Легендарна, исповедна реченица Хенрија Хила с почетка Добрих момака: „Откад знам за себе, одувек сам желео да будем гангстер”, добрим делом је упућивала и на личност Мартина Скорсезеа. Остаје забележено да га је детињство проведено на плочницима Њујорка лако могло примаћи свету криминала. Фасцинацију ликовима из тог миљеа никада није крио. Указивала су му се још два животна пута – кроз католичку цркву и биоскоп. Бирање овог последњег резултираће једним од најчешће наглашаваних опуса у историји филма.
Ипак, свима онима који су из само њима знаних разлога пожурили да Ирца прогласе за ремек-дело и сваког ко мисли другачије за јеретика, требаће океан аргументације јер је више него очигледно да с овим филмом многе ствари не функционишу.
Скорсезе грчевитом самоконтролом истовремено покушава да се надовеже на Добре момке и Казино, али и да одступајући од њих некако заокружи своју неформалну гангстерску трилогију.
Нешто слично се својевремено десило и Кополи с Кумом 3, који је тада као и Ирац сада, дошао сувише касно, иако је Скорсезе имао далеко слободнији простор за маневар од последњег дела Кополине саге.
На нивоу концепта, уз поновни ангажман Роберта Де Нира и Џоа Пешија у мафијашком миљеу и коришћењем скоро истоветног формалног модела, још је и Казино уливао неверицу.
Само је таленат Мартина Скорсезеа успео готово немогуће – да понављањем у много чему идентичног филма и Добри момци и Казино постану незаборавни.
Наравно, проблем Ирца није у трајању, већ у начину на који је дужина филма структуирана, јер ово није ни налик неким Скорсезеовим вољеним дугим филмовима, од Линовог Лоренса од Арабије, преко Пекинпове Дивље хорде, Серђа Леонеа с Било једном на Дивљем западу и Било једном у Америци до самих Скорсезеових Добрих момака и Казина – филмова, за које, насупрот Ирцу, пожелимо да се никад не заврше.
Одступање од Добрих момака и Казина је такође, само у покушају, јер Скорсезе не успева да унутар истог жанра и сличних тема изведе исто, што је некада пошло за руком Пекинпоу, када је у случају одметничког вестерна, као што су Дивља хорда и Пет Герет и Били Кид (још један Скорсезеов фаворит) направио сличан, али и врло различит филм, мењајући поетичну, али прилично класицистичку драматургију Дивље хорде за еквивалент чисте поезије, као што је Пет Герет и Били Кид.
Анемичним Ирцем – некадашњем заносу и оригиналности у демистификацији гангстеризма – Скорсезе додаје и тему старења, не би ли свој филм учинио суптилнијим, али како је Де Ниров лик као гангстер, који кроз три нелинеарна драматуршка тока онако упечатљиво старио у Било једном у Америци, читава ствар бива додатно отежавајућа.
Леонеова бајковита и снолика визија остаје недостижна између осталог и зато јер је Серђо мимо примарне приче о гангстерима успео да нешто профилозофира и на тему самог појма времена, чиме је уз сличан експериментални третман темпа из Било једном на Дивљем западу – непревазиђен. Бледи обриси свега тога уочљиви су и у Ирцу. Тек у назнакама. Делују као случајност. Као грешка.
Формалну виртуозност и тематску провокативност Добрих момака и Казина заменила је летаргија. Скорсезеу је, некако, успевајући да се у пар наврата не стрмоглави у својеврсне драматуршке црне рупе, чак пошло за руком да и неоспорну интригантност на релацији Џимија Хофе, Кенедијевих, мафије, упоредиву с некадашњим Кополиним доживљајем мафије као метафоре за Америку, учини незанимљивим и несвесно нас подсети како је добар филм од сличног материјала направио нико други, него Дени Де Вито. Да је уместо Де Вита, Хофу потписао Мартин Скорсезе, тај филм би био прокламован у ремекдело.
Међу ликовима у Ирцу је покушана исувише подразумевајућа интеракција. Расела Бафалина једноставно нема довољно у филму, као ни лика ћерке, која је назначена као морални центар филма, неразумљиво дуго изостављена па очекивано искоришћена за климави епилог.
Да, напокон је дошло до сарадње између Ал Паћина и Мартина Скорсезеа и то је једини куриозитет филма, али Паћино одавно није оно што је некада био и тек делимично своје пословичне афектације у глуми успева да представи као повишен темперамент Џимија Хофе.
Де Нирова глума је, мимо појединих изузетака, већ двадесет и пет година у стању тешко сварљивог маниризма да томе не помаже ни девета сарадња са старим пријатељем Скорсезеом. То варирање једне те исте гримасе више погодује комедијама од којих је некада неоправдано страховао и једино успева да нас остави у дилеми – да ли је форсирање препознатљиве фацијалне експресије проузроковало тик или обрнуто. Његова склоност преглумљивању не може да оспори чињеницу да је међу глумцима с највишим бројем значајних филмова. Да је којим случајем престао да глуми у првој половини осамдесетих, Де Нирова некадашња генијалност остала би забележена у неизбежним насловима као што су: Зле улице, Кум 2, Таксиста, Двадесети век, Ловац на Јелене, Разјарени бик, Било једном у Америци, Краљ комедије и остао би међу најважнијим и најутицајнијим глумцима свих свемена.
Џо Пеши се најбоље снашао. Истеравши са Скорсезеом све могуће демоне у бриљантним епизодама у Добрим момцима и Казину, он овде глуми битно различит лик и што је најважније – крајње уверљиво.
Ирац више погодује телевизијском изразу, иако у појединим моментима чак подсећа и на радио драму, али и на пољу телевизије не би прошао сјајно јер никако не може да се мери с врхунским серијама типа Царство порока, којих – за утеху Мартину Скорсезеу – без њега, не би ни било.
Коначно, прескупа техника подмлађивања се такође, показала као несврсисходна јер ништа не може да сакрије та остарела тела. Непотребним и неодлучним хватањем у коштац с наслеђем својих филмова као што су Добри момци и Казино, Скорсезеов једва гледљиви Ирац, упркос очекивањима, оставља блед утисак и тера нас да се замислимо над оноликом логистичком потпором, Нетфликсовим финансијама од 160 милиона долара, готово једногласним критичарским глорификацијама које нас упућују само на једно – логику корпоративног капитала.
Изневеравајући надања филмофила Ирац не успева да укаже на необориву важност Мартина Скорсезеа и Роберта Де Нира, али је зато то потврдио Џокер – Тода Филипса, над којим лебди сенка култног Таксисте и никада довољно хваљеног Краља комедије.