Психолошко порекло инфериорности код људи
За Алфреда Адлера – оснивача индивидуалне психологије – „Бити човек значи осећати се мање вредним.” Поједностављено, то значи да се сви рађамо као немоћна бића, зависна и мање вредна од одраслих, и кроз живот нас носи тежња ка моћи, односно тежња да надоместимо свој осећај немоћи и неадекватности. А у ком смеру ће та тежња ићи, зависи од разних чинилаца: попут васпитања, траума, околности у којима је неко одрастао и сл.
Један смер је тежња ка личној моћи, која води у надкомпензацију – то су они људи за које кажете да су искомплексирани. Тежњом за супериорношћу, личност покушава да надомести осећај мање вредности. Ова супериорност се доказује статусом, материјалним стварима, политичком моћи, новцем, али и – у свом најпримитивнијем облику – насиљем.
Други начин је осећај за заједницу и делатност у корист заједнице, поједностављено заједно смо јачи и тада ова тежња иде кроз сарадњу с другим људима, допринос окружењу и слично, што је здрав начин превазилажења осећаја мање вредности.
Сликовит приказ ових тежњи у емотивној вези
Адлер сматра да у складној вези треба да преовладава осећај за заједницу, а не тежња ка моћи. Овај однос Адлер метафорички описује кроз стари обичај карактеристичан за један део Аустрије. Пре ступања у брак, брачни пар добија ручну тестеру за двоје и њоме треба да пресече велико дебло. Ако један од младенаца превише гура или вуче, уопште се не труди – или немају заједнички ритам, изгубиће пуно снаге, али неће добро обавити посао.
Дрво је најлакше пресећи ако обоје балансирано гурају и попуштају. Тако је и у вези.
Инфериорност и пол
Вратимо се на околности које могу појачати природни осећај инфериорности детета у односу на одрасле. Уколико долази до неких органиских болести, физичких недостатака, уколико су деца презаштићена или злостављана и одбацивана од стране родитеља или вршњака, уколико је неко дете фаворизовано на било који начин, при чему улогу има ред рођења…, велика је вероватноћа да ће се овај осећај појачати и да ће животни циљ будућег одраслог остати његово превазилажење. Неке од ових особа ће бити агресивне и склоне доминацији над другима, независно од пола.
Осећај инфериорности и код мушкараца и код жена може бити повезан и с њиховим полом. Фаворизовање мушке деце у фамилији и друштву проистиче из застареле поделе рада. Подела по којој је мушко дете вредније јер је способније за рад и заштиту породице, што је у суровим условима био предуслов преживљвања. Атмосфера и поруке које девојчице и дечаци добијају, а односе се на то да би мушки пол требао бити супериоран у односу на женски, стварају нешто што Адлер назива „мушки протест код женских неуротичара” и „мушки протест код мушких неуротичара”.
Дечаци се могу осетити мање вредним, него што се од њих очекује. Очекује се да буду јаки, доминантни, да не подлежу емоцијама…, и они почињу да преиспитују своје способности како би оправдали ту улогу. Некада овај осећај стварају или појачавају одбацивања или понижења од стране девојчица или чињеница да се оне некада брже развијају од дечака истог узраста. А што се емоција тиче, посебан проблем су поруке од стране околине да дечаци не би требали да показују тугу и страх, док су бес и агресија релатинво дозовљене емоције. Тако ћете иза беса и агресије код мушкарца често наћи маскирану повређеност и да је један од узрока насиља које мушкарац врши над женама, превазилажење осећаја ниже вредности и тежња ка доминацији и моћи. Оваква тежња, наравно, може постојати и код жена.
Од љубави до мржње само корак нас дели, један једини корак.
Генерално, ови стихови не описују баш реално стање ствари. Љубав је емоција која постоји да би нас везала за објекат, мржња је тежња да се разори тај објекат. А између? Између је огроман простор за успостављање моћи. Зашто бисте пожелели да уништите нешто над чиме можете успостовати доминацију, контролу и моћ?
Ко су „питбулови” и „кобре” и шта је „закон најмањег ризика”?
Насилнике, за потребе ове анализе, грубо можемо поделити на „питбулове” и „кобре”. То је подела коју можете наћи у књизи The Wisdom of Psychopaths.
Ови први су једноставно агресивни и имају проблема с контролом свог беса. Њихова дела, су мање насилна од друге групе. Насиље „питбулова” некада потпада под „закон најмањег ризика”. Шта каже овај трагични закон? Особе с проблемима у контроли беса и агресивним испадима ће често на терапији рећи како не умеју да се контролишу. Ја их најчешће питам: Када су бесни на полицајца, који их је зауставио док возе или на шефа, да ли реагују исто као у породици? Наравно, да не, зато што су свесни моменталне казне која би овакво понашање пратила. Што значи да постоји могућност контроле.
Како онда контрола изостане у вези или породици? Бес и агресију најлакше испољавамо у најсигурнијем окружењу. Тако због фрустрације која може настати и ван породице, испашта породица. Наравно да постоје последице и у породици, само нису тако очигледне. Тако да је први осећај који прати испољавање беса и агресије, заправо задовољство растерећења или доминације. А, ако је неки закон универзалан у живом свету, то је онај који је један од основних поставки бихејвиоралне терапије: Награђено понашање ће се учврстити и понављати. Ово је образац који имају и мушкарци и жене. Када им предочите да по овим законитостима, они који их воле, неправедно страдају, често буду јако потиштени и очи им се пуне сузама.
Припадници друге групе неће имати дозу емпатије за своје жртве. Ово је далеко опаснија категорија насилника. То су они с јаким нарцистичким и психопатским цртама и изразитим мањком емпатије. Колоквијални назив „кобре” су и добили, зато што насиље врше прорачунато и хладно. Они су природни ловци који умеју да препознају жртве које ће ухватити у своју мрежу, оне које ће трпети, оне над којима могу манипулисати. Они своју моћ успостављају планирано.
Некада по обрасцу буквалног сужавања моћи жртве. Образац: прво следи одвајање од друштва, што је заљубљеној жени чак и јако симпатично, толико је воли да је жели само за себе – рећи ће заљубљена девојка. Затим, одвајање од фамилије и понуда да он финансијски збрине њих обоје, да живи као принцеза, не мора она ништа да ради. Често после овога следи рађање детета. Жена с дететом, која се удаљила од могуће социјлне подршке околине и изгубила финансијску независност, тек онда може постати жртва отвореног насиља. А контрола је све време присутна.
У оквиру пројекта „Нисте сами”, чија циљна група су биле породице у којима су деца присуствовала неком кривичном делу, а и ван њега, имао сам прилике да радим с жртвама насиља које чини овај тип насилника. То су мучне приче.
Нема реактивне агресије, почињене у афекту, то су мушкарци који планирано мрцваре, малтретирају, ударају жене по деловима тела које прекрива одећа, контролишу мобилне телефоне и кретање жене, сваљују кривицу за насиље на жртву и сл.
Не буди јадан
Иначе, велика већина особа које се јављају за помоћ у виду псхилолошког саветовања и терапије је или присуствовала неком виду насиља у породици или су и саме биле жртве насиља. Независно од типа и псхилолошког механизма које је у његовој позадини. Ово је озбиљан проблем, често банализован акцијама које немају резултата. Ретке су акције од стране мушкараца и/или за мушакрце. Мислим да је битна едукација о томе да је неко моћан онда када чини херојска и храбра дела и то је симбол мушкости. Херојски је заштити слабије. Понижавати их и злостављати, то је одлика комплекса и јадно је.
