Усвајање Закона о родној равноправности у Србији, који је ступио на снагу 1. јуна 2021. године, изазвало је велику медијску пажњу, незадовољства и оспоравања у стручној и широј јавности Србије.
Многи лингвисти кажу да је приликом доношења овог закона направљена огромна процедурална грешка јер нико из Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика није добио позив да у изради овог закона учествује, иако су ове институције више пута о свему томе говориле и јавно се одредиле.
Овим законом уводи се принудно ускраћивање права на слободно коришћење матерњег језика. И док се нпр. у Смерницама УН за родно инклузивну употребу енглеског језика и у документу „Родно неутрални језик у Европском парламенту” нигде не каже да се људи ових одредница морају придржавати, дакле, такав језик је ту да би се могао, али не и морао примењивати, Закон о родној равноправности предвиђа казну од 50.000 до 2.000.000 динара за све оне који би се приликом службене употребе језика о њега огрешили.
Многи ће рећи: Каква власт такви и закони!
„Закон о родној равноправности, који је Скупштина усвојила 20. маја ове године, подразумева директивну језичку политику, тј. наметање језичких облика несвојствених творбеносемантичкој структури српскога језика (као нпр.: водичица/водичкиња, ватрогаскиња/ватрогасиља, психолошкиња, вирусолошкиња, филолошкиња, боркиња…, а шта тек рећи за бекицу – ‘жену бека’, центархалфкињу или центархалфицу?!) или пак лексичкосемантичкој структури српскога језика (нпр.: да ли је академкиња ‘жена академац’ или ‘жена академик’, да ли је тренерка ‘жена тренер’ или ‘спортска одећа’, да ли је генералка ‘жена генерал’, ‘генерална проба’, ‘генерална поправка’ или ‘генерално чишћење’, односно: како гласи облик за ‘жену носача/носиоца’: носилица/носиља/носиљка; а за „жену дописника’ – дописница, или за ‘жену говорника’ – говорница…” – навео је Одбор за стандардизацију српског језика.
Дакле, прописана је, уз казне, обавезна употреба родно осетљивог језика приликом службене употребе језика која обухвата школство, медије, све органе јавне власти где спадају и све институције које су финансиране из државног буџета, што значи универзитети, САНУ и Матица српска.
Али, хајде да видимо једно по једно… Вратимо се на почетак.
Мушкарац и жена
Мислим да је важно најпре се осврнути на то ко је мушкарац, а ко жена, у каквим су односима, од када је света и века, они били, а у каквом су односу данас и какве сад цела та прича има везе с родно осетљивим језиком.
Неко је у име једнакости између жена и мушкараца одлучио да ту једнакост насилно и непромишљено – или пак врло смишљено – убаци у језик, иако у српском језику знак једнакости између рода и пола не постоји.
Питамо се зашто?
Дакле, жени је дато да рађа, а мушкарцу није. Такав је природни поредак. Жени је дато да одгаја децу, брине о кући, припрема храну, кад треба све грли, теши, милује и мири, а мушкарцу да свој дом храни, брани и одбрани од свега што стоји на путу опстанка заједнице која му је дата. Да најрпе буде ловац и војник!
Дакле, природно, полна различитост и многе друге људима су дате како би их спојиле, а не раздвојиле, како би двоје дисали као једно. Како бисмо од индивидуе постали личности.
Међутим, моћ која је мушкарцима дата, временом се претворила у моћ над женама. Уместо да остане моћ чежње ероса (излажења из себе како би се најпре спојио с Богом), многим мушкарцима она је постала оружје за исказивање надмоћи (читај немоћи) над женама.
Ако се осврнемо на Фројда, мушкарца је фасцинирала, али и плашила моћ жене јер она рађа, доји и у исто време убија.
Ако протумачимо овај проблем из хришћанске перспективе у књизи Постања се каже да је Бог створио мушко и женско, али у другој књизи пише да је Адам био сам и да то није било добро, него је требало да има човечицу која је створена од његовог ребра.
Дакле, тренутак када Ева излази из Адамовог ребра је тренутак патријархата и у том тренутку мушкарац узима неку нову „привилеговану улогу”, али обоје у тим новим улогама остају кажњени… Постају бића бола.
Чињеница да жена може да рађа, а мушкарац не, послужила је многим феминистичким струјама да однос снага окрену у корист жене. Такође, неко је рекао да еманципација жене почиње с еманципацијом женског у мушкарцу. Али, то је тешка тврдња, поготово за мушкарце с Балкана.
