(Други део)
После смрти кнеза Милоша Обреновића, кнежевски престо у Србији преузима кнез Михаило Обреновић. Био је то други пут да је он сео на кнежевско престо у Србији. Читав период његове владавине био је праћен борбом за власт између династија Обреновић и Карађорђевић. О позадини тих збивања нећемо се бавити у овом тексту јер би нас то одвело у непотребно скретање с основне теме овог текста, па ћемо се овим питањем бавити само у кратким цртама.
Дакле, кнез Михаило Обреновић био је син кнеза Милоша и кнегиње Љубице Обреновић. По абдикацији свога оца кнеза Милоша, пратио га је у његовом изгнанству у Аустрију. Стекао је солидно образовање и сматран је за највећег господина међу српским владарима. По доласку на власт, укинуо је тзв. „Турски устав”. Народна скупштина донела је низ нових законских одредби које је кнез почео да примењује. Установио је начело „Закон је највиша воља у Србији”. Користећи те законске могућности, које је имао на располагању, извршио је реформе у просветним и правосудним установама.
Пресудан догађај збио се 3. јуна 1862. године на Чукур чесми, када су Турци бомбардовали Београд, када је пала српска крв. Кнез Михаило се повукао у Лозницу, где је припремао земљу за рат против Турске. Истовремено је – вештом дипломатском акцијом – код Енглеза испословао да се ограниче турске претензије и да Турци напусте Србију, чиме је дипломатским средствима добијена независност Србије. У градовима Србије остале су само мање турске војне посаде. Ове несумњиво велике победе и заслуге кнеза Михаила за српску државу и народ, омогућиле су му да учврсти своју апсолутистичку власт. Владао је Србијом као просвећени апсолутиста. Унапредио је Србију у сваком погледу. За време његове осмогодишње владавине, у Србији су промењене само три владе. Ипак, због апсолутизма кнеза Михаила, против њега је скована завера са циљем да се он убије и на власт поново дође Александар Карађорђевић. Трагичном крају кнеза Михаила допринео је и његов приватни живот. Наиме, кнез Михаило намеравао је да се ожени Катарином, ћерком Анке Константиновић, која је била кнезова сестра од стрица. Дакле, Катарина је била његова сестричина. Таквом његовом науму противиле су се и црквене и световне власти. Црква је забрањивала бракове између сродника до шестог колена. Само три дана пре атентата на Кошутњаку, кнез се тајно верио с Катарином. Ова појава међу владарским породицама у Европи није била ништа ново, али у Србији је то био невиђени скандал! Завереници су свој наум спровели у дело 29. маја (10. јуна по грегоријанском календару). Атентатори, браћа Радовановић, успели су да убију кнеза. Кад су почели да беже према шуми, сусрела их је војна патрола и ухапсила. Брзом акцијом војске и полиције, спречен је државни преврат, а атентатори су осуђени на смрт и погубљени. Народна скупштина Кнежевине Србије имала је намеру да на власт врати кнеза Александра Карађорђевића, али је министар војни – Блазнавац, брже реаговао и на власт довео кнеза Милана Обреновића, који је тада био у Паризу. Кнез Милан Обреновић је тада имао само 14 година, па је, уместо њега, власт преузело намесништво у саставу: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.
Муке народа у Србији су се само наставиле. Међудинастичке борбе Обреновића и Карађорђевића за власт, узимале су свој данак. Српско друштво се оштро поделило на присталице Обреновића и Карађорђевића и то, нажалост, нису биле једине поделе. Јачао је покрет социјалиста, чији је главни идеолог био Светозар Марковић.
Сада се, сасвим логично, поставља питање: Како је обичан народ преживео и подносио све то? Одговор би могао бити у већ споменутој тези о томе шта се, у то време сматрало под појмом „имати”.
Већина становништва, у то време, живела је на селу. Српско домаћинство је обезбеђивало основне услове за преживљавање. Српски сељак од државе није очекивао готово ништа. Напротив, већина српског живља на селу била је неповерљива према свакој државној власти. Живело се у складу с природом и традицијом. То, наравно, није био лак живот, али је био довољан за преживљавање у турбулентним временима.
Као илустрација политичких прилика у Србији у периоду после погибије кнеза Михаила Обреновића, када на власт долази кнез Милан Обреновић, може послужити судбина првог српског социјалисте Светозара Марковића.
