Друга трилогија Серђа Леонеа (други део)
Eпском симфонијом Било једном на Дивљем западу, Серђо Леоне је у много чему надмашио Џонија Гитару, Николаса Реја, који му је послужио као корен из ког ће израсти његов дефинитивни вестерн.
Рејев филм ће највише бити упамћен по два женска лика које тумаче Џоан Крафорд и Мерцедес Меккембриџ. Иза Леонеа је остала непоновљива Клаудија Кардинале као бесмртна Џил Мекбејн.
У једном од својих луциднијих наступа Серђо Леоне ће изјавити: ’Било једном на Дивљем Западу’ је био о смрти последње ере у америчкој историји када су мушкарци имали муда и када је отворен пут матријархату. Америка је заснована на женама са челичним мудима.
Одустао је од мегаломанске идеје да режира римејк Прохујало с вихором.
Џил Мекбејн јесте Скарлет О’Хара Серђа Леонеа. Женама у његовом следећем филму скоро да неће бити места.
Прича Леонеовог најсубверзивнијег и дубоко песимистичног филма одвијаће се између тврдокорних и до крајности разочараних мушкараца за време мексичке револуције.
Била једном револуција
Познат као филм с неколико наслова, од италијанског Giu La Testa, Леоне је инсистирао да се на енглеском зове Duck, you Sucker! јер је био убеђен да се ради о сленгу на енлеском, иако су глумци из његовог филма безуспешно покушавали да га убеде да није у праву, преко Keep Your Head Down, до коначног и накнадног наслова за енглеско и америчко тржиште Fistful of Dynamite, не би ли се тиме алудирало на прва два назива из Доларске трилогије, чиме се најлакше указује да иза филма стоји Серђо Леоне. Најпоетичнији и у контексту Било једном трилогије, најпрецизнији остаје наслов који се до данас задржао у Француској – Била једном Револуција.
Леоне никада није имао склоности ка директном политичком филму на ком ће у одређеном тренутку своје каријере догматски инсистирати Жан Лик Годар, скоро увек Бернардо Бертолучи или Серђов пријатељ – Франческо Роси.
Леонеово сагледавање политике углавном се сводило на скептицизам према тој дисциплини и непрестаном давању предности имагинацији. Росију ће шаљиво поручити да је за левицу више урадио Чарли Чаплин од Палмира Тољатија.
Филмом је био фасциниран од најранијег детињства и као син Винћенца Леонеа – редитеља из немог периода, који је од стране Мусолинијевог режима сматран неподобним – врло рано ће се окренути левици, али тек условно, никада га неће занимати ама баш никакав политички активизам. Закључио је да не може у исто време да буде комуниста и да живи у вили. Фокусирајући се на парламентарну кризу у Италији, дубоко свестан проблематичности примене левих идеја у комунистичким режимима и констатацијом да фашизам доживљава своју ренесансу, Леоне изјављује како је политика изгубила сваки смисао и заувек бира другу страну огледала, место којем је одувек припадао, имагинацију, себе одређујући као анархисту – уметничког анархисту, једног од водећих филмских анархоиндивидуалаца.
Припреме за други филм из друге трилогије Серђа Леонеа почињу исте године када настаје екстремна левичарска организација Бадер Мајнхоф. Динамит ће у његовом филму, бацати неко други.
Џејмс Кобурн игра Шона Мелорија, бившег припадника ирске републиканске армије. Некадашњи идеалистички бунтовник сада је разочарани стручњак за експлозив, аутодеструктивни алкохоличар и уживалац марихуане – трећа фаза енигматичног јунака Серђа Леонеа. Након Иствудовог лика из Доларских филмова и Бронсоновог Хармонике у Било једном на Дивљем западу, Кобурнов Мелори представља најрадикалнију личност Леонеових филмова.
Џејмс Кобурн је уз Хенрија Фонду и Чарлса Бронсона један од тројице глумаца којима је пре Клинта Иствуда понуђена улога у За шаку долара.
Леоне је био фасциниран Кобурновом интерпретацијом Брита у Седам величанствених и свог антихероја у За шаку долара је делимично моделовао по узору на тај лик.