Кључна реч – патријархат!
Сви ови проблеми у које све више и више запада српско друштво, последица су нестанка патријархалног друштва, што је у Европи започело још у 19. веку.
Ништа се ново у Србији не догађа, а што се бар 50 година раније није почело догађати у Европи. Нестајање споменутог односа који је вековима трајао за последицу има једно стресно стање, најрпе код жена! Жене сад морају да обављају много више функција, него што су их некада обављале.
Жене хоће и треба да буду образоване, да се удају, буду добре и топле домаћице, мајке, своме мужу добре љубавнице. Треба да буду успешне у својој струци, да добро изгледају, држе дом топлим и сигурним местом. И треба не само све то да постану, већ и остану, што је јако тешко и зато природно сензибилна женска душа преоптерећена, често посустује и пуца.
Кад смо већ код патријархалног друштва потребно је рећи да су жене често биле у врло лошем положају. Многе су морале да буду покорне јер су се бојале својих мужева. Проблем је што сада више нема послушности, оне, која долази из љубави, а ни покорности јер неки мушкарци узимају себи за право да шамарају и бију своје жене, можда више него икада.
Чињеница је да нема идеалног мушкарца и нема идеалне жене! И данас смо сведоци да су односи мушкарца и жена све хаотичнији, али Ото Вајнингер, аустријски филозоф, с правом, још с почетка 20. века, каже да је највећи непријатељ еманципације жене, управо сама жена!
Кад се језици помешају…
„Родно осетљив језик јесте језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу.”
Да, али родно осетљив језик, као што рекоше многи уважени лингвисти, не може се свести само на употребу именица. Он није само у вези са социјалним фемининативима („изведеницама женског рода са значењем професионалног или неког другог друштвеног статуса”) као што су: боркиња, центархалфкиња, војникиња, вирусолошкиња итд. за које елементарно писмен човек мора добро да изломи свој језик пре него што их без замуцкивања изговори, а које су насилно и без конслутовања Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика у језик унете.
Родно осетљив језик је много више у вези с тим како ћемо јавно говорити о женама и мушкарцима, нарочито у медијима у којима много тога што се чује, лако и брзоплето постаје норма.
Језик није ту за стварање нових речи, већ као средство лепог и доброг изражавања, где је важно неговати језичку културу, бирати речи које приличе прилици и контексту, које су у складу с вером, етиком, естетиком, прецизношћу…
Наиме, постоји разлика између рода као друштвено одређене улоге која се сматра прикладном за жену и мушкарце, како га закон дефинише, пола као биолошке категорије и граматичког рода у језику.
У језику род и пол нису исто!
Граматике српског језика нас деценијама уче да именице које означавају врсту, звање или занимање људи означавају бића оба пола. Ево, неких примера: сисар, птица, пас, голуб, корњача, човек/људи, министар, руководилац, писац, судија, лингвиста, професор итд. За ове именице кажемо да су у неутралном мушком роду који обухвата особе и мушког и женског пола. Дакле, „овим именицама означавају се бића и женског и мушког пола, а у језику су, у једном случају мушког, а у другом женског рода. Оне немају природни већ граматички род. А то значи да се род код њих не одређује према природи онога што означавају, већ према њиховом облику и неким другим граматичким особинама” (М. Стевановић).
На пример, именица родитељ је мушког граматичког рода, али означава и мајку и оца. Када је реч о фемининативима, женски род је у српском маркиран, увек знамо да је реч о жени, док је мушки немаркиран и има двоструку функцију. У зависности од контекста, означава конкретно мушкарце, али се њиме кад је реч о занимању или титули упућује на читаву класу, без обзира на то да ли су у питању мушкарци или жене. Однос маркираног и немаркираног лако је уочљив у примеру:
Када кажемо: „Милица је најбоља професорка српског језика у нашој школи”, то значи да је најбоља међу женама професоркама. Али ако кажемо да је Милица најбољи професор српског језика у школи, онда је она најбоља међу свим мушкарцима и женама који у тој школи предају српски језик.
Српски језик је у зависности од контекста природно препознао и решио, када за Милицу кажемо да је професор, а када да је професорка. Проблема није било!
Дакле, родна неутралност генеричког мушког рода у српском језику није претпоставка, већ лингвистичка чињеница.
Тврдња да употреба генеричког мушког рода угрожава права жена је у нескладу са важећим ставом лингвистичке науке.
