Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли!

(Први део)

„Поступај према оној максими за коју можеш пожелети да постане општи закон.” – Кант.

Све је почело једног октобра месеца, далеке, 1981. године, када сам већ био ванредни студент Дефектолошког факултета у Београду. Због чињенице да сам имао већ завршене две Више педагошке школе на групама за Српски језик и књижевност и Музичко васпитање, уписао сам се на трећу годину Дефектолошког факултета на смер за рад с лицима с поремећајима у друштвеном понашању. До овога је дошло сасвим спонтано. Наиме, моја супруга Мира је тада радила у Казнено-поправном дому „Забела” у Пожаревцу као референт за услов и помиловање осуђених лица.

Свима, који су то желели, било је понуђено да упишу Дефектолошки факултет јер се осећала потреба за стручним кадровима из области ресоцијализације осуђених лица. Заинтересовала ме је ова проблематика јер сам имао приступ потребној стручној литератури из ове области.

И тако сам се једног октобарског дана нашао међу студентима Дефектолошког факултета. За ванредне студенте била је организована настава и консултације током викенда. Никада нећу заборавити прво предавање из кључног предмета који се звао Методика ресоцијализације. Предавач је био др проф. Нинко Самарџија. Био је то огроман човек, који је говорио преко оног микрофона који користе људи којима су одстрањене гласне жице. Његов роботизован глас разлегао се просторијом у којој је седело нас педесет и седморо слушалаца. Сцена као из андерграунд филмова…

Професор Самарџија је своје излагање започео цитатом с почетка овог текста, а онда је, без икаквог објашњења, наставио да говори:

„Ја сам професор, доктор Нинко Самарџија. Рођен сам у једном малом месту на Банији…”, и тако о себи све до садашњег тренутка…

Везу између Кантовог категоричког имератива и његове, заиста, импресивне биографије, морали смо сами да откријемо. Када је завршио са својом биографијом, показао је својим микрофоном на најближег студента. Збуњени човек није знао шта треба да ради…

„Причај, човече!” – безгласно је прошиштао професор Самарџија. Напокон је човек укапирао шта треба да уради.

Почео је да износи податке о себи. Онда је професор показао на следећег студента и то је потрајало. С дозом нелагоде, констатовао сам да су сви ти људи већ запослени у полицији, судству, социјалним установама, или, затворима. Једини сам је био из неког „цивилног” сектора.

Кад је дошао ред на мене да се представим, устао сам и почео:

„Ја сам Живота Здравковић, рођен 5. марта 1944. године у селу Раброву од оца Душана и мајке Радојке, рођене Стокић. Основну школу завршио сам у родном месту, а Учитељску школу у Пожаревцу”, и тако редом… Одужио се списак завршених школа и послова које сам радио. Кад сам на крају изнео податак да сада радим као наставник Музичког васпитања у основној школи „Вук Караџић” у Пожаревцу, огромни професор се безгласно намејао, а онда се зачуо његов метални глас:

„Уважени колега, ја знам да у Швајцарској пуштају класичну музику у шталама да би краве давале млеко, али какве везе имају музика и криминал, мораћете Ви да ми објасните… ”

Сви су се насмејали, а ја сам лупио прво чега сам се сетио:

„Али, професоре, Платон је рекао што је у једној држави боља музика, боља ће бити и држава.

„Хмм, да…”, узвратио је професор. „Али, Платон је био филозоф и идеалиста, а ми овде треба да се бавимо врло озбиљним стварима.”

Последица свега је била да ме је професор Самарџија добро запамтио…

Дакле, на крају студија на Дефектолошком факултету у Београду добио сам дипломски рад код истог оног професора Самарџије на тему Опште и стручно оспособљавање осуђених лица у периоду од 1945. до 1980. године. Била је то опрезна студија о третману осуђених лица у једном великом затвору у тако дугом временском периоду. Захваљујући, мом ментору Марку Совиљу – тадашњем заменику управника КП дома Пожаревац – имао сам могућност приступа архиви из тог периода. Марко је био човек огромног знања и жива енциклопедија казнене политике послератне, кумунистичке Југославије. Али, да би се схватила суштина постојања затвора и изрицања казнених мера појединаца, најпре треба знати да свако друштво има потребу да се заштити од криминала и деструктивног деловања појединаца и група које нападају основне вредности друштва.

Од када постоји институција друштва и државе, сваки систем је имао потребу да се заштити од деструктивних појединаца и група, који су покушавали да униште основне вредности тог друштва. То се углавном решавало тако да се,  ти, проблематични елементи уклоне из друштвене средине. То, обично, није велики проблем. Појединци или групе се похапсе и сместе у затворе, „апсане”, „гулаге”, „мардеље”, „бајбокане”, или, како год се то звало.

