Осврт на један исечак из дневника онлајн подучавања српског језика као страног

Свет се стално креће а с њим и све оно што је у том кретању кретљиво. Док живот стално пише нова сценарија, полако, али сигурно, људски род се сели у онлајн стварност са свим оним што она са собом носи.

Када сам пре две године скоро све часове традиционалног подучавања српског језика као страног заменила онлајн подучавањем, нисам ни слутила да ће ускоро доћи време, када ће то постати скоро једини могући пут.

Предавачима и учитељима је остављено да своја (али никада „само” своја) знања, вештине и искуства повежу с новим технологијама и пренесу их ђацима, који седећи у својим домовима, наставу похађају испред екрана.

У наставку текста осврнућу се на своје досадашње искуство на пољу онлајн подучавања српског језика као страног на основу рада с децом и одраслима који живе у Канади и САД. Уједно, то је и мој мали покушај да своје искуство поделим са свима онима који се за ову тему интересују у нади да ће она некоме можда бити на корист.

Дакле, идемо од почетка.

Упознавање

Када вам се неко јави и баш вас изабере да му будете учитељ, дубоко верујем да у томе, као и у било чему другом, нема никакве случајности. Увек постоји, тај неки, помало скривени разлог, зашто сте то ви, а није неко други.

Како изгледа први час?

Уколико се ради о деци, на првом часу се упознајем са читавом породицом. Често су ту и кућни љубимци: мачке, пси, папагаји…, што целој причи даје посебну драж.

Током разговора, добро је чути: зашто неко жели да учи српски језик, да ли поседује било каква предзнања, какви су јој/му мотиви, очекивања, циљеви…

Врло често, већ на том првом часу, након упознавања, новог ђака обично питам да ми, уколико зна, каже или исприча нешто на српском језику. Деца, а и одрасли, воле да се похвале уколико знају да кажу неку реч или реченицу, било шта…

Затим, заједно изговарамо речи које почињу на одређени глас и кратке реченице. Када је то потребно, понекад имитирамо разне звукове из природе или животиње, што је увек забаван, али и најбољи начин да се чује како ђак изговора гласове који су у његом матерњем језику, али и српске гласове, нарочито оне којих нема у енглеском језику, као што су: љ, њ, ч, ћ, џ, ђ, ш, ж.

Белешке је важно водити јер је сваки детаљ важан.

План и програм

Пошто сам о ђаку сазнала оно најосновније за даље организовање наставе, бирање метода и материјала, тек тада приступам изради плана и програма, тј. „кројењу”, како се то у језичком жаргону често каже.

Оно што бих овде посебно истакла јесте да приликом писања плана и програма не треба заборавити да су они ту да би се прилагодили ђацима, а не да би се ђаци прилагодили њима, пошто-пото „гурали” у нешто што је предавач или нека образовна институција прогласила својим планом и програмом.

Неко ће рећи: Али, то тражи доста додатног труда и времена!

Да, али то како ћемо подучавати друге, један је од разлога – зашто свако подучавање није и учење! Кључна реч је „како”, а не „шта”. Ако нема јасног плана – нема ни јасног циља.

Разговори

Споменути разговори (мада они могу бити и дужи) са ђаком или групом ђака на почетку сваког часа најбољи су извори додатног садржаја за будуће лекције.

Такође, такви разговори (у виду ђаскања) су одлична говорна вежба где се на интерактиван начин кроз комуникативну методу најбоље уче разне контекстуалне ситуације, примери из свакодневног живота и све оно са чим се ђак може лако идентификовати.

Мера

У свему, а нарочито у подучавању, наћи „меру” – један је од најважнијих задатака!

Навешћу један пример. Уколико је неко тек почео да учи српски језик и налази се на почетном 1 нивоу знања, није препоручљиво већ на првим часовима обрађивати нпр. садашње време неког глагола и у једнини и множини (заједно).

Продуктивније и одмереније је да ђаци најпре уче само облик једнине неког глагола у садашњем времену, па тек пошто га савладају, прећи на облик множине.

Нажалост, ретко кад сам у неком уџбенику за учење српског језика као страног за почетнике (било за децу или одрасле) наишла на лекцију у којој се једна овакво важна чињеница имала у виду.

У пракси, на северноамеричком континенту, ђаци који уче српски језик и који  обично имају један час недељно, не могу и не треба да прате наставу као ђаци који као странци живе у Србији, који имају много више часова српског језика недељно и који живе у средини где се тај језик говори.  

То кажем јер неодмереност у подучавању може бити разлог да ђак одустане од даље наставе, буде обесхрабрен и разочаран а за тако нешто, одговорност – највећим делом – сноси учитељ.