Речи се не могу посматрати изоловано
Једно је посматрати неку реч у изолацији, као што је она нпр. наведена у речнику, а нешто сасвим друго посматрати је у везаном тексту, дакле у реченици.
Проблеми настају када се раме уз раме нађу и тако упарени остану при сваком помену нпр. борци и боркиње, психолози и психолошкиње итд. Главни проблем више није морфолошки, већ синтаксичко-стилистичке природе.
Треба се посебно позабавити питањем лексичког понављања и граматичке конгруенције кад је реч о особама оба пола заједно, што је најбољи показатељ да овај закон тражи једну детаљну ревизију, допуну, а по неким лингвистима, потпуно повлачење из употребе!
Насиље над језиком!
„Никада вам не треба аргумент против коришћења насиља, већ вам треба аргумент за његово коришћење.” – Ноам Чомски
Када кажете, тачније нанижете: академкиња, професорка, докторка, директорка и реторка та и та…, није ли то насиље над језиком и не постиже ли се тиме управо супротан ефекат, где силно истицање да се ради о особи женског пола умањује њену професионалну квалификацију. Да не говоримо о томе колико једна таква реченица престаје да има било каквог смисла и која лепо илуструје шта се догађа када се зарад форме изгуби суштина!
Фемининативи у српском језику стварали су се природно, без наметања. Многе речи као што су учитељица, професорка, краљица давно су ушле у српски језик. Настајење нових речи је процес који нико у својој нестрпљивости и зарад личних циљева не сме да пожурује! У том процесу мора да се види да ли је нова реч нпр. сврсисходна. Норма може да се мења, али не на основу тога шта неки политичар мисли да би било пожељно да постоји у језику!
Удар на слободу мишљења…
Код Закона о родној равноправности велики проблем је то што се њиме у име остваривања права популације које се сматра дискриминисаном ако се не користе фемининативи, уводи, врло јасно, неравноправност оних који тако не мисле!
И међу већ довољно подела у српском друштву, ето још једне.
Овде је добро споменути Фердинанда де Сосира, творца модерне лингвистике који каже: „Свако ко се ослони само на своје мишљење, створиће идеју о томе шта ће заживети у језику, што је далеко од истине!”
Проблем је што превише верујемо себи… Ако се у својим расуђивањима и закључивањима, без уважавања мишљења других, неко ослања само на себе и своје мишљевине, за водича сигурно има будалу!
Када нешто неком кажемо то има поруку, тежину и носи последицу, нарочито ако се ради о речима којима се означавају важни појмови. То с каквим речима ћемо се другима обраћати, врло често одређује даљи пут међусобних односа.
Данас, свако ко је храбар да изнесе свој став о нечему, скоро по правилу излаже себе линчу неистомишљеника. Али добро је да још увек има оних који говоре, не да би се некоме допали, прикупили поен, већ по мери своје савести и интегритета свога бића.
Закључак
Закон о родној равноправности погрешан је и језички неприкладан термин!
Родна равноправност по речима лингвисте проф. др Егона Фекетеа је заправо „лоше смишљен и језички неприкладан термин.”
Реч родна равноправност требала би да буде замењена термином равноправност полова. Ево, шта нам је у вези с тим погрешним термином, пре више од једне деценије, рекао лингвиста Егон Фекете.
„У српском језику, наиме, придев родан, -дна, -дно има једино ваљано значење: способан за рађање, плодан; који даје богат плод.
Придев родни, -на, -но означава однос према рођењу – по месту, крају, пореклу рођења, као: родна груда, родни крај.
‘Родни’ у наведеном ‘сексистичком’ смислу је језичка бесмислица и творбено-семантичка нагрда.”
Кад је сам назив закона скован од погрешних речи, како онда очекивати да његове одреднице буду исправне? Оне су конфузне и нејасне и баш такве творцима овог закона су и требале. Када постоји закон који скоро нико не разуме, па самим тим не може ни да га тумачи, имате у рукама одличну алатку за даљу манипулацију!
Не знам да ли бисмо било шта друго на крају овог текста могли рећи осим да су једино Љубав и толеранција одговори за све. Ово није фраза јер различити се рађамо и различитост нам је управо и дата ради спајања и остваривања као личности. Свака искључивост на пољу различитости најјаснији је пример шта Љубав није.
Да је много више истинске Љубави међу људима, не би било потребе за оваквим и сличним законима који су најпре удар на природни поредак и пример свесног рушења темеља једног народа кроз његова три основна стуба: веру, традицију и језик.