Иво Андрић (1892–1975)
Студен. Дубока ноћ.
Здалека прозори кућа
светле.
Светлост се стазама точи
ко многих тихих срећа
везаних на платну ноћи.
Видим како је добро имати ноћас свој кут,
споро и без сврхе идем,
гола ми стабла бележе пут –
о добри људи, горко је мени
кад бљеште очи ваших срећа
на моје мртво поље,
па ипак сумњам и не знам ни ноћас
ни шта је добро, ни шта је боље.
Сам својим дахом грејем смрзле руке
и слушам како време неуморно
окреће точак,
вечно и суморно,
светлост и таму хитећ да сједини,
и преде покров, велик и једини,
за моју сумњу и за вашу веру,
за вашу срећу, као и за мој бол.
Иво Андрић (1918)