Знам

Драган Јовановић

Србија ми у сан дошла
Лепа, млада, ко’ некада, као сада
На глави јој венац цветни
Ношњу носи, коса златна вуче се по трави
Лице бело, узвишено
Смејала се и плакала
Из ока јој суза једна
На уснама застала
Усне се мичу, мати проговара

Настави са читањем „Знам“

О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА

Свети Атанасије Велики

Циљ Очовечења
Предавање могућности познања

11. Када је Бог, Који над свима има власт, кроз Свога Логоса створио људски род, знао је, дакако, и за слабости људске природе, односно да она неће бити у стању да сама по себи позна свога Творца, па чак ни да стекне појам о Богу; јер, Он је нестворен, а они су из небића створени; Он је бестелесан, а они су овде доле створени са телом; и уопште, много је недостатности код створених бића да би она могла појмити и познати свога Творца. Па опет, добар какав јесте, Бог се смиловао на човечански род, те људе није оставио без могућности да Га познају, како њихов живот не би био безуман. Јер, каква је корист од створења ако не познају свога Творца? Или како створења могу бити словесна ако не познају Логоса Очевог, у Коме су и постали? Наиме, неће се баш ни по чему разликовати од бесловесних бића ако не познају ништа осим земаљских ствари.

Настави са читањем „О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА“

Луча микрокозма

Петар Петровић Његош (1813–1851)

(одломак)

„С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.”

Петар Петровић Његош
На Цетињу 1. маја 1845. године

Песма траве

Стеван Раичковић (1928–2007)

Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: „Не треба твоја песма.
Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.
И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,
Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега
У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе.
И заустављен сам у себи,
Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати
(Обично, као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн од сутона.”
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.
Сасвим замишљен, лежим у трави.
Траве шуме тешко као камен.

Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Шести део)

Велики рат и Србија

После напада из више праваца, српска војска је морала да се повлачи пред надмоћнијим непријатељем. Српске снаге су све више потискиване према Црној Гори и Косову и Метохији. Врховна команда је донела одлуку да се главнина српске војске повуче преко северне Црне Горе и Албаније према албанским лукама Драч и Валона. Ту ће српску војску дочекати савезнички бродови и пребацити је на оствро Крф у Грчкој. Овој одлуци се одлучно супротставио војвода Живојин Мишић, који је сматрао да целокупну војску треба извући из борбеног додира с непријатељем на подручје северне Црне Горе, одморити и нахранити људство, реорганизовати и попунити јединице оружјем, муницијом и људством, а потом кренути у изненадни и одлучни контранапад. Врховна команда, на челу с принцом Александром Карађорђевићем, је одлучно одбила све Мишићиве предлоге и сугестије. Започело је тешко и смртоносно повлачање преко албанских гудура, у народу познато као албанска Голгота. Био је то први случај у савременој историји да територију сопствене земље напупштају: краљ, влада и комлетна војска, као и мноштво избеглица. Војска је морала да уништи и сво тешко наоружање и комору. Губици српске војске током повлачења преко Албаније су били стравични. До албанских лука су стигли изнурени и исцрпљени српски ходајући костури.

Настави са читањем „Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!“