Џејмс Кобурн ће у историји филма остати упамћен и као један од омиљених глумаца Сема Пекинпоа. За Лудог Сема, како га је звао, био је и више од сарадника. Гвозденим Крстом, Пекинпо је свој сложени процес снимања, са шест камера у Дивљој Хорди, подигао на девет и због своје чувене аутодеструкције и копродуцентских проблема на снимању у бившој Југославији једва успева да заврши тај филм. Кобурн му је тада био највећа подршка, а претпоследњи Семов филм Конвој буквално ће и бити завршен првенствено захваљујући Џејмсу Кобурну, који је и потписан као редитељ друге екипе.
Кобурн је код Пекинпоа имао и одличну епизоду у Мајору Дандију, али је после главних рола у Едвардсовом Шта си радио у рату, тата?, успелих и популарних пародија Џејмса Бонда као тајни агент Дерек Флинт и политичке сатире Председников психоаналитичар, већу улогу прво имао код Леонеа, овде у Била једном револуција, пре моћних интерпретација очајника код Пекинпоа као Пет Герет у Пет Герету и Били Киду и Наредник Штајнер у Гвозденом крсту.
То што ће Кобурн добити закаснелог оскара за опаку епизоду у Шредеровом На ивици разума, никакав је алиби чињеници да за роле као што су Шон Мелори, Пет Герет и Ролф Штајнер, своје улоге живота, уопште није разматран ни за номинацију. Џејмс Кобурн ће обележити последње вестерне Серђа Леонеа и Сема Пекинпоа.
Пет Герет и Били Кид и Гвоздени крст деле доста сличности с Леонеовим Била једном револуција, који настаје пре њих, а који је очигледно снимљен са свешћу о Дивљој Хорди. Уводна сцена уринирања по мравима директни је омаж почетној сцени из Дивље Хорде када деца спаљују мраве и шкорпије. С друге стране, Пекинпов најутицајнији филм би, по речима самог Пекинпоа, тешко био могућ да није било Серђа Леонеа и Доларске трилогије.
Међусобни утицај Леонеа и Пекинпоа најуочљивији је у овом Леонеовом филму, који је заправо и требало да режира Сем Пекинпо. Серђо Леоне је желео да продуцира филм. Режија филма је прво понуђена Питеру Богдановићу, који након неслагања с Леонеом, одустаје. Тада долази до сусрета титана – Серђа Леонеа и Сема Пекинпоа.
Пекинпо је био на ивици да режира филм, али се убрзо престројава, не желећи да за вратом има Леонеа као супервизора, прекида преговоре и одлази у Енглеску да снима Псе од сламе.
Два гиганта, Серђо Леоне и Сем Пекинпо у једном филму? – неостварени сан филмофила.
Добар део опуса Роберта Родригеза био би незамислив без Леонеа и Пекинпоа. Ел Мариачи, Десперадо, Било једном у Мексику, детаљна су експертиза непоновљивог стила Серђа Леонеа и Сема Пекинпоа.
Друга страна новчића у Била једном револуција је Хуан Миранда. Кулминација Леонеовог карневалског, кловновског лика. Род Стајгер, уз Тука Илаја Волака из Добар, лош, зао и Џејсона Робердса с његовим Чејеном у Било једном на Дивљем западу, зокружује Леонеов импресивни кловновски трио.
Леоне је за ову улогу прво имао у виду Волака, као што је и улога Мелорија првенствено писана за Џејсона Робердса. Продуценти су инсистирали на популарнијим глумцима. За Мелорија је разматран и Малколм Мекдауел, док је трајало премишљање да тај лик буде млађи човек. Леоне је био одушевљен Кобурном, који се савршено уклапао у његово виђење филмског глумца. Стајгер је био нешто другачији случај. Тих година је имао солидну популарност. Био је склон и европским продукцијама, пре Хуана Миранде код Леонеа, одиграо је Наполеона Бонапарту код Сергеја Бондарчука. Познат као типичан представник методске глуме, иза себе је имао улогу старијег брата Марлона Бранда у На доковима Њујорка, Јеврејина који је преживео Холокауст у Човеку из Залагаонице, поквареног политичара у Доктору Живагу, Оскара за У врелини ноћи, Род Стајгер је имао репутацију глумца који је склон да прелази рампу и који је на снимањима изузетно тежак за сарадњу.
