Свет је стварност која запањује човека исто колико и стварност Бога. Могли бисмо рећи да сваки човек који долази на свет сам обликује своју слику о њему. За неке он нема никаквог смисла, за друге је независни затворени систем у којем нема места за Бога, док је за хришћане он једна самостална стварност која је тесно повезана с Божјом стварношћу од које добија свој дефинитивни смисао и сврху.
Као идеја, мисао, свет је одувек постојао у Богу, али је објављен стварањем. Према Дионисију Ареопагиту, излазак Бога из себе (екстаза), који је последица његове изобилне љубави, божанског ероса, води га ка свету, а свакако, најпре, ка његовом стварању.
Реч „стварање” означава стварање ни из чега, што је непроменљиво хришћанско учење. Бог је свет створио Речју својом. Стварање почиње од Оца, продужује се кроз Сина (Логоса) и извршује у Духу Светом. Свет је дело воље, мудрости и силе Божје. Његов облик сачињавају простор и време. Кроз стварање Бог остварује свет и сам улази у њега.
Човеков пад повукао је са собом ка трулежности целокупну несловесну природу и тако је свет постао негостољубив јер је човек у њему почео да се осећа странцем, као сироче и бескућник.
Међутим, иако је самог себе потчинио силама природе, човек наслућује да је у ствари становник једне друге заједнице која је небеска.
Да бисмо свет могли правилно да вреднујемо, потребно је да га схватимо као Божју творевину. Да бисмо могли да га правилно загрлимо, потребно је да знамо како га сам Творац грли.
Данас је празник Рођења Пресвете Богородице и зато овај текст посвећујемо Пресветој Дјеви Марији, али и свим девојкама, женама, материнству, женскости и женствености, достојанственој лепоти, загрљају мушкарца и жене, свему ономе што не трпи поделе на слабији и јачи пол, где је једина подела она која нам је дата у различитости полова, не ради раздвајања, већ загрљаја и љубави.
Пресвета Богородица
У Православној цркви литургијска година почиње у септембру и ако погледамо прву и последњу икону у великопразничном низу икона на иконостасу видећемо да оне нису у вези с Христовим животом, већ су у вези са животом Његове Мајке – Пресвете Богородице.
Празнични циклус почиње рођењем Богомајке и бива закључен њеним славним прослављењем на Небу. Литургијска година почиње у септембру и поклапа се с почетком школске године што говори колико је важно да се стално подучавамо у својој вери, не заборављајући да смо ограничена бића, којима је неопходно да стално и увек изнова уче све оно што смо мислили да смо одавно научили. Само сталним обнављањем и сагледавањем живота нашег Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице можемо назрети нешто од одбљеска Тајни којима стремимо.
Када бисмо све жене овога света питали да изаберу једну жену која ће их представљати у свим световима, видљивим и невидљвим, у мору шароликих одговора сигурно би се нашли и они да то једино може бити Пресвета Богородица.
O њој је немогуће говорити јер је Тајна. Ако човек и покуша нешто да каже, застаће већ при самом изговору њеног имена јер је она већа од анђела, шира од небеса, Обиталиште Свевишњега, Жена над женама, Мајка над мајкама, Царица тишине, врхунац божанске женскости, нешто најблискије и најдубље у Богу. Она је једина жена којој је, у времену свега овремењеног, дато да Господа Исуса Христа, поред Бога Оца, зове Сином.
Данас славимо Рођење (Рождество) Пресвете Богородице које најављује спасење јер ће од ње бити рођен Син Божји. Речима: „Нека ми буде…” догађа се завет, сједињење воља трију Личности Свете Тројице – уз пристанак Дјеве Марије – с људским родом.
Пресвета Богородица пристаје да буде део Божјег плана, али себи не приписује ништа. Она се не осећа заслужном, посебном нити очекује славу. Себе види само као слушкињу Божју. Она је питана и њен пристанак освештава мајчинство, даје свету могућност да га Господ загрли. Њеним посредством Господ узима на себе тело и, иако вечан и безгрешан, има у плану да уђе у мајчинску утробу, да се роди и има мајку.
Ново мајчинство
„Гле у безкоњима се зачег, и у гресима роди ме мати моја” – каже нам Псалам 50. Првобитна одлука Божја није била да се рађамо кроз брак и пропадљивост. Преступање заповести је увело брак услед Адамовог безакоња, односно услед његовог удаљавања од закона који је добио од Бога. Према томе, сви који се рађају од Адама, зачињу се у греху, потпадајући под осуду прародитеља. Наша заједничка мати Ева – прва је родила грех. Због тога се и за нас каже да се рађамо у греху. Пророк, цар и псалмопојац Давид нам показује да је људска природа у самом почекту кроз Евин преступ потпала под грех. Говори нам шта је било на почетку јер жели да покаже величину Божјег дара.