Светозар Марковић је рођен у Зајечару, 21. септембра 1846. године. Умро је у Трсту, 10 марта 1875. Био је велики критичар власти и, уопште, политичких прилика и стања у Србији у готово свим сегментима друштва. Посебно је критиковао потезе власти, нарочито Блазнавца, који је у име намесништва фактички владао Србијом у име малолетног кнеза Милана Обреновића. Због свог критичког става према власти, био је изложен сталним прогонима, а 1874. године, осуђен је на девет месеци затвора. Казну је издржавао у затвору у Пожаревцу, односно у „Забели”. Из затвора је изашао видно нарушеног здравља. Оболео је од туберколозе. Узалудан је био напор бечких лекара да му спасу живот. Предложено му је да се настани у месту с блажом климом. Преко Трста је покушао да дође до Далмације, али је болест била бржа. Умро је у болници у Трсту, 10. марта 1875. године. Његова судбина речито говори о положају и третману осуђених лица у Кнежевини Србији тога времена.
Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине 6. марта 1882. године. Тада је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине. Већина европских држава је прихватила ову промену статуса Кнежевине Србије. Први краљ Србије био је Милан Обреновић. Владао је Србијом до 1889. године, када је абдицирао у корист свог малолетног сина Александра. По већ опробаној пракси, земљом је, уместо малолетног краља владало трочлано Краљевско намесништво.
Краљ Милан Обреновић је за српску историју значајна личност. У рату с Турском однео је две значајне победе на Сиљеговцу и Ђунису. Рат је трајао од 1876. до 1877. године. Рат је завршен Санстефанским миром. Србија и Црна Гора добиле су потпуну независност. Србија је добила и територијално проширење. Ниш, Врање и Пирот ушли су у састав Краљевине Србије. Краљ Милан умро је у Бечу 1901. године. Поред овако значајних промена, ситуација се, у смислу демократских промена, није битније променила. Династија Обреновић је имала и велики број опонената и, наравно, политички неистомишљеници и противници режима били су изложени прогонима и репресијама. Случај Васе Пелагића, можда, најбоље илуструје стање демократије у Краљевини Србији.
Василије Васа С. Пелагић рођен је у месту Горњи Жабар у тадашњој Отоманској империји (садашња Босна и Херцеговина). Умро је у пожаревачком затвору 25. јануара 1899. године. Представник је утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. века. Васа Пелагић био је човек високог образовања. У Москви је две године студирао на универзитету Ломоносов. Пропутовао је све крајеве у Краљевини Србији и све делове територије на којој су живели Срби под влашћу Отоманске империје и Аустроугарског царства. Био је један од зачетника идеје да сви Словени живе у једној држави, некој врсти балканске конфедерације. Био је омиљени народни учитељ и народни лекар. Због оштрих критика на рачун црквених и световних власти у Србији, осуђен је казну затвора у Пожаервцу, где је и умро 25. јануара 1899. године. Тајно је сахрањен на затворском гробљу, а касније су његови посмртни остаци пренети и поново сахрањени на Старом гробљу у Пожаревцу.
Краљ Александар Обреновић је на престолу Србије наследио свога оца краља Милана Обреновића. Он је био први српски краљ који је рођен у Београду, али и последњи из династије Обреновић. На власт је дошао 1889. године, када је био још малолетан, па је уместо њега земљом требало да управља намесништво, али Александар се 1893. године прогласио пунолетним и преузео власт од намесништва. Ово му је донело извесну популарност у народу, али следећи потези које је предузимао брзо су истопили тај почетни успех у његовој владавини. Укинуо је слободоумни устав из 1888. године и вратио онај апсолутистички из 1869. године. Својом владавином, краљ Александар Обреновић увео је Србију у општи хаос. Десет пута је мењао владу и три пута устав земље. Додатно незадовољство у народу изазвано је и његовом женидбом удовицом Драгом Машин. Њену фамилију постављао је на високе дужности у војсци и државној управи што је још више повећавало незадовољство народа.
Ипак, имао је и он светлих периода у својој владавини. Наиме, 1. јуна 1892. године, Србију и Београд је први и једини пут посетио велики научник Никола Тесла. Краљ га је лично дочекао. После ове посете почела је и изградња првих електрана у Србији по Теслиним принципима. Прва је била термоелектрана на Дорћолу у Београду, друга на реци Градац код Ваљева а трећа у Ужицу. Био је први српски владар који је с краљицом Викторијом Хановерском уговорио споразум о изручењу криминалаца Србије и Велике Британије. Споразум је потписан 1900. године а званично је објављен 1901. године. Све ово није пуно допринело да се популарност краља Александра Обреновића и краљице Драге подигне на виши ниво.