Много већи проблем је шта даље с лицима које сте ухапсили и лишили слободе. Затвор је специфична установа у којој се развијају сви елементи subculture. То је затворени систем у којем долазе до изражаја најјаче особине личности. Другим речима, ако неко има више позитивних особина, то ће се показати, и обрнуто.

Суштину затвора, схватио сам, радећи дипломски рад, на тему: Опште и стручно образовање осуђених лица у Казнено-поправном дому Забела у периоду од 1945. до 1980. године. Био је то озбиљан и обиман рад. Имао сам приступ архиви из тог периода. Било је ту много занимљивих докумената. Пажљиво сам их систематизовао, правио табеле и дијаграме, из којих се могло видети кретање осуђених лица по годинама, њихова старосна структура, социјално порекло, врста извршеног кривичног дела, дужина казне, степен њиховог образовања приликом ступања на издржавање казне и сл. Између осталог, у тим папирима, нашао сам и податке о томе како је основан затвор „Забела” и шта је била његова основна намена.

Дакле, затвор је изграђен на огромном имању, које је књаз Милош даривао на ползу (корист), народу округа пожаревачког. Иако је књаз Милош био апсолутни господар Србије, ипак је позвао виђеније људе из Пожаревца и кметове (старешине) из околних села да се с њима посаветује шта са дарованим имањем даље ваља чинити. И тако су се, с разним предлозима, изјашњавали виђенији људи. Књаз је пажљиво слушао све предлоге и ред је дошао на неког кмета Радисава из Дубравице.

„Светли књаже”, започе Радисав, „да ти нама на том имању саздаш затвор…”

И сам књаз Милош био је изненађен необичним захтевом тог кмета…

„Чиниш ‘волико”, рече књаз. „А што баш затвор, кмете?”

„Па, светли књаже”, рече кмет, „да ни(нам) деца не иду далеко од куће, кад ји(их) пандури у’вате (ухвате) у крађи…”

По другој верзији истог догађаја, у селу Дубравици, био је неки чувени лопов који се звао Бела и који је бежао из свих затвора у којима је био, па је својим зулумима и лоповлуцима досадио сељацима и Дубравице и околних села. Тако је поменути кмет из Дубравице од књаза Милоша тражио да се за Белу сазида затвор из кога не може побећи.

Било како било, на дарованом кнежевом имању, заиста је саграђен затвор, којем народ надену име „Забела” (затвор за Белу).

Затвор „Забела”

Да ли су легенде о настанку затвора „Забела” тачне или не, тек на огромном комплексу земље ниче, за оно време, савремена затворска установа. Затвор је касарнског (павиљонског) типа, намењен за групно издржавање казне, који су тада примењивани у Француској.

За Србију, која се тек ослободила вековног турског ропства, то је био велики искорак међу земље западне Европе. И не само то, књаз Милош је имао врло развијене трговинске везе с Аустријом. Српски динар је био конвертибилан, а Беч је био значајан културни центар у коме су деловали Вук Караџић, Бранко Радичевић и многи други.

Стање у Србији у време књаза Милоша имало је и другу страну медаље. Књаз Милош, иако неписмен, био је врло вешт дипломата. Србијом је владао чврстом руком апсолутног господара. У суштини, у Србији се власт није много разликовала од оне из турског времена. Само су господари били другачији. Што би народ рекао Сјаши Курта да узјаши Мурта. Многе војводе из Милошевог времена облачили су се у скупе турске „хаљине” (одела). А многи су по угледу на турске паше имали и своје хареме. И сам књаз Милош није био велики изузетник по овом питању. Његов приватни живот пратиле су бројне афере. Србија је била сељачка, патријархална земља, у којој су се богатство и углед мерили величином земљишног поседа, бројем ситне и крупне стоке, и, наравно, количином дуката које неко поседује. Све то доводи до појаве трговаца и зеленаша, који нису бирали начине за сопствено богаћење. Они су ретко када одговрали за своја недела.

То доводи до једне друге појаве. Били су то хајдуци. Они су били омиљени у народу још из турског времена, само су сада променили циљ. Раније су им мете напада биле турске паше и бегови, а сада богати трговци и зеленаши. Народ их је прозвао Горским царевима. То што их је народ подржавао, био је вид отпора апсолутизму Милоша Обреновића.

Књаз Милош је Србијом владао у стилу феудалних апсолутних господара. То је, током времена, изазвало велике протесте и отпор у народу. Један француски криминолог је рекао да, ако хоћеш да видиш каква је нека држава, завири у њене затворе… И заиста је тако било. Затвор „Забела” је био место у које су довођени и противници Милошевог режима.