Креативност и аналогије

Нема лепшег момента током часа од онога када тачно „убодете”оно из личног искуства и живота ђака и повежете га с темом коју сте заједно изабрали да изучавате.

Сећам се колико се девојчицама које су биле моји ђаци а које тренирају кошарку, страшно допало када сам им једну велику историјску тему као што је Косовски бој, дочарала у виду кошаркашке утакмице.

У неколико потеза нацртала сам кошаркашки терен тј. Косово поље, затим сам као „капитена” српског тима означила кнеза Лазара Хребељановића, а турског – султана Мурата. На српској страни, „крила”су Вук Бранковић и Влатко Вуковић, а на турској – Јакуб Челебија и Бајазит. Српски „плејмејкер” је Милош Обилић.

И сад крећемо у ток битке тј. утакмицу.

У првом полувремену, српски „плејмејкер” Милош Обилић успева да се пробије кроз турску одбрану и након врло успешног дриблинга усмрти „капитена” турског тима– султана Мурата.

У контранападу, Бајазит успева да зароби српског „капитена” кнеза Лазара који такође, бива погубљен. Након тога Турци напуштају и утакмицу и терен!

Прве вести о овој историјској „утакмици” говоре о победи српског тима! Након отприлике 70 година, половином 15. века, јављају се нови „коментатори”, па самим тим и нове вести које говоре о српском поразу.

Шта је даље било…

Господ је прославио један од најбољих „српских тимова” свих времена на челу с њиховим „капитеном” – Светим кнезом Лазаром.

Моје ученице су кроз искуство спорта којим се баве (а који је увек и нека врста бојног поља) научиле све о Косовском боју и оно што је најважније, то знање, тамо где треба и кад затреба, на сличан начин преносе другима.

Role-play

Role-play метода учења је, у сваком, па и у онлјан подучавању, незаобилазан вид учење. Било каква контекстуална ситуације у којој се ђак може наћи је прилика се се уз добро написан текст, она и одглуми.

Све што треба да урадите је да на што вернији начин, покретима тела, добром дикцијом и интонацијом што верније пред ђаком одглумите дату ситуацију.

Ту је нарочито важно дочарати емоцију која прати ситуацију, нпр. радост, сумњу, разочарење, гнев, изненађење…

Затим, ту исту ситуацију глумите, али овога пута са ђаком где је свако у улози која му је припала. Улоге затим треба заменити јер је ту све дато, да би се све научило.

Role-play се може снимити, што ђаци нарочито воле јер је то најбољи начин да себе чују а и виде. Интернет платформе то омогућују.

Дакле, онлајн подучавање нам пружа да две кључне методе у подучавању страних језика: комуникативну и role-play методу, користимо на исти начин као да смо у традиционалној, а не у онлајн учионици.

Учитељ

Данас, постоје многи софтвери за учење страних језика, апликације које се брзо и лако могу инсталирати и користити на телефону, рачунару, ајпеду… Све је то тачно, али ниједна апликација не може заменити човека који има лице и који је личност – који да би се остварио као личност мора комуницирати с дугим бићем а самим тим на прави начин стећи и пренети знања. Овакве апликације су више помагала и тако на њих треба и гледати.

Међутим, сви ми који се бавимо подучавањем, ма колико да нам је знање, никада не треба да заборавимо ону стару изреку: Све што из срца не излази, до срца неће ни доћи. Знање које се преноси само умом, пролазно је и краткорочно. Чује се и остаје само оно што се у свему, па и у подучавању страних језика, из срца каже и уради.

Својим ђацима сам најпре пријатељ и сапутник на путу стицања нових знања, па тек онда учитељ. Мој стил подучавања је разговорног типа тако да се трудим да у њему има што мање предавачког или академског тона. Такав тон увек одбија. Радо својим ђацима кажем када нешто не знам, али да знам где одговор могу да потражим и кога да питам за савет.

Ако у целој причи одем још мало даље, рећи ћу: држати себе, колико је то могуће, од било какве умишљености да нешто заиста знамо, добар је пут. Сматрати себе паметним или мудрим велика је самообмана јер истинско познање и знање не долази од ума, већ од врлина, којих нема без подвига. Без чувања корена, погледа унутра, у дубину и у вис – подучавање је аритмија и фалш.

Уместо закључка

Онлајн подучавање српског језика као страног сматрам великим даром који нам је у овом, слободно ћу рећи ненормалном времену, дат.

Срећа је сусрет. Радост је подучавати друге, али и знати: Није важно шта радимо, већ како. Ту је одговрност а где је љубав одговорност – осмехом таквог срца, све зрачи неким другим сјајем…

Наташа Динић