Бог хоће да буде рођен јер хоће да освешта све човекове почетке. Могао је да смисли небројано других начина да се свету објави, али Он је хтео да у свет уђе као Богочовек Исус Христос, како би људи преко њега могли да опште са Светом Тројицом као целином. Он је хтео је да има мајку!
Пресвета Богородица уводи ново мајчинство! Она доноси људску природу своме Сину, зато је мајка олтар и часна трпеза!
Феминизам и православље
Нисмо мислили да се дотичемо ове теме јер је она врло широка и комплексна и заслужује посебан текст. Међутим, чињеница је да се многе предрасуде, неразумевања и незанања преламају кроз женско питање у Православној цркви о којем је потребно много више говорити.
Западно друштво је засновано на захтевању „људских права” и службе представљају право на награду. С друге стране Православна црква не схвата и не учи једнакост мушкарца и жене као изравњење и у њеном етосу поштовање особености представља темељни принцип. Она тежи једном другом праву а то је право на жртву! Жена се не потцењује зато што је другачијег пола и у том смислу одличан пример је Пресвета Богородица.
Док је у савременом (либералном) свету све више пасторки, жена које су рабини и свештеници, у православљу тога једноставно нема. Разлози за такав став су теолошки, а не историјски. Искуство Православне цркве и предања учи да је Пресвета Богородица већа од анђела па не носи епитрахиљ, митру нити служи Свету Литургију.
Исто тако, то што женама у Православној цркви није дозвољено да уђу у олатар и што је нпр. менструални циклус у вези са нечистоћом, код многих феминисткиња изазива врло негативан и одбојан став према православљу. Често се у многим радовима како оним феминистичким тако и оним који то нису о православној вери најчешће износе ставови као конзервативној, патријархалној и андроцентричној (то је културолошко становиште где је мушкарац схваћен као образац људског рода) религији, где је жена мања важна и занемарена.
Да бисмо разумели често агресивне и погрешне ставове о Православној цркви, добро је осврнути се у прошлост и прелистати неке странице из историје.
Тома Аквински, велики теолог западног хришћанства, који је живео у 13. веку, на жену је гледао као на несавршеног мушкарца. Овакво његово учење се одразило на савремене биолошке теорије. С друге стране став јелинских отаца, нпр. Светог Василија Великог, који је живео у 4. веку, потпуно је другачији! За свете оце Истока, икона Божја у човеку не налази се у његовом разуму, већ у словесности као упражњавају слободне воље. Придајући значај слободној вољи, свети оци Истока су у жени видели пуну и савршену икону Божју, при чему она нигде није ускраћена у односу на мушкарца. Апсолутна равноправност жене и мушкарца је у основи учења Православне цркве.
То што је феминизам зачет на Западу има корене у споменутом учењу Томе Аквинског о жени, али тачно је и то да је он настао и као захтев жена да на њу не треба да се гледа као на грађанина другог реда и некога ко треба да трпи било чију бруталну тиранију.
Једно је борити се за бољи положај жене у друштву, а нешто сасвим друго је борба феминистикиња да се у свему изједначе с мушкарцем. Ту је проблем! Оно што ствар чини још компликованијом јесте то што феминисткиње као главног кривца за полну неравноправност виде у патријархату, што проблему прилазе на агресиван и искључив начин, који им по природи не приличи и не доличи, што само отвара нове сукобе.
Дакле, жена феминисткиња хоће да се изједначи с мушкарцем, не питајући се, да ли заиста треба да буде мушко да би тиме освојила своју женственост. Да ли заиста треба да буде више мушкарац – да носи панталоне, кравату или епитрахиљ – како би била више жена?
Нешто се у целој причи побркало и измакло контроли, створиле су се тачке које су постале патолошке, а тамо где је патологија, ту су увек сукоби, где се проблеми само продубљују.
Однос православног мушкарца према жени и православне жене према мушкарцу
„У породици почиње поштовање према жени”, говорили су наши стари преци. Сваки мушкарац позван је и призван да у себи нађе врело љубави и поштовања према свакој жени. Онај мушкарац који поштује и штити своју мајку и сестру, моћи ће да поштује и своју девојку, жену, пријатељицу, васпитачицу, професорицу, удовицу… Оне су све његове мајке и сестре. То су истински витезови, јунаци и домаћини!
Онај ко не поштује своју мајку, ма каква да јесте или да је била, не може поштовати нити једну жену на свету, не може поштовати ни жену која је родила Христа – Пресвету Богородицу. То је белег који носи!
Не поштујући жену, било да је то мајка, сестра, супруга, пријатељица, монахиња, такви мушкарци губе огромно благо и истинску надахнутост.
Мајка је нешто свето, и кад много тога не изгледа како би требало, она се мора поштовати у свакој жени.
Сам Господ Исус Христос је често био окружен женама које су га у стопу пратиле и нису одустајале од њега, иако су пред људима биле омрзунуте и биле оне, које треба каменовати.
Дакле, ту је порука сваком мушкарцу, да су многе жене – ма какве оне биле – нашле загрљај код Христа и да нису они ти који треба да им суде.
Бог и такве жене, као што је нпр. Тамара (библијска личност), грли и има у свом генетском коду, то никада не треба заборавити.
Нажалост, у свету је све више насиља над женама: физичког, сексуалног, психичког, зато не можемо, а да не споменемо и то, да они мушкарци који скранаве достојанство двојчица и девојака, скрнаве најпре у себи могућност да буду истински мушкараци. Таквих се и само небо стиди. Због таквих недела наши преци плачу а Господ пати.
Витештво није у борилачким вештинама и снази тела, већ у снази и доброти духа.
Много је светих жена као што су Света Анастасија – мајка Светог Саве, Света Јефимија, преподобна кнегиња Милица, Јелена Дечанска, мајка Ангелина и многе друге, којих би увек требали да се сећамо и да им се молимо.
Много је српских жена, знаних и незнаних, као што је Милунка Савић, које су својим јунаштвом премашиле многе мушкарце.
Превише је српских мајки и бака које су гледале како им зликовци кроз ратове одводе и убијају мужеве, децу и унуке.
То су све знаци свете женскости па онда и женствености.
То су све светли зраци Пресвете Богородице, којих се увек треба сећати.
Зато истински мушкарац, који себе сматра православцем, у жени најпре треба да види оно свето, брани и штити сваку жену! Од своје жене не треба да тражи покорност јер покорност долази од страха, а где жена живи у страху ту нема мира у дому. Од своје жене треба да очекује послушност, али ону, која долази из љубави и поштовања. Своју децу треба да учи да поштују своју мајку и оно најважније, да се не боји да све ризике живота изнесе Христа ради! То треба да је обострано.
Мајка је први атрибут жене јер она рађа нежност и кад нема децу. Материнство материчних жена има једну благост коју сваки мушкарац треба да поштује. Мајка све негује, узгаја и милије. Женскост производи женственост, кад је ношена мирним и благим уздима материнства. Таква женственост је најженственија!
Нежност, која је природно уткана у свакој жени, рађа, узгаја, грли, милује, осветљава и васпитава.
Дакле, од материнства све креће, а не од сексуалности, било да су жене родиле или не. И оне жене које нису родиле, рађају нежност и загрљај. Зато сексуалност никако није база (покретачки елемент) из које се креће и опредељује. Прво су нежност и загрљај.
У своме дому жена је своме мужу уточиште и мир а својој деци топлина, згрљај, додир и нежност.
Жени је све могуће као и мушкарцу, а оно што јој није могуће то је зато што постоје различите службе, а не и могућности. Могућности бића да воли и да буде вољено је свима дато у пуноћи и ту нико није први и ту нико није последњи. Нико датостима није вреднији. Постоје таленти, али они не пресуђују, него добра воља и љубав!
Уместо закључка
Творевина има позитиван облик и стварање је једно дивно израњање бића из непостојања енергијом Божјом. Створења умна и чулна, невидљива и видиљива, органска и неорганска, жива и нежива сачињавају свет. Кроз стварање Бог остварује свет и сам улази у њега.
Свет има материнске способности да рађа, баш као што жена има своју космичност. Плуг у земљи, бацање семена у влажну земљу с првим зрацима сунца донеће плод. То је слика мушкарца и жене! То је слика љубави!
Господ Исус Христос је свету дао Мајку да је чува, а Мајци дао свет да га она чува. Кроз однос са својом мајком – коју је створио, а која ће га родити – Он нам је показао какав однос жели да има са светом.
Зато је мајка олтарска слика љубави а материнство најчвршћи загрљај Бога и света!