За разлику од њега, Кобурн је био идеал Леонеовог глумца. Глумац који је свестан утицаја методиста, њихове интерпретације глумачких лекција Станиславског, с ведетама као што су Брандо и Стајгер, њихових млађих настављача Дастина Хофмана, Роберта де Нира, Ал Паћина, али и глумац коме је јасна неоспорна харизматичност и уверљивост такозваних типских глумаца, који су своје улоге првенствено прилагођавали сопственој личности, попут Гари Купера, Џона Вејна, Стив Меквина, Клинта Иствуда, Чарлса Бронсона.
Кобурн је по Леонеу права мера ствари. Глумац који је био у стању да у себи споји два наизглед супротстављена начина глуме. Кобурнова физичка сличност с Ли Марвином остаје вечна филмофилска неразрешива енигма: Како je могуће да Џејмс Кобурн и Ли Марвин никада нису глумили рођену браћу?
Леоне и Стајгер су око концепције лика Хуана Миранде готово имали гладијаторски однос. Стајгер је инсистирао да Хуану што више даје на политичкој тежини и у почетку је излуђивао Леонеа који је хтео управо супротно, поништавање сваког политичког концепта у овом карактеру.
Хуан је бивши сиромашни фармер, сељак и бандит, истовремено смешан, сентименталан и бруталан, који је у свакодневној комуникацији с Богом, превише пута у животу искоришћаван од владајуће класе. Леоне га обожава јер зна да људи као што је Хуан Миранда у сваком рату и револуцији завршавају на првој линији фронта, од естаблишмента бивају употребљени као топовско месо.
Миранда је поносан на своје астечко пореклу, за свој Мексико не мари нарочито, револуцију не може да смисли, једино му је стало до синова и оца, који су чланови банде чији је он неприкосновени лидер.
Леоне и Стајгер ће након низа неразумевања ипак пронаћи заједнички језик и један о другом ће задржати позитивно мишљење. Леонеово почетно инсистирање да уз строгу супервизију, овај филм само продуцира (Ђанкарло Санти је неколико дана започео режију Била једном револуција), разбеснело је Стајгера. Леоне га је уверавао како је Санти исти као он, да га држи у потпуној контроли, на шта му је Стајгер одговорио да уколико се сам не прихвати режије филма, он се враћа у Холивуд, а Леонеу ће послати глумца који је исти као он. Најдуховитије на релацији Стајгер-Леоне је то што они у појединим ситуацијама више него подсећају један на другог, што током снимања увиђа и сам Стајгер, додајући портретисању Хуана неке карактеристике личности Серђа Леонеа.
Леонеов рад с глумцима за многе остаје несхватљив. Након толико одгледаних америчких филмова, човек једва да је знао да изговори неколико речи на енглеском. Течно је говорио и француски. На снимањима се с глумцима споразумевао углавном помоћу пантомиме и обавезно је практиковао да сам пред глумцима одглуми сваки лик из сценарија, што је глумце у његовим филмовима додатно увесељавало. Леоне је тиме себе прилично исцрпљивао, али је сваком глумцу било јасно шта од њих жели. Због повишеног темперамета, Кобурн и Стајгер су га звали Сима Страхота.
Однос Хуана Миранде и Шона Мелорија ће од почетног антагонизма прећи у искрено пријатељство. Хуану се Шон указује као спаситељ, у Мелорију види потенцијалног компањона, помоћу чијих ће вештина с експлозивом најлакше опљачкати банку у живописном граду Меса Верде.
Хуан тешко изговара Мелоријево име Шон, почиње да га зове Џон, закључује да им имена значе исто. Машта о себи и Мелорију као пљачкашком тандему. Хуанова простодушност забавља Мелорија, који време углавном проводи у алкохолним испарењима.
Стајгер и Кобурн глуме на енглеском са, у случају Миранде – шпанским и Мелоријем, који говори с ирским акцентом. Тежак глумачки задатак, који је на ивици да се не претвори у апсолутну пародију. Срећом, обојица с оваквим изговором излазе на крај. Кобурн ће исту ствар солидно поновити у Гвозденом крсту, само с немачким акцентом у енглеском.
Улогу негативца игра Антоан Сеинт Џон. Пуковник Реза, припадник мексичких федаралних трупа је лош тек на симболичном нивоу. Овај лик у филму не проговара нити је зао у неком наглашенијем смислу, чега је Леоне у својим предходним филмовима умео и те како да се дотакне.
Пуковник Реза је упорни и послушни извршилац који не доводи у питање наређења. Леоне овом лику додаје и атрибуте фашистичких и нацистичких непоколебљивих команданата, као што и читав третман мексичке револуције, између осталог користи и да би успоставио паралеле и с италијанским непосредним учешћем у другом светском рату.
Улога Леонеовог обавезног трећег лика додељена је Ромоло Валију, који игра Доктора Вегу. Сложенији лик од Пуковника Резе. Вега је пристојан и поштен човек, интелектуалац, један од стратега револуције, који се слама под мучењем федералаца и издаје своје саборце.
Леоне о револуцији нема никаквих илузија. Пре уводне шпице, филм се отвара цитатом Мао Це Тунга у ком је акценат на томе да је револуција првенствено чин насиља.
Овим филмом ће код колега редитеља, загрижених левичара, изазвати одијум. Пребациваће му да је себе преозбиљно схватио и да су му филмови изгубили филмофилску, дечачку невиност Доларске трилогије. Што заправо није тачно јер у Леонеовим филмовима је увек било алудирања на политику, али увек са дистанце, из једноставног разлога јер је политику презирао.
Након овог филма највећим комплиментом ће сматрати када му је у једном паришком ресторану пришао очајни отац младића који је решио да се учлани у неку од екстремних левичарских организација. Одустао је од тероризма када је одгледао филм Серђа Леонеа – Била једном револуција.
Хуан Миранда ће при пљачки банке – тражећи злато у одајама – увидети да је власт покрала злато и да је унутрашњост сваке собе препуна политичких затвореника, које ће ослободити и постати случајни херој револуције. До краја филма, Хуан ће изгубити све чланове своје породице. Синове и оца ће му за одмазду стрељати у некој од пећина.
За погибију синова ће директно оптужити Бога. Покидаће крст, који је увек носио око врата. Очајник Шон/Џон Мелори ће се током филма више пута сећати онога што му се десило у Ирској. Никада себи није опростио што је убио пријатеља, који га је потказао Енглезима. Он, који је, како сам каже Доктору Веги, некада веровао у све, сада верује само у динамит. Човек који не верује ни у шта и који је од себе одавно одустао, пре ритуалног самоубиства, када смртно рањен ради оно што једино уме, динамитом диже у ваздух воз, пругу и себе, најбоље увиђа важност Хуанове вере и враћа му крст.
Трауматични догађаји из Мелоријеве прошлости у поређењу с оним са чиме се он и Хуан сусрећу током револуције у Мексику, на крају филма делују као неповратна бајка јер Мексичка револуција Серђа Леонеа, са својим искушењима и масовним стрељањима изгледа као пакао – филмски мурал као споменик људском страдању, Леонеова Герника.
Флешбек заузима значајно место у структури овог филма. Мелоријево болно сећање на вољену Ирску дискретно је подсећање на Потказивача Џона Форда.
Серђо је флешбек први пут користио у За долар више. Неодвојив је од разумевања садржаја филма у Било једном на Дивљем западу, док ће у Леонеовом последњем филму овај поступак готово постати основна тема филма!
Леоне ће непосредно пре започињања рада на овом филму одбити понуду да режира Кума. Увиђа да би Била једном револуција, с Хуановим и Џоновим помињањем бекства у Америку, био згодни други део неформалне друге филмске трилогије о Америци (која је овде само сан двојице отпадника) коју ће завршити с Било једном у Америци. Енио Мориконе ће због сарадње с Леонеом, којем је увек давао предност у односу на друге редитеље, одбити понуду Стенлија Кјубрика да компонује музику за Паклену поморанџу.
Мориконеова музика у Била једном револуција је као и Леонеова режија. Обојица никада пре нису били у исто време до те мере комични – служећи се и поетиком стрипа и цртаног филма – иронични, наглашено сентиментални, крећући се по ивици ниске бурлеске, симултано вулгарни и софистицирани, и трагични до границе депресивности.
Шпанске пустиње у Алмерији, где је Леоне снимао све своје дотадашње филмове, никада нису изгледале апстрактније.
Била једном револуција припада поджанру вестерна, познатијем као Запата вестерн, који је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година био полигон за учитавање левичарске идеологије. Врста филма коју Серђо Леоне није варио, а ипак је снимио један такав филм у намери да Запата вестерну, миту о револуцији, генерално политици зада завршни ударац.
Све је политика, омиљена је максима Бернарда Бертолучија.
По Серђу Леонеу, све је филм.
Наставиће се…