Незадовољство Александровом владавином достигло је врхунац у мају 1903. године. Група завереника, коју је предводио Драгутин Димитријевић Апис, убила је краљевски пар и њихова тела избацила кроз прозор. Било је то сурово убиство које је запрепастило целу западну Европу.
Намера завереника, на челу са Аписом, била је да на престо у Србији доведу некога из династије Карађорђевић. О тим својим намерама обавестили су кнеза Петра Карађорђевића, који је тада живео у Цириху, у Швајцарској.
Кнез Петар Карађорђевић је дао пристанак да се врати у Србију, али је поставио услов да краљевски пар Александар и Драга Обреновић не буду убијени. Завереници су разматрали и опцију да само натерају краља Александра Обреновића на абдикацију, али је онда неколицина завереника изнела став да ће се тако земља увести у нестабилност, јер ће се Обреновићи, где год да су, свакако борити за власт. Потом је међу завереницима преовладало мишљење да краљевски пар Обреновић буде убијен.
Цела акција је изведена доста хаотично, па је поред краљевског пара настрадало још доста људи. Све је резултирало тиме да је краљевски престо у Србији преузео кнез Петар Карађорђевић, који је проглашен за краља Петра I Карађорђевића.
Краљ Петар I Карађорђевић био је свестрано образован човек либералних схватања. Донео је демократски устав и установио вишестраначки парламентарни систем. Краљ Петар имао је солидно опште и војно стручно образовање. Започео је индустријализацију земље и развој железнице као и електрификацију Србије. Проширио је право гласа на већи број становника. У дуванској и текстилној индустрији био је и велики проценат запослених жена. Све то је допринело да краљ Петар постане један од најомиљенијих српских владара. И поред великих притисака и са Запада и са Истока од Русије, одбио је да процесуира и казни атентаторе на краља Александра и краљицу Драгу Обреновић. Једино што је урадио било је да их удаљи из политике, а официре (заверенике) је послао у пензију.
Додатно заоштравање с Аустроугарском монархијом било је изазвано анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Том анексијом су били незадовољни и Срби, и муслимани, и Хрвати. Ницала су разна удружења чији је циљ био захтев Аустроугарској за више слободе и самосталности ових народа у Босни. Сама Аустроугарска је ове организације и удружења оптуживала да желе да делове Босне припоје Србији, због чега је према Србији започела тзв. „царински рат”.
Све се ово догађа 1908. године. Краљ Петар је схватио да је ратни сукоб с Аустроугарском неминован. Почео је убрзано да наоружава земљу. Из Француске су набављени нови топови и друга опрема, али у то време није дошло до рата с Аустроугарском. Рат је избио на другој страни. Прво је дошло до рата између Србије и Турске 1912. године, где је српска војска код Куманова однела велику победу над османском војском. Одмах потом, дошло је до рата 1913. године између Србије и Бугарске, где је Србија на Брегалници однела велику војну победу. Тада је настала она позната крилатица: „За Косово-Куманово; за Сливницу-Брегалницу”, односно српска војска је Турцима вратила победом за пораз на Косову, а Бугарима код Брегалнице за пораз на Сливници. Све ово допринело је великој популарности краља Петра I Карађорђевића међу Србима. Србија је добила око 39.000 квадратних километара територијалног проширења и око 1.500.000 становника. Како се тада говорило и сматрало у састав Србије ушли су делови старе Србије, односно делови Косова и Македоније.
Сав овај кратки историјски преглед има за циљ да објасни да се то историјско памћење уграђује у менталитет људи и у великој мери утиче на њихово понашање и даљи редослед догађаја.
Окидач за почетак тог великог светског покоља био је Сарајевски атентат. Србија је оптужена за индиректно или директно учешће у припреми и извршењу тог атентата. Узмимо да су то ноторне чињенице. Атентат јесу извршили Срби из Босне. Организиција „Црна рука” јесте илегално помогла члановима „Младе Босне” око припреме и извршења тог атентата, али званична државна политика Краљевине Србије није ушла у том смеру. Међутим, питање које виси у ваздуху већ ових неких сто и нешто година јесте: Ако је Србија нанела штету Аустроугарској монархији, зашто тај рат није био локалног карактера, дакле само сукоб Србије и Аустроугарске. Дакле, шта су у том рату тражиле све друге земље које су у њему учествовале, а Србија њима није нанела никакву штету. Разлози за тај рат су, ипак, негде другде. У сваком случају, тај рат је однео милионе живота, убрзао токове историје и изменио карту света.
(наставиће се)
Живота Здравковић
Човеку може бити одузето све, осим слободе мисли! (Први део)