Дугугодишње робље у оковима било је уобичајена ствар. Они, који током издржавања казне умру, сахрањивани су на затворском гробљу. Породица није имала право ни на њихове земне остатке. Режим Милоша Обреновића се сурово обрачунавао са неистомишљеницима и бунтовницима. Десет до педесет удараца штапом по туру, такође, је често примењивано. Све је то довело до низа побуна у народу. Најзначајнија је тзв. Кнез Милетина буна из јануара 1835. године. Побуњеници су са 6.000 наоружаних људи кренули на Крагујевац. Кнез Милош, који се тада налазио у Пожаревцу, кренуо је у Крагујевац да се сретне с представницима побуњеника. Кад је 35 представника побуњеника дошло код њега на разговор, он се са свима њима изљубио и замолио их да му опросте грешке. Обећао је и да ће сазвати Народну скупштину, донети Устав и испунити све захтеве побуњеника. Такође, обећао је да нико од побуњеника неће бити кажњен због учешћа у побуни. Био је то први случај у српској историји да се један овакав сукоб решио компромисом и без проливања крви. И заиста…, кнез Милош је одржао своје обећање. Наложио је свом секретару Димитрију Давидовићу да Устав сачини. Месец дана касније, на Сретење, 15. фебруара 1835. године, Народна скупштина је донела Устав Књажевине Србије. Био је то врло либералан устав, који је у великој мери ограничавао апсолутистичку власт књаза Милоша, а јачао извршну и судску власт, предвиђајући, и читав низ других реформи у целокупном функционисању државе. Био је то први такав документ у овом делу Европе, и као такав, одмах је био трн у оку и онима на Истоку и онима на Западу…

Милош Обреновић, 1848. године. Слика је рад аустријског сликара Морица М. Дафингера. Насликана је око 1848. године и налази се у Народном музеју у Београду.

Под снажним притиском Аустроугарске, Турске и Русије, Устав је после месец дана, у марту месецу, исте године, укинут. Димитрије Давидовић је избачен из државне службе, а успони и падови династије Обреновић и посртање Србије између Истока и Запада настављено је до даљег…

У савременој историји се одомаћио назив да се период између 1804. и 1835. године назива Српском револуцијом. И то није било без основа. У Србији су се десиле брзе и темељите промене. Србија је из отоманског ропства и фаудализма закорачила у либерални капитализам.

У овом процесу је кнез Милош Обреновић – и читава династија Обреновић – одиграо кључну улогу. Сељаци су постали власници земље на којој су живели. Донети су први устави и уставни закони. Основане су и прве научне и образовне установе. Уведена је прва, редовна, стајаћа војска, полиција, судство и чиновнички апарат. Посебним законом се уређује и поступак према осумњиченим и осуђиваним лицима, што омогућава и бољи третман лица на издржавању затворске казне. Долази до формирања и јачања грађанске класе у Србији. И као и у свакој револуцији, тако и овој, у Србији долази до честих турбулентних потреса.

Увек је у Србији било оних који су били за промене и оних коју су били против. Једни су били за чвршће трговинске везе са Западом, а други за чвршће везе с Русијом, у којој су видели поузданог заштитника српских интереса у односу на Отоманску империју. У таквим околностима, династија Обреновић је успела да Србију – где треба силом или дипломатијом – уведе у ред европских грађанских држава. У томе је улога династије Обреновић непроцењива.

Кнез Милош Обреновић је, несумњиво, најзначајнија личност у српској историји. Успео је да Србију извуче из отоманског ропства. Родоначелник је династије Обреновић, али и поред несумњивих заслуга за Србију, његова владавина није донела и политичку стабилност. Против његове самовоље и апсолутизма, ницале су разне буне које је он – што вештом политиком што грубом силом – успевао да угаси. Први период његове владавине, између 1815. и 1839. године, представља тежњу за учвршћивањем његове личне власти. Такво стање у држави и друштву утиче и на услове и начин издржавања казне у затвору „Забели”.

Затвор је био и згодно средство да се из друштвене средине удаље политички неистомишљеници, да им се онемогући деловање и ту ће функцију, мање-више, затвор у „Забели” имати у свим режимима и системима власти од свог оснивања па све до наших дана.

Фото: илустрација

Ипак, без обзира на све полуге власти које је имао у рукама, кнез Милош је морао 1839. године да напусти Србију. Протеран је у Аустрију, где је време проводио на свом имању у околини Беча. У изгнанству је провео 19 година. За то време, стање у Србији се није битније променило. Политичка острашћеност и политичка нестабилност, довели су до тога да је кнез Милош поново враћен на власт 1858. године. Овај други период његове владавине није дуго трајао јер је кнез Милош умро 1860. године.

(наставиће се)

Живота Здравковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *