Дино Буцати (1906–1972)
Пошто сам кренуо да истражујем краљевство свога оца, из дана у дан све више се удаљавам од града, а вести које ми стижу постају све ређе.
Почео сам путовање када сам имао нешто више од тридесет година и прошло је више од осам година, тачно осам година шест месеци и петнаест дана, непрекидног пута. Веровао сам, када сам полазио, да ћу за неколико седмица лако стићи до граница краљевства, али непрестано сам сусретао нове људе и нова места; и свуда људе који су говорили исти мој језик, који су говорили да су моји поданици.
Понекад помислим да је бусола мог географа полудела и да смо, верујући да стално идемо према југу, ми заправо стално ишли у круг, стално се вртели око себе, не повећавајући никада раздаљину која нас дели од престонице; то би могло објаснити разлоге због којих још нисмо дошли до крајње границе.
Али, чешће ме мучи сумња да та граница и не постоји, да се краљевство пружа без икакве границе и да, ма колико ишао напред, никада нећу моћи да дођем до краја. Кренуо сам на пут кад сам имао више од тридесет година. Можда сувише касно. Пријатељи, сами чланови моје породице, смејали су се мом плану као бескорисном трошењу најбољих година живота. Заправо, мало је мојих верних поданика пристало да крене.
Мада безбрижан – много безбрижнији него што сам сада! – бринуо сам се око тога како ћу, за време пута, бити у контакту са својим драгима, па сам међу коњаницима из пратње изабрао седам најбољих, који ће ми служити као гласници. Веровао сам, не знајући, да је и седам много. Како је време пролазило, приметио сам, напротив, да их је смешно мало; и мада се ни један од њих никада није разболео, нити је наишао на разбојнике, нити је преморио коње. Сва седморица служили су ми с упорношћу и оданошћу које ћу тешко успети да надокнадим.
Да бих их лако разликовао дао сам им имена с иницијалима по абецедном реду: Александар, Бартоломеј, Цај, Доменико, Еторе, Федерико, Грегорио.
Ненавикнут да будем далеко од куће послао сам тамо првог, Александра увече другог дана пута, када смо прешли већ осамдесетак миља. Сутрадан увече, да бих био сигуран у континуитет комуникација, послао сам другог, затим трећег, затим четвртог, једног за другим, све до осме вечери пута када је кренуо Грегорио. Први се још не беше вратио.
Придружио нам се десете вечери, док смо подизали логор за ноћ, у једној ненастањеној долини. Сазнао сам од Александра да је његова брзина била мања него што је било предвиђено. Мислио сам да ће, кад буде ишао сам, на седлу једног обичног коња, он моћи да пређе, за исто време, двапут већу даљину од наше; међутим, успео је да пређе само један и по пут; за један дан, док смо ми прелазили по четрдесетак миља, он их је прелазио шездесет, али не више.
Тако је било и с другима. Бартоломео, који је кренуо према граду треће вечери пута, придружио нам се петнаесте; Цај, који је кренуо четврте вечери, тек се двадесете вечери вратио. Веома брзо сам констатовао да је довољно помножити с пет дана који су до тада прошли, да бисмо сазнали када ће нас гласник стићи.
Што смо се више удаљавали од престонице, путовања гласника постојала су све дужа. После педесет дана пута, интервал између једног и другог доласка гласника почео је знатно да се повећава; док су ми раније долазили у логор један сваког петог дана, тај интервал је сада постао двадесет пет; глас мога града био је на тај начин све пригушенији; целе недеље су пролазиле без икаквих вести.
Када је прошло шест месеци – већ смо били прешли планине Фазани – интервал између једног и другог доласка гласника повећао се на четири месеца. Они су ми сада доносили далеке вести; коверти су стизали изгужвани, понекад с мрљама од влаге, због ноћи које је њихов доносилац проводио по торовима.
Ишли смо даље. Узалуд сам се трудио да убедим себе да су облаци који пролазе изнад мене исти као и они из мог детињства, да небо далеког града није другачије од плаве куполе изнад мене, да је ваздух исти, да је исти ветар, ветрови, птице, изгледали су ми заправо као сасвим нови и различити. И ја сам се осећао као странац.
Напред! Напред! Скитнице које смо сретали по долинама говориле су ми да граница није далеко. Ја сам подстицао своје људе да се не одмарају, ућуткивао сам обесхрабрујуће речи које су се стварале на њиховим уснама. Биле су већ прошле четири године од мог поласка; какав дуг замор. Главни град, моја кућа, мој отац постали су чудно удаљени, готово у њих нисам веровао. Читавих двадесет месеци тишине и самоће пролазило је сад између појединих долазака гласника. Доносили су ми чудна писма пожутела од времена и у њима сам налазио заборављена имена, начине изражавања који за мене нису били уобичајени, осећања која нисам умео да разумем. Следећег јутра, после једне ноћи одмора, док смо ми поново полазили на пут, гласник је полазио у супротном правцу, носећи у град писма која сам ја много раније приремио.
Али прошло је осам и по година. Вечерас сам вечерао сам у свом шатору, када је ушао Доменико, који је још некако успевао да се смеје, мада је био скрахан од умора. Близу седам година га нисам видео. За све то време он је само јурио кроз ливаде, шуме, пустиње, мењајући коње ко зна колико пута, да би ми донео овај пакет коверата које до сада нисам имао жеље да отворим. Он је већ отишао да спава и сутра у зору ће поново кренути.
Кренуће последњи пут. У бележници сам израчунао да ћу, ако све буде у реду, ако ја наставим пут као досад, и он свој, Доменика моћи поново да видим тек за тридесет и четири године. Ја ћу тада имати седамдесет и две године. Али почињем да се осећам уморним и вероватно ће ме смрт затећи раније. Тако га више никада нећу видети.
За тридесет и четири године (штавише, пре, много пре) Доменико ће неочекивано угледати ватре мога логора и питаће се како то да сам ја у међувремену превалио тако мало пута. Као вечерас, добри гласник ући ће у мој шатор с писмима пожутелим од година препуних апсурдних вести о једном давно сахрањеном времену, али застаће на прагу, видевши ме како непокретан лежим на лежају, а два војника поред мене с бакљама, мртав.
Па ипак иди, Доменико, и немој ми говорити да сам окрутан. Однеси мој последњи поздрав граду у којем сам рођен. Ти си последња веза са светом који је некада био и мој. Најновије поруке обавестиле су ме да су се многе ствари измениле, да је мој отац умро, да је круна прешла на мог старијег брата, да ме сматрају изгубљеним, да су саградили високе палате од камена тамо где су стајали храстови под које сам обично ишао да се играм. Али, то је ипак моја домовина. Ти си моја последња веза с њима, Доменико. Пети гласник, Еторе, који ће ми се придружити, ако Бог буде хтео, за годину и осам месеци, неће моћи поново да крене, јер не би стигао да се врати. После тебе тишина. О Доменико, осим ако најзад ја не нађем границе за којима чезнем. Али, што више идем напред, све више се уверавам да граница не постоји.
Не постоји, слутим, граница, бар не у смислу у којем смо ми навикли да мислимо. Не постоје зидине које деле, ни долине које деле, ни планине које затварају пролаз. По свој прилици ћу прећи границу и не приметивши је и наставићу да идем даље не знајући.
Зато ја намеравам да Еторе и други гласници после њега, када ми се буду поново придружили, не крену више према престоници, него да крену испред мене како бих ја могао напред знати шта ме чека.
Неки необични страх се од пре извесног времена јавља у мени увече, то више није жаљење за остављеним радостима, као што се дешавало у прво време пута. Ово је пре нестрпљење да упознам земље према којима идем.
Примећујем – и то до сада нисам никоме поверио – примећујем како из дана у дан, што више напредујем према невероватном циљу, на небу сија неко неуобичајено светло, какво никад нисам видео, чак ни у сновима; и како ми биљке, брда, реке које прелазимо, изгледају сачињени од неке другачије суштине, него што је она наша, и како ваздух носи неке слутње које не умем да искажем.
Једна нова нада вући ће ме сутра ујутру још даље напред према оним неистраженим планинама, које ми сенке ноћи сада замрачују. Још једном ћу подићи логор, док Доменико буде нестајао на хоризонту са супротне стране да оном предалеком граду однесе моју бескорисну поруку.
Преузето из књиге Продавница тајни
Библиотека Реч и мисао, Издавачко предузеће Рад
Београд, 1977
Насловна фотографија: Karen Smits / Unsplash