Свет се мења вртоглавом брзином у кризи која дуго траје. Сведоци смо историјских догађаја који исписују странице савремене историје света. Међународни поредак, онај, који знамо од 1945. године, руши се и нестаје. Униполарни свет полако умире, а мултиполарни се рађа. Срби, сада, много боље разумеју шта је нацизам и да он није само антијеврејски, већ је и антисловенски и антиправославни. Живећи на граници између римокатоличког/протестантског Запада и ислама и бивајући стално у сукобу с империјама: турском, хабзбуршком, немачком и сада с америчком, српски народ је научио да иза великих речи често стоје лажи и да се никада не сме одвајати од завета (предања) и Господа, али и својих сабљи и пушака. Србија, Република Српска, српско Косово и Метохија, Српска православна црква су, можда више него икада, поново на удару глобализма, који је навелико прогутао колективни Запад. Непријатељи нас нападају и изнутра и споља. На удару је све што је српско: језик, ћирилица, светиње, породица, српска историја и култура, све оно што нас чини онаквима какви јесмо. Имамо ли ми Срби снаге да се изборимо за истину – светосавски и косовски завет – да се од зла, које се надвило над светом, одбранимо?
1:0 за језичку струку!
Као некоме ко се бави српским језиком, немојте ми замерити што ћу управо од језика у овом тексту и поћи.
Дакле, на седници Националног просветног савета (НПС), која је одржана 1. октобра ове године у Београду, Завод за унапређење образовања и васпитања повукао је предлог стандарда уџбеника по коме се у књиге уводи родно осетљив језик. То значи да се наставни материјал за предшколски, основношколски и средњошколски узраст неће штампати у складу за захтевима Закона о родној равноправности!
Да подсетимо, Закон о родној равноправности, који је усвојен пре годину дана, предвиђа увођење родно осетљивог језика у уџбенике од 2024. године, па је Завод за унапређење образовања и васпитања (ЗУОВ), да би испоштовао законске норме, израдио предлог стандарда квалитета уџбеника и тај предлог послао НПС. Примивши овај предлог, НПС га је вратио назад на дораду у делу који се тиче родно осетљивог језика, али је ЗОУВ одбио да измени спорни део и предлог поново вратио НПС-у. Коначно, на седници Националног просветног савета Завод за унапређење образовање и васпитање овај предлог је повукао!
Да је којим случајем овај предлог стандарда „квалитета” на седници усвојен, ђаци у Србији би се од 2024. године користили паралелним формама као што су: психололози и психолошкиње, стручњаци и стручњакиње, војници и војникиње, и остале -иње, што је насиље над српским језиком, који је природно „родно сензитиван” и у којем нема никакве потребе за вештачком „родном равноправношћу”.
Сведоци смо борбе политике, идеологије и струке, некаквих „Приручника” (које подржава и на које се позива Влада Србије) и Нормативне граматике српског језика, Правописа српског језика, Матице српске, Одбора за стандардизацију српског језика и свих србистичких катедри на државним универзитетима у Србији.
Ова борба само показује колико је Србија окупирана земља и да се путем многих закона директно и непосредно ради на уништавању српских националних интереса. На удару су образовне и васпитне институције, а кроз њих, деца већ од предшколског узраста како би се с њиховом индоктринацијом од малена започело.
Ово није ништа ново за Србе, који живе и раде на северноамеричком континенту јер је та агенда смишљено и неприметно на њему већ спроведена. Док је народ стајао у реду за вакцинацију против вируса ковид-19 – јер другог избора није ни имао – у школама су се преко распуста већ дограђивали WC-и с натписима “You are welcome to use the washroom that best aligns with your gender identity” и причом о трећем полу, шта год да то било.
И док се на Западу, који најпре свом становништву намеће наратив глобалистичке идеологије, где они који се с том идеологијом лично не слажу своје мишљење не смеју јавно да искажу (јер би одмах били санкционисани и сатанизовани), Србија је једна од ретких земаља у Европи и свету у којој је то могуће!
