Достојевски – човек који нас је све добро знао
Ове године навршава се 200 година од рођења и 140 година од упокојења Фјодора Михајловича Достојевског, једног од најчитанијих и највећих писаца свих времена.
Било шта ново, паметно и оригинално о Достојевском да ли се може рећи, а да већ није речено и написано: учитељу и ученику, молитвенику и бунтовнику, лекару и болеснику, духовнику и исповедиоцу, великом Божјем пријатељу, некоме ко нас је све добро знао…
Зато о њему нећу говорити с књижевног, језичког или филозофског гледишта, већ једино на основу свог личног додира с његовим делима и какав су утицај она имала – и непрестано изнова имају – на мој лични живот.
Говорећи о себи и другима кроз ликове у својим романима, Достојевски је говорио о сваком од нас.
Када човек почне да се бави вечним питањима и крене да тражи све што је бесмртно и вечно у њему, то значи да је све са себе и око себе окачио на чивилук и пред јединог Вечног, стао наг.
У једном тренутку у свом животу схвативши колико је човек тајанствено биће, а овај свет кабаст, ћошкаст, шарен и слојевит, Достојевски одлучује да искрено – метафизички крајње ризично, без било каквог заузимања страна – пусти да сваки лик у његовим романима слободно и до краја искаже себе у свој својој нетачности или тачности, лажности, промашености, нескладу, лудилу…
Достојевски је најпре опонашао, а потом носио своје ликове – кроз њих носећи сваког од нас. С њима је у стопу ходао, исти ваздух дисао јер је желео да дође до свих човекових дубина у свим његовим димензионалностима, ма колико застрашујући тај пут био. Ишао је до свих оних ивица и граница на којима човек увек негде стоји (с оне стране морала), до понора зла у дубинама човека (Записи из подземља), знајући, да аргумент није увек најјачи, ум није увек најважнији и да се човек не приближава Богу моралом.
Улазећи у тројично, он је сваког лика у својим романима – тихо и нечујно, као Господ – дубоко отпатио. Сваког свог антијунака покушао је да разуме, загрли и помилује. Сваком је дао реч, па и самом ђавалу!
Верујем да је поред кључног изненађења које је ђаво доживео када се Бог оваплотио, следеће било управо оно када му је Достојевски у својим делима рекао: „Изволи, дајем ти реч. Реци шта имаш…”
С оним, што је из искуства са силама добра и зла нашао и понео, Достојевски је могао постати или светитељ, бити боготворен (homo homini deus) или ђавоиман, бити ђавотворен (homo homini lupus), како кажу неки наши чувени и уважени мислиоци. Али, он је добро знао шта је добро, а шта зло. Знао је: не шта је, већ Ко је Истина, да нема васкрсења без патње и крста. Знао је да између вечности и времена постоји провалија (Серен Кјеркегор) на коју ће сваки човек у свом животу неминовно наићи, али да постоји и скок – онај у себе, унапред и у вис.
Када сам се, као и већина нас, у једном тренутку у животу нашла с оне стране добра и зла, на неки чудесан начин поред мене су били романи Достојевског. Читајући их, на папирићима сам записивала све оно у чему бих се нерадо препознала. Као да је дошао да ме у тим тренуцима, кроз своје ликове, подсети да нам је слободна воља дата како бисмо кроз непрестану борбу добра и зла, кроз борбу с апсурдима, фантазијама и лудилима, најпре у себи, а затим и с онима изван себе, непрекидно себе поправљали, усавршавали и довршили и да је све добро, ма колико лоше изгледало јер није важно како је нешто било или јесте, већ како ће бити. Остављено нам је да сами изаберемо и довршимо свој пут: с Богом или без њега.
А поправљање и лично усавршавање – јер од нас може бити и Бог и ђаво – није ради нас самих и ништа ту није само наше нити је ту само због нас. Оно не долази – и ово понављам, ваљда зато што ми је и самој требало дуго времена да то схватим – кроз лепо поплочани и беспрекорно угланцани морал (јер нам сопствено и искуство других људи говори да и поред тога што знамо шта је добро, опет падамо и добро не чинимо) или мучење свога тела строгим аскетским правилима, већ кроз једно најпре љубавно, свакодневно, једноставно дружење и разговор с Његовим Сином – Господом Исусом Христом.
Не постајемо бољи моралом, већ вером!
То је била једна од кључних порука коју сам управо од Достојевског научила и разлог што споменуте папириће врло често из фиоке и дан-данас вадим.
Нема улепшавања и нема негативаца!
Достојевски је један од оних писаца који је много волео све своје ликове, онаквима какви јесу, зато их не улепшава и не боји. Он им не поставља питања, већ пушта да се сами десе и испричају.
Знао је он да лепота није оно што су лепотом прогласиле античка Грчка и ренесанса. Знао је да она није тамо где су мишићи, снага , трећа димензија, претенциозност израза, већ где је саборност и све оно (између) што се догађа између човека и Господа, човека и човека, човека и Пресвете Богородице, анђела, и светитеља. Знао је добро зашто су на православним иконама ликови дводимензионални и нису украс, него визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности.
Управо кроз ту спознају, Достојевски проговара кроз своје ликове и подсећа нас да је истинска лепота (она која ће спасити свет) у опипавању и окушавању оностраног кроз оно непосредно, дводимензионално, окрњено, недовршено, многима чак и ружно, а не у тродимензионалном обликовању и доживљају замишљених ликова, оловком или четкицом, често изразитих индивидуалаца…
У његовим романима нема украсног колорита и нема, како је то лепо рекао блаженопочивши владика Атанасије Јефтић, негативних ликова јер први којем се отварају рајска врата је разбојник и убица, онај који се каје и диви Оном који чак и својим мучитељима прашта и моли се за њих Богу кога назива Оцем својим. То никада не треба заборавити! Аутентичност рађа преображај и васкрсење ма колики неко био злочинац и разбојник, а не умишљена праведност, моралност и побожност. Свети ава Јустин Поповић Достојевског зато назива апостолом православног реализма.
Човек је слојевито и незавршено биће…
Достојевски је један од ретких писаца који се чита као и Свето писмо јер свако изнова читање његових дела даје нам нове одговоре и поставља нова питања. Подсећа нас да је све овоземаљско само привремено и да вечности нема без Вечног.
Када пише о било чему он пише слојевито и то није ништа необично за књижевнике, али он иде даље, код њега и сваки слој има свој слој, и сваки је себи својствен, и сви су међусобно повезани, и све је ту да би нам се на крају открило оно што треба да пустимо да нам се открије: преплети, заплети, трагања, баналности, одвратности, апсурди и лудости који надмудрују све што се на овом свету самопроглашава за мудро; затим односи снага у искуству човека; па односи снага у искуству стварности; затим, могућности да човек искаже оно што му се догађа наспрам реалних дименизја онога што му се догађа… То је једино могао верујући човек, изразито истанчане нервне структуре, дубине и великог срца.
То су све слојеви унутар сваког човека, али које не може сваки човек да препозна и прати. Зато је за многе овај генијални писац огњеног духа био саблазан, а многима духовник.
Кад имате пред собом тако раскошну слојевитост, онда није ни чудо што су га многи књижевни критичари у својој наднесености и занесености својим пером, као какви џелати, одбацивали и изводили пред лични стрељачки вод како би му тамо пред светом судили. Не знајући шта раде, такви критичари нису знали да најпре треба имати чиме захватити човека изузетне дубине и немира, човека који је заиста стајао испред стрељачког вода, гледао у очи сопственој смртности, искусио Сибир са свим својим Сибирима, па помилованање и преображење, човека, који се сусрео с Христом!
Такви књижевни критичари не схватају да стваралаштво Фјодора Михајловича Достојевског не би било могуће без свих оних силних убода стрела и рана које је на себи и у себи носио.
Када књижевно дело постане исповест и проповед, онда је такав писац ту да га ослушнемо и без речи пратимо, а не да му судимо јер је његово дело осуђено само на једно – вечни незаборав. Додаћу и то, да би неко заиста разумео књижевна дела Достојевског и ушао у његове дубине и одаје, потребно је да најпре буде православни хришћанин.
Револуције и пророштво
Много пре Фројда и Јунга, док је робијао у Сибиру, Достојевски је препознао да се корени зла у човеку не могу ишчупати спољашњим револуцијама. Схватио је залудност сваке насилне револуције и препознао слабљење православног морала у Русији, али и у читавом православном свету.
Како?
Тако што се и сам нашао у процепу између прихватања или одбацивања Бога, схвативши да се једино вером, а не умом, у онострано може ући. Уколико човек умом у било шта крене, дочекаће га споменута провалија.
С таквом спознајом Достојевски је могао рећи: „Знаш ли да ће проћи векови и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке да нема злочина, да нема греха, да има само гладних. Нахрани, па онда од њих можеш очекивати врлину.”
Нису ли ове речи Достојевског пророчке и не описују ли јасно слику данашњег света, нарочито западног, који је већ дуже времена у кризи најрпе са собом самим? Немамо ли и данас слободе без хлеба и хлеба без слободе…?
Кад смо код хлеба…
У Браћи Карамазовима, Достојевски врло јасно упозорава да ће се водити борба између Великог Инквизитора и Христа, лажног и истинитог.
Тако ће по Инквизиторовој замисли, цело човечанство бити подељено на вође с једне, и огромно безлично стадо послушних људи, с друге стране. Људи ће одбацити сва питања и сумње разума и предаће се вођама који ће уместо њих мислити и одлучивати.
Христос и Инквизитор су два антипода: први – људе чини слободним, други – хоће да их учини покорним. За Христа човек не живи само од хлеба, за Инквизиотра нема ничег важнијег од хлеба. Христос је одолео искушењима нечаствог, а Инквизитор директно признаје да он сам више није с Христом, већ с нечастивим.
За Инквизитора важно је, дакле, прихватити превару и свесно водити људе у пропаст и смрт и притом их све време варати. Све је у осмишљеној организацији која људима неће даровати само хлеба и задовољстава, већ и довољну „дозу” Бога и бесмртности. Ето, до које мере иду Инквизиторове лажи и обмане…
Анализа Запада, коју видимо код Достојевског, такође, подсећа на данашње време. Запад човеку нуди зараду и плату која тражи толики рад да му за породицу и све остало остаје врло мало времена. Презапослени човек нема времена да мисли јер су пред њега постављена само питања: како ће преживети, платити рачуне, кредитне картице, кредите… Испирање мозга од стране већине западних медија испробана је техника а кад се неко најпре постара да се мало тога у мозгу људи сачува, нарочито питања која су у вези са смислом живота, онда је јако лако и оно мало здравог из човека ишчупати.
Рекла бих, понекад нам за то нису потребни спољашњи медији јер су они у нама ипак најјачи, иако скоро неприметни. Можда је зато Сугмунд Фројд и рекао да смо одговорни и за оно што радимо у сну!
Хришћанство jе стално у напетости и кризи. Парадоксално, страдање и боли су нам дати како бисмо се стално изнова преиспитивали, да ли смо на правом путу или смо се приклонили своме лепо оправданом злу и у њему се још удобније ушушкали.
Достојевски ме је научио да је поред оног спољашњег, много гори Инвкизитор онај у нама, којег често и не примећујемо…
Духовник
Само човек који је био отворен за упијање и ношење свечовечанског бола и патње, који је умео у човеку да одвоји све оно земаљско од небеског – могао је да уђе у све поре човека и тамо се сусретне с Господом. А све што дође у додир с Господом, и све што се ту донесе – то се и преобрази. Свака рана и бол, као последице неисправности и промашености човека, постају нова исправност.
При свему томе Достојевски зналачки и пророчи прати тајанствене прелазе човекових осећања у мисли, мисли у страсти, страсти у нове страсти… У тој бици, он је на првој линији, израњаван и измучен, али онај који дозива Христа!
И управо једном таквом човеку, који је био као какав сакупљач људског бола, Бог даје у руке све преображено, како би исцељеног човека поново вратио човеку. Само такав исцељени човек могао нам је рећи да смо сви ми: и Ставрогини, и Раскољникови, и Мишкини, и Настасије (Анастасије), и Полине, и Соње…
Такав човек најближи је духовнику а таква књижевност постаје исповедна, проповедна и исцелитељска.
Слободно могу рећи да је Достојевски мој духовник.
Волим те – значи нећеш умрети!
Достојевски је веровао у Бога и силно желео само да буде тамо где је Христос. Он је доживео небеску љубав, зато je могао рећи: „Чим верујеш у Христа, онда верујеш да ћеш живети вечно!” Могао је да каже: „Волети некога значи рећу му: ’Нећеш умрети!’”