигледна грешка. И за исправљање те грешке римска власт је, наравно, заинтересована.
Доиста: преступи Вар-Равана и Ха-Ноцрија никако се не могу упоређивати по тежини. Ако је овај други, очито луд човек, окривљен је држање несувислих говора у Јерушалаиму и неким другим местима – кривица првог је далеко тежа. Он не само што је допустио себи да директно позива на немире, него је, кад су покушали да га ухапсе, још и убио стражара. Вар-Раван је неупоредиво опаснији од Ха-Ноцрија.
Услед свега изложеног, прокуратор моли првосвештеника да се поново размотри одлука и да се остави на слободи онај од двојице осуђених који ће мање наудити, а тај је, ван сваке сумње, Ха-Ноцри. Дакле?
Каифа погледа Пилата право у очи и рече, тихим али одлучним гласом, да је Синедрион пажљиво проучио случајеве, и по други пут саопшти намеру да се ослободи Вар-Раван.
– Како? Чак и после мојега заузимања? Заузимања онога из чијих уста говори римска власт?
Првосвештениче, понови и трећи пут.
– И трећи пут изјављујем да ослобађамо Вар-Равана – тихо рече Каифа.
Све је било завршено и није се више имало о чему говорити. Ха-Ноцри је одлазио заувек и страшне, опаке болове прокураторове неће имати ко да излечи, против њих нема никаквог лека осим смрти. Али, оно што је сада потресало Пилата није била та мисао. Иста она непојамна жалост, која се већ јављала на балкону, опет му је прожела цело биће. Он одмах покуша да је објасни, и објашњење беше чудно: прокуратору се нејасно учини да није сасвим завршио разговор с осуђеним или можда – нешто није до краја саслушао.
Пилат одагна ту мисао и она оде у тренутку, као што је и дошла. Она оде, а непојамна туга остаде – та није је ваљда могла објаснити друга кратка мисао, која му је синула као муња и угасила се истога часа: „Бесмртност… дошла је бесмртност…”
Из романа Мајстор и Маргарита
Михаил Булгаков