Поново је дошло време када родитељи својој деци морају говорити да постоје и нека друга мишљења и учења, која су у својој основи различита од оних која им деца (по секуларном схватању света, које је под контролом глобалиста) у школи уче. У тој борби, остаје им једино да се Богу моле и верују да ће им деца – упркос свом терору крајње антихришћанских, окултних, неопаганских и сатанистичких утицаја у школским програмима – уз помоћ Божју препознати: шта је пролазна идеологија, странпутица, а шта предањско, спасоносно двехиљадугодишње искуство Православне цркве, светих отаца и предака.
Али, вратимо се на Србију, дакле, овај напад на српски национални идентитет овог пута није прошао! Тренутни резулатат је 1:0 за језичку струку!
Додир Цркве и (не)културе
Културни колонијализам
Латинска реч cultura, која значи узгајање, васпитање, образовање, развој, потиче од речи cultis, која значи богопоштовање, богослужење, култ. Дакле, сама реч култура указује на религијске корене културе. Када је Бог створио прве људе, Адама и Еву, он их је настанио у рају да га узгајају и чувају. Култура, као чување света, који нас окружује, и као стварање у њему, јесте нешто што је Бог заповедио човеку. Након изгнанства из раја, када су се људи нашли у улози борбе за опстанак, настали су производња оруђа за рад, грађевинство, пољопривреда и уметност. Оци Цркве нас уче да је првобитно порекло културе божанско!
Сусрет Цркве и света културе никада није значио једноставну сарадњу. Црква пушта и признаје сваком човеку право на моралну процену културних појава, али задржава исто право и за себе. Склонивши хришћанску цркву из свог видокруга, свет се одрекао могућности да нпр. у једном православном иконописцу, песнику, филозофу, музичару, архитекти, глумцу или писцу, види позив за личну борбу и самообнову, јер они су пример како се уметничка средства могу користити да би се изразило искуство духовне обнове, коју треба поделити с другима. Такви људи, зато, нису старомодни и затуцани, већ су, напротив, сведоци да чак и фантазија има смисла, али само ако је стваралачка, на добро и спасење човеку, а да човека који има само фантазију – по речима чувеног српског неуропсихијатра и психотерапеута др Владете Јеротића – треба лечити.
Није свака фантазија здрава и само је она култура благовест када извире из свог духовног корена. Ако стваралаштво доприноси моралном и духовном преображају личности, Црква га подржава и благосиља, али, ако оно подстиче људске страсти и сласти, обнављајући грехом унакажени лик Божји у нама, она му се противи.
Деценијама западни свет човека своди на рад и задовољства, дакле на материјализам, хедонизам и нихилизам. На екранима му се углавном нуде садржаји, који ће га још више дезинформисати, деградирати и обезвредити. И тако, миц по миц, стварају се и настају генерације, које у свом искуству не памте борбе, побуне, критичко размишљање, страдања ради својих идеја и убеђења.
Путем екрана, добија се лажни утисак опуштања, који доводи до пасивног стања повећаног покоравања, где „нечије мисли” постају „наше мисли”, и ако човек није довољно будан да то зна и на време препозна, тешко да се може одупрети таквој хипнози.
Проблем је што је Запад свуда и што је одавно и на Истоку. Смишљено, кроз медије, од младих људи граде се послушни робови. Али, најпре се у школама проглашавају садржаји које сви треба да прихвате и следе, без било каквог критичког размишљања и противљења. Све мање се од ђака тражи да прочитају књигу од корица до корица, а све се више ради на томе да им се дају само пробрани одломци, као прикази нечијег књижевног рада, који су у финкцији и служби система.
Како неко на основу једног одломка може разумети дело у целини, ући у мислене процесе самог писца? Како неко може препознати праву од лажне уметности, која тражи суптилност, осећај за детаљ, нијансу, разлику, склад, равнотежу и хармонију?
Да не говоримо о томе колико се води рачуна да се свако дело, које би на било који начин младог човека могло подстаћи на критичко размишљање, одмах проглашава за непрепоручљиво, а неретко се и брише из школских планова и програма. И, ето нам културног колонијализма, расизма и фашизма!
Када се најпре из образовних институција почне истискивати све оно што чини смисао живота, а успех сведе само на нешто опипљиво и видљиво тј. на новац, онда је јако тешко младим људима говорити да је човек и духовно и слободно биће. Он лако постаје плен богатих елита, њихових култура и погледа на свет. Њега контролишу корпорације, стављају га у дужнички однос, а он и не примећује да је у реду за (не)мање. Као резултат свега тога, бездуховна култура, заснована на поимању слободе без икаквих ограничења, приказује се као једина могућа, као критеријум истине.
Све што смо рекли, наравно, није заобишло Србе и Србију! Телевизијски програми са најјефтинијим облицима забаве, типа ријалити шоу, и даље имају високу гледаност. Њих уместо да телевизије с националном фреквенцијом забрањују, оне их емитовањем подржавају. Онда није ни чудо што млади људи за своје идоле бирају нарко-дилери, старлете, певачице које су познатије по силиконским грудима и устима него по песмама, водитељке с купљеним дипломама. Захваљујући медијима, промовише се некулутура и морална прљавштина. Међутим, проблем нису толико морална прљавштина и вулгарност, колико недовољан број оних, који су спремни да се оваквом проблему одупру и супротставе.
И поново једини прави одговор зашто је то тако и шта нам је радити даје једино Црква. Противљење некултури није борба с носиоцима те културе, него је то духовна борба усмерена на ослобођење људи од деловања мрачних сила на њихове душе, против „духова злобе у поднебесју”.
За ову борбу потребан је лични подвиг, пост, исповест, света литургија…
Литије као покрет отпора
Сведоци смо организованих литија, које се од августа ове године, догађају у Србији, а које је српски народ организовао како би мирно и молитвено исказао свој отпор према идеологији која му се намеће. На делу, какав свет није видео, он показује да је веран светосавском путу, косовском завету, да има свој духовни, национални и културни идентитет, који му нико не може одузети. То је порука!
Литијама, српски народ подсећа своју власт и све оне који је подржавају, да је у Србији, по Уставу Републике Србије, брак могућ једино између мушкарца и жене и да је то утемељено на православљу, али и у неким другим религијама којих има у Србији.
Шта се брани литијама?
Литијама се бране вера, традиција и породица. Литијама се бране светиње и Света тајна брака између мушкарца и жене. Литијама се бране Косово и Метохија, Дечани, Грачаница и не пристаје на никакав облик Косова и Метохије… Литије су порука колективном Западу да и поред свих претњи, Србија, односно српски народ, никада неће признати самопризнату државу Косово јер би то значило добровољно самопонижење а самим тим и самоуништење.
Западна јавност се свим силама труди да потисне тему агресије НАТО-а на СРЈ 1999. године јер добро зна да је тад срушено међународно право и извршен, само још један у низу, геноцида над српским народом. И док велике силе силују мале народе, Србима остаје да се, ако ништа друго, на то „међународно право” и резолуцију 1244, стално позивају и не забораве да се кроз историју завет показао јачим од неправде, лажне пропаганде, силе и силовитеља!
Српском народу на литијама придружила се и Српска православна црква, српско монаштво и свештенство. Народ је изабрао молитве и мирис тамјана јер је свестан да је бројчано мали, а да испред себе има америчку империју.
Те, никада давне, 1999. године на Србију је бачено преко 15 тона бомби с осиромашеним уранијумом. Лицемерно, колективни Запад не жели да зна да је НАТО, који је признао да је користио забрањене бомбе, отровао 60 генерација грађана Србије и не само њих. Полако свет се буди и препознаје да је тада српски народ, који је кроз историју претрпео многобројне и невиђене геноциде, неправедно сатанизован и уништаван.
Питају се Срби: Зашто је хашки трибунал одбио да се бави злочинима НАТО-а 1999. године када је бомбардована СРЈ (Србија)? Зашто он жели да пише историју српског народа? Зар Срби немају права да сами пишу своју историју? Одговор је јасан и гласан – зато што желе да Срба више нема, зато што стално штрчимо на фашистичким, нацистичким, а сада и на глобалистичким мапама света. Смета им то што смо деца Божја, што смо Словени, што смо крштени, што смо у срцу, души и духу хришћани.
Ова болна питања, тихо и молитвено, српски народ је на литијама предао у руке свом Господу. Када говорите истину, морате платити цену за то. За православне хришћане нема правде на овом свету и њу не треба ни тражити! Христова правда на овом свету је болна и она нас учи да трпимо неправду и не узвраћамо је. Међутим, правда ће, ипак, доћи на крају, онда, кад све прође…
Попис као обрис
Свет је на ивици Трећег светског рата, над људима се спроводи тоталитарни, трансхуманистички технофашизам, а српска држава тихо, као да је то нешто што и није тако важно, спроводи попис становништва! Попис је изузетно важан догађај за сваки народ, он се помиње и у Светом писму, у време рођења Господа Исуса Христа, показујући да су људи земаљски, а да је једино Бог с Неба.
Попис становника Србије је важан, али зашто сада. Притом, јако се мало зна о начину на који ће се он спроводити. Оно што се зна јесте да ће пописивачи долазити људима на врата и тражити од њих да испуне овај документ. Живимо у дигиталном добу, али начин на који ће се овај попис вршити, као да је од пре 100 година.
Да се подсетимо: попис становништва, домаћинстава и станова у Србији, под слоганом „Учествуј у попису – остави траг” почео је 1. и трајаће до 31. октобра ове године. Материјал је објављен уз финансијску помоћ Европске уније. Од 69 питања грађани могу да не одговоре на три, а уколико одлуче да не одговоре ни на једно питање, казне су од 20.000 до 50.000 динара. Оно што упада у очи јесте то да на најважнија и најдрагоценија питања за један народ, а то су питања која се тичу језика, националности и вероисповести, грађани могу да одговоре по свом личном избору. Најважнија питања нису обавезна! Народ се, онда, с разлогом брине и пита: Да ли држава Србија заиста жели да зна ко у њој живи?
Добро знамо да у данашње време техонолошке револуције, онај ко влада информацијама, влада и светом. Након увида у то каква се све питања налазе на једном оваквом документу, људи се справом питају, коме толики број информација о неком треба и зашто: од тога шта неко има од имовине, колико има деце, до тога од чега је боловао или болује итд.
По већ устаљеном сценарију, српски народ је поново сатеран у ћорсокак! Међутим, свестан је да никоме не мора да даје никакве податке о себи, поготово не ЕУ јер њој не припада. Већина народа препознаје да онима који траже толики број информација о некоме не треба веровати!
Навикнут на слична сценарија, верујем да ће се у свему снаћи и пронаћи неки довитљиви и паметан начин да се на овај попис одазове (јер ће у супротном морати да плати казну), али да ће оставити такав траг, који неће бити на корист онима који су га подржали и финансирали. Верујући народ у Србији зна да одазивањем на попис извршава заповест Христову „Подајте ћесарево ћесару, а Божје Богу”, зато тражи савет и од СПЦ да му помогне у одлуци шта му је чинити јер према учењу Цркве ни власт нема право да апсолутизује саму себе и злоупотребљава свој положај.
Попис није обрис! То и рима зна…
Уместо закључка
Са литијама као неком врстом покрета отпора у Србији се неће стати. Следеће су најављене за 23. октобар.
Кад је у питању Косово и Метохија, Срби бране национално и међународно право.
Кад су у питању брак и породица, брани се учење Српске православне цркве и Устав Републике Србије.
Истрајмо, јер…
„Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова или отпадници нације тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, без националног поноса, без вере, без морала.” – Патријарх